У Котовој шпици

Цирил Прачек
1958. године

Чудно је почела та догодовштина. У понедељак, 23. септембра 1958. године, враћао се Цене, као обично по подне, из службе. На улици је срео Уроша с неким другом, кога му је Урош представио као Блажину Звонета из Београда.

„Реци ми да ли би имао времена да пођемо у околину Јаловца? Блажина је дошао из Београда са задатком да добије и организује спасиоце који би кренули да траже двојицу београдских алпиниста несталих лањске године без трага. То су били Зоран Марковић и Првослав Јовановић. Трагање би ишло по приватној линији. Зоранов отац, који живи у Канади, покренуо је акцију и по италијанској страни и плаћа трошкове.“

„После једне године тешко је шта наћи, Уроше. Не знам има ли каквог смисла да тражимо? Но, ишао бих свеједно. Кад намераваш да кренеш?“

Ценета је привлачило, као сваког алпинисту, на прагу је опет догађај, скитња, тражење, пењање, борба са стеном и временом, у свему мушка посла.

„Та, требаће још неколико људи, рад ће бити напоран. Узели бисмо још Макса и Бутинара и крећемо у среду по подне у Тамар. Сутра идемо с Блажином на Крвавец. Управна канцеларија има излет и идемо са њима.“

Блажина је био за све време тих. Сада се огласио: „Не смете мислити да ћете имати са мном потешкоће. Свикао сам на стену и много сам проживео у Словенији.“ Стварно је одлично говорио словеначки, а такође се и пењао врло добро, што се касније показало.

Опростили су се.

У уторак и среду је било весело. У четвртак по подне киша је престала и Цене се упутио Урошу.

Урош је јуначки спавао. Ценету је отворио Блажина, који је обављао домаће послове.

„А где је Урош?“ упитао га је Цене.

„Спава. Да ли да га пробудим?“

„Наравно! По њему, време је да се договоримо и кренемо. Допуст имам само три дана, после је готово. Такође и по киши можемо да тражимо. Но, чини ми се да ће киша престати. Север вуче.“

Ђуро је прогрмео из спаваће собе.

„Дакле, Цене, идемо ли?“

„Него. Ишли бисмо возом у 18 часова.“

„Међутим, ко ће да обавести Макса и Бутинара? Већ је касно за воз, пола пет је.“

„Имам бицикл. Пођимо прво у фабрику за Марка, поподне је на послу, после ћу се одвести на Хрушицу по Макса.“

Бутинара су нашли одмах, потом се Цене упутио на Хрушицу.

„Макс, у 18 часова одлазимо из Јесеница. Узми са собом 10 клинова и бар четири карабинера и уже.“

Макс се, нажалост, дословице управљао по упутствима и није узео собом, осим хране и поменуте опреме, ништа друго. Макс је био увек дисциплинован, но овај пут би му дисциплина скоро наудила.

Идући у Тамар, киша их је полако квасила. Полако су се вукли с тешким упртњачама према кући у Тамару. Марко и Блажина су имали посебно много опреме. Блажина је носио огроман ранац, да му практично не би требао шатор, који је био у ранцу. Био је опремљен као за Хималаје. Касније се показало да ништа није било сувишно.

То вече Мина није била више на ногама. Закуцали су на прозор. Урош је својим чудесним гласом нешто и запевао, као ону „Када пси залају…“ Мина се одмах пробудила и отворила врата.

Газда је био Блажина: „Паленту ћемо и кафу“, дао је одмах посао Мини. Штајерка Мина била је у спору са Урошем, јер је тврдила да нема долине над Логарском долином и Окрешељем, где је била више година. Урош, опет, није могао нахвалити Тамар, с којим се Окрешељ, по његовом суду, ипак не може мерити. Цене је дипломатски био уз Мину како би више добио за вечеру.

„Уроше, ту ћеш ипак морати да попустиш, јер ништа нема равно Логарској долини и штајерском девојчету. Ти си од Ратеча и зато хвалиш своју торбу.“

Устали су у рано јутро. У том каснојесењем времену дан више није дуг, зато су кренули по мраку. Мини су поручили да се враћају у недељу поподне, што ће рећи кроз три дана.

Урош је повукао, као по навици. Цене га је назвао просто „раџипак“, што у неком оријенталном језику означава тркаћег коња племените крви, или га је звао „шерпасом“.

„Нешто сам доживео са задовољством“, почео је Макс, „први пут у животу видим Уроша да има велику упртњачу, као да сламарицу носи на леђима. Кад бих још Гандија видео једаред с таквом упртњачом, не бих жалио да умрем. Обично носе тек неке школске торбице.“

Раџи, стварно, као да се сакривао под огромном стражом.

„Дај, дај“, узвратио је Блажина, „шта заправо мислиш да има унутра? Ништа друго до нешто крпа, гуњ, нешто хране и безброј капица, да га не би зебла ћела.“

Утом је Урош одмакао да су га једва још видели.

„Не знам, шта га тако вуче“, рече Макс. „У том човеку су невероватне елементарне силе. Уопште не подноси ако неко иде испред њега. Ако га покуша сустићи, увек се развије надметање док један не попусти. Најбоље да га пустиш да трчи напред.“

Нису ишли по сипару према Јаловцу. Завили су на десно скромном стазицом на горе. Тај пут је много пријатнији од досадних одрона, врло је стрм и успут добијаш на висини. Тачно изнад је злогласна заједа у Шитима и поред ње Белачева смер. Спасиоци су увек, када су одмарали под тешким бременом, посматрали Шите и тешке смери у њима.

И поред тога што су пре дана пошли из куће, требало је скоро три часа пре него што су се зауставили безмало под Котовим седлом, под великом стеном. Предео је био врло сликовит, с лепим погледом на кочоперни Јаловец. То место Урош је изабрао за бивак. Нешто ниже је растао бор кривуљ који им је добро дошао навече.

„Морамо се договорити“, почео је Урош, „како да се прихватимо посла. Све време имам утисак да ћемо тражити узалуд, но тражићемо свеједно. Предлажем да идемо у потрагу у две групе. С Марком идем између Вевнице и Котове шпице источном страном, а вас тројица се пењите западном страном на Котову шпицу. Спустите се стазом на седло између Вевнице и Котове шпице, тако ћемо двостуко прегледати сав тај горски предео.“

Сложили су се с тим предлогом. Сироти Марко био је осуђен на трчање с Урошем, и мада му је било једва деветнаест пролећа, Урошу пак близу педесет, Марко је био тај који је потегао краћи крај. Марко се брзо развио у одличног алпинисту. Око 1954. године Цене га је први пут повео на алпинистички излет Словенским смером у Триглавској стени на пењање. Трећи у навези био је тада учитељ Михелич из Бохињске Бистрице. Из слабуњавог Марка развио се одличан алпиниста. Препењао је све најтеже домаће смери у друштву с Миланом Валантом. Валанта, који је такође био спасилац, називали су другови напросто медведом или јетијем; био је изузетно снажан и имао је још једну особину – изузетно се бојао девојака.

Макс, Блажина и Цене завили су према Котовом седлу. Собом су узели пењачку опрему и фотоапарате. Звоне је хтео све да слика да би имао документе о претраженом терену у случају ако ништа не нађу.

Одмах на седлу дао је Ценету упутства шта да снима. Затим су ишли. Ишли су безбрижно један за другим по гребену нагоре и пречили у лево до жљеба који је био као неки слабо назначени камин.

„Погледај клин“, рекао је Макс.

Зауставили су се.

„Дај кладиво да га избијем“, огласио се Звоне.

Макс му је дао оруђе, запевао је челик и убрзо Звоне је угледао клин.

„‘Р.К.’ знак је утиснут на клину. Ко би то био?“

„Нико други неће бити до Радо Кочевар“, рече Макс. Али није био Радо, јер Радо не би ту забијао клин.

Но, да су спасиоци знали тада за трагедију, која се одиграла тачно тамо у близини, можда управо на том месту, где су стајали, можда само мало ниже, не би пењали тако безбрижно. Само педесет метара под њима лежао је скелет Зорана Марковића. Да се у том тренутку Звоне сетио тога, чега се сетио поподне, вероватно би ишли мало надоле и нашли шта су тражили. Поподне се Звоне сетио да су негде у Триглавској стени, управо он и Зоран избили Радетов клин, те да је вероватно истог ту забио Зоран. Чудили смо се, зашто је Радо на том месту забио клин. Можда је било лоше време, можда се пењао зими, шта знаш шта је било, мудровали су, када се Цене залетео у једно теже место у тој верачини.

Макс је имао чудовишан пењачки инстинкт.

„Навежимо се, момци! Није баш да бих казао да је тешко, но чини ми се да је под нама стена превисока и већ знаш, ако ти случајно оклизне…“

Цене је испењао превисоко и узео мало перлонско уже из упртњаче. Бацио га је надоле, па су се Звоне и Макс навезали. Упро је ногама у стену и осигуравао. Испењали су на врх који је био тек мало над њима.

„Макс, погледај ове плочице, нећеш ли случајно наћи потписе изгубљених“, рекао је Звоне. Макс је, дабоме, прегледао све, али узалуд. У том је Цене смотао уже и ставио у упртњачу. Топло сунце и ведро небо присилили су спасиоце на осматрање околине. На једној страни Јаловец, на другој Мангарт, а под њима оба Белопешка језера као два драгуља лежала су усред шуме. Нису се дуго дивили лепоти што је нуди поглед на тај јединствени горски свет.

Упутили су се гребеном надоле.

„Ту негде мора бити стаза према Загачама“, рече Макс.

Загаче се назива удолина што води према седлу између Вевнице и Мангарта. Цене је тражио стазу, али нешто стази налик наслутио је тек по извежбаном алпинистичком инстинкту или по срећи, ко зна.

„То ће бити вероватно стаза. Па да, друго не може бити. Погледај, Макс, само овде је проходно.“

Спустили су се у широко растргнуту увалу. Тражили су пут на који су ту и тамо налетали и опет га губили. Око стазе нису много трљали главу, силазили су просто надоле тамо где није било пролаза. Једино могући пролази били су стазом. На њу су инстинктивно налетели док се нису спустили на сипар.

Зачули су глас Уроша. Стари Шерпас већ се пробио преко седла и сада се враћао смером којим су прошла тројица: Макс, Звоне и Цене.

„Јесте ли штогод нашли?“, било је прво питање.

„Ништа“, гласио је одговор.

„Наставићемо договореним путем“, узвратио је Звоне.

„Имате ли шта за пиће?“

Цене је дао чутурицу, за сваког по гутљај.

Звоне је био изванредно темељан, скоро превише. Сваки жљеб, сваку рубну пукотину, све су морали прегледати, зато су напредовали доста спорије од Уроша и Марка. Раџипак је прхнуо стазом нагоре, и након пар минута, већ је преко руба показао беле зубе. Звоне је снимио увалу и силуете на гребену. Отишли су напред стазом према седлу изнад Загача. И ту су прегледали сваки гребен и све друго што им се чинило сумњивим. Спустили су се далеко доле према Коритници и, да су се спустили само још 100 метара ниже, тога дана би по други пут нашли то што су тражили.

Тројка се полако успињала према седлу изнад Загача. На седлу су се зауставили и поново дивили Белопечким језерима. Тешко су отргли поглед од та два смарагда међу шумама.

По стази су наставили пут према седлу између Вевнице и Котове шпице. Изнад стазе стоји узидана плоча с натписом: „Виа дела вита, ђа виа дел морте“ и још да је пут урадио батаљон Таљаменто. Из натписа да се закључити да су први људи изгинули већ при изради тог пута – „пут живота, а већ пут смрти“.

Необично су се обрадовали води која је мало више изнад текла из стене. Наточили су чутурице и упутили се преко седла у смеру логора. Били су уверени да ће Урош већ бити у логору. Но, он и Марко су по силаску на Котово седло, отишли да још погледају у југоисточну стену Котове шпице не би ли тамо можда нашли неке трагове.

Под седлом су се срели, када су већ други пут силазили с Котове шпице, тамо где су се јутрос пењали Макс и његови. Чудно, ни Урошу, који је иначе имао изванредан инстинкт, није пало на памет да при силажењу погледа мало ниже у камин. Два пута су ишли са Марком, тек 30 до 50 метара над скелетом Марковића.

„Где сте ходали?“, било је прво питање.

„Пењали смо се још Крушицевим смером“, одговорио је Марко који је водио теже делове.

„Је ли било тешко?“

„Ништа посебно, само одоздо сам се мало мучио, јер сам уморан од хода целога дана“, узвратио је Марко.

Сишли су до таборишта. Почео је рад на припремању бивака. Било је већ касно, четири поподне; око 18 часова у то јесење време је мрак. Заравнили су простор за бивак. Макс и Звоне су постављали шатор. Цене и Марко су доносили гране бора кривуља за простирање и кување.

Раџипак је, међутим, све то гледао. Стари спасилац седео је уз стену и посматрао Ценета како ће заложити дрвима која су била сва наквашена од претходног дана.

„Нећеш да заложиш“, рекао му је.

„Потанко гледај како се у таквој прилици заложи са једном једином шибицом“, узвратио му је погођени.

Из упртњача је узео мали комад свеће, припалио га и подметнуо под дрва.

„А сада пустимо све скупа пар минута на миру и ватра је ту.“

Ускоро се задимило. Шеф кухиње био је Звоне. Приставио је воду из чутурице, скувао „Арго“ супу, надробио унутра двопека и нарезао наситно димљену саламу те је промешао и прокувао у супи. Били су добро гладни и управо им је добродошла издашна вечера. Урош и Макс су били без кашике и посуде.

„Стари сте војници и како уопште можете ићи без главног оружја у борбу“, задирикивао их је Звоне. „Уроше, ти си још неки резервни мајор или капетан, и још не помишљаш на демобилизацију. Сирота војска којој ћеш ти да заповедаш!“

„Дабоме ви, ви мислите само на храну, мени је свеједно, три дана да не једем и не пијем, и исто тако ми је свеједно, ако је могуће да се поштено наједем.“ Но и то вече било му је свеједно ово задње. Први мрак спустио се на земљу. Притиснула је хладноћа с ветром.

„Момци, за доручак немамо воде, а такође и сада би нам легла кафа или чај. Ко би ишао на снежниште под Јаловец по снег?“ Питање је поставио шеф кухиње.

Двојица старих, Макс и Урош отправили су се на пут; снежиште је било далеко од табориша готово пола сата. Узели су собом чутурице и поливинил. Марко и Цене су у међувремену насекли грања и дрва. Цене је носио малу секирицу која им је много користила. Звоне је за то време сређивао шатор. Кроз један сат Макс и Урош су се вратили. Урош је носио у свом огромном упртнику снег. Одложили су бреме, снег се није топио, јер је било хладно, испод нуле. Скували су чај и отишли на спавање. Звоне је имао спаваћу врећу, Макс није имао ништа, Цене је имао вестон, исто је имао и Марко, а Урош је имао врећу. У шатор су ушли тек тројица: Звоне, Макс и Цене, више их није могао примити. Марко се прилепио уз шатор и покрио поливинилом. Урош је спавао поред, на крајњој спољашњој страни. Спавање им је било проблем, због мраза, али спавали су добро.

Ујутру су скували чај и поново отишли на посао. Закључили су да ће се спустити преко Котовог седла у Коритницу и претражити успут сав терен под стенама. При успону на седло наишли су на огромну снежну рубну пукотину. Спустили су Марка на ужету у дубину, али није ништа нашао.

„За сваки случај“, рекао је Звоне, „прегледајмо управо све на шта будемо наилазили успут.“

Сунце је изашло и ускоро топло грејало. На седлу су упрли поглед у стену Котове шпице коју је сунце лепо осветљавало, потом су се спустили преко седла надоле. Развукли су врсту у стрелце и прегледали терен. Урош је с десна наишао на стазу која је водила преко стене. Прегледао је стазу и вратио се.

„Другари, сада би се поделили у две групе. Прва би ишла напред и потом попреко, те назад горе до под стене, друга би ишла овом стазом коју сам прегледао. Под стеном бисмо се срели.“

Звоне је одговиро Урошу: „Добро Уроше, ти и Марко идите напред, нас тројица идемо попреко.“

„Само пазите“, узвратио је Урош, „стазе на крају, када сте дошли преко стене, нема више. Засута је камењем огромног одлома из стене.“

„Без бриге, Уроше, имамо пењачку опрему са собом“, одвратио је Макс уз поздрав.

Урош и Марко наставили су са прегледом на доле, остала тројица су брижљиво испитивали све увале успут преко стене. Силазак по засутим шупљинама био је унеколико тежи, али су га савладали без посебних тешкоћа. Једва да су се добро осврнули на другу страну, већ су се мало ниже показали Марко и Урош. Врло брзо је био Урош за њима иако је имао дужи пут.

„Сада морамо да се договоримо“, почео је Урош, „како ћемо наставити са радом. Отац несталог Зорана говори у писму о Худи Шкрбини да би је детаљно прегледали и цео жљеб под њом. Познајем тај терен и кажем вам, ако су где год у ували под Худом Шкрбином, никад нико их више неће видети. То је страшно дубока и вечито заснежена провалија у стени. Ни прегледати је нећемо моћи.“

Загледали су из далека тај изједени понор и закључили да ће ићи Урош и Марко по рубу над њим према Худој Шкрбини, а остала тројица ће у међувремену прегледати терен под стеном Котовог седла.

Марко и Урош набацили су опрему на леђа и спустили се надоле по сипару. Морали су се спуштати око 400 висинских метара да би приспели на супротну страну у подручје Мангарта. Стари тигар се није препустио одмору, већ је сместа одјездио надоле.

„Кад га тако посматрам“, рекао је Макс, „чини ми се као да је у лову; без одмора, без окрепе, без мира, јури, док не успе.“

Макс, Звоне и Цене су сели и прво се окрепили. Потом су се сложили да Макс иде рубом стене нагоре, а Звоне и Цене би прегледали ближу околину над собом.

Звоне је предлагао да се попну неким камином на полице што су се широко развлачиле над њима. Ценету камин није био по вољи, но није ништа рекао, запутио се према камину и Звоне за њим. О раме је обесио своје мало перлон уже, узео је и чекић, клинове и карабинере. Камин им је, колико одмах, показао зубе. Стена је била алгаста, а превисни скокови су им затварали пут. Према врху Цене се упутио врло тешким пењањем на зуб и ту је био крај. Није могао ни напред ни натраг. Звонету је рекао да се по камину врати натраг, док је сам забио снажан клин, те се тек тако спуштањем по ужету, вратио.

Утом су чули испод стене Мангарта снажне позиве Уроша. Нису тачно разазнавали нервозне повике.

„Макс се је убио. Макс се је убио…“

„Звоне да ли је то могуће? Ми га не разумемо тачно.“

Звоне је поново звао: „Уроше, кажи јасно, шта је!?“

Стари тигар је опет заурлао нешто слично и показао у смеру којим је отишао Макс. Нејасно су чули и Максове повике. Видели су Уроша и Марка како трче уз брег.

„Нешто мора да је, погледај како трче!“

И Звоне је нагнао на горе. Иако је Урош био најмање један сат нормалног хода удаљен од места где је био Макс, а Звоне једва десет минута, дошли су скоро истовремено сва тројица на место.

Цене је покупио сву опрему и полако се упутио нагоре.

Макс је био, дабоме, жив и здрав. Урош је викао: „Макс га је нашао“, али тако нервозно да су га лоше разумели.

„А сада ми реци, Уроше, што си трчао узбрдо? Ако је сломљени сиромашак чекао целу годину на тебе, вороватно би још и пола сата дуже издржао“, рекао је Цене.

Марко је више но тихо додао: „Целим путем, док смо трчали узбрдо, исто сам мислио.“

По ципели коју су нашли и по боји косе, утврдили су, да су нашли костур Првослава Јовановића. Нашли су, дословце, само још скелет и то распршен на већем простору. Осим тога још и омчу најлон ужета које је било на карабинеру покидано и део одеће.

Урош и Марко су се одмах упутили у стену, која је над тим местом била сразмерно приступачна, али већ мало више, пењање је, по приближној оцени спасилаца, скоро немогуће. Прегледали су и испитали све приступачне висине, али узалуд. Марко је био први пут у акцији под утиском унесрећеног и рекао је да му је пењање управо некако тешко. Стари спасиоци су већ добро познавали тај осећај.

Од Зорана Марковића нису нашли никакве трагове. Нагађали су све могуће о развоју несреће. Били су уверени да су прелазили надоле с Котовог седла. Касније се показало да није било тачно.

„Погледај“, разлагао је своју теорију Звонко. „Јовановић је стајао на осигуравалишту, себе је имао упетог с морнарским чвором у карабинер и осигуравао је Зорана, највероватније у пречици. Зоран је испао, пад је на крају ужета избацио Јовановића из осигуравалишта, лађарски чвор је савио перо карабинера и перо карабинера је пререзало уже. Тако је Јовановић одлетео из осигуравалишта преко стене.“

То разлагање било је врло вероватно. Звоне је стајао на дробини, пушио лулицу, држао омчу у руци и разгледао је као Шерлок Холмс. Сумњиво им је било једино то да је уже тако рашчешљано.

„Вероватно се преко пера карабинера уже само нарезало, па се после покидало при трзају падајућег Марковића“, мислио је Урош.

Гребали су и даље по каменој дробини и сакупљали кости. „Можда је Марковић засут у овој сипини“, закључили су по нађеним остацима алпинисте.

„Данас нећемо много више да установимо“, мислио је Урош. „Остатке ћемо пренети у Коритницу и обавестити власти и родитеље унесрећених. Још једном морамо да прегледамо пречицу у средини стене и камин од врха надоле. Само ту негде морају бити још трагови за Марковићем. Погледај, ту нема ниједне упртњаче, ужета, ни чекића, а и скелет је за једног човека непотпун.“

Стари тигар је имао право, никада га није варао његов алпинистички инстинкт. Скелет Марковићев био је високо над њима, над скелетом у камину висило је уже, на крају ужета клатила се празна омча.

Урош је завио кости у најлонску врећу и ставио их у своју огромну упртњачу. С Марком се нашао преко стена, које су представљале лаку пењачину у смеру према Загачама, по страни од западне стране Котове шпице да би још једаред прегледао стену.

Остала тројица су управо ишла на доле. Морали су узети упртњаче које су оставили ниже. Ускоро се огласио Урош из даљине: „Видимо уже! У стени виси на глатким плочама, приближно двеста метара високо.“

Макс га није могао видети, јер није био довољно одмакнут од стене.

„Питање је да ли стварно нешто виде. Морали би имати двоглед да би стварно лако прегледали стену. Видиш, Звоне, у томе смо погрешили – немамо двоглед.“

Звоне се хитно снашао: „Ујутру ћемо узети од ловца из Кортинице, тај сигурно има двоглед.“

Силазили су полако надоле. Успут су се дивили дивљој лепоти Коритнишке долине. Стиснута између Јаловца и његовог суседства, те Мангарта на другој страни, долина је отворена унеколико само према југу. Док је на седлу дувао ледени ветар, на коритнишкој страни сијало је топло јесење сунце. У Тамару је лишће са дрвећа већ падало, а у Коритници су јесење боје још надасве живе. У долини је шум Коритнице оживљавао јесењу панораму – дивљи свет, можда још лепши од Тренте.

На зеленој равници у подножју великана, зауставили су се и почели са окрепљењем. Урошева сламарица добила је нови назив „лес“.

Из „леса“ је извукао ужину и мирно јео. Урош се уопште умирио последњих година; никакве посебне вике као некад, ведрије понашање, више смеха и пријазности.

Можда би помислио неко на рачун „леса“ да спасиоци немају потребног пиетета према жртвама које носе са планине. То мишљење било би, разуме се, заблуда. Још увек су први набрали цвеће унесрећеним. Али тренуци при њиховом раду често су страховито тешки да нема ни времена, нити места за плачну сентименталност. Леђа се повијају и мишице дрхте од напора. Уморно тело се у дугим данима једва одмори од непрестаног рада.

„Нешто опреме, бар жељезо, могли бисмо оставити овде. Сутра се враћамо истим путем“, предлагао је Макс.

Скупили су гвожђе и Макс га је сместио под камен. Затим су се дигли и отишли даље.

За кратко време приспели су до сеоског газдинства. Ступили су у двориште. Урош је преузео реч.

„Оче, да ли би код вас могли спавати вечерас, наиме ако имате мало простора на сену?“

Сељак Маркич их је загледао.

„Мислим да ће бити простора. А куда идете?“

„Сада идемо у село, увече бисмо се вратили, а ујутру идемо натраг у Тамар.“

„‘Ајде, важи, само дођите.“

„А шта са упртњачама? Да ли бисмо их могли оставити код вас, да их не вучемо собом?“

„Само их одложите у кухињу. Ту ће бити у највећем миру.“

Опростили су се од пријатног човека и отишли даље. Много лакше су газили откако су одложили терет. Само је Урош носио собом своју огромну „сламарицу“.

И поред тога што је упртњача била тешка, остали га нису сустизали. Почела је трка по новој шумској цести у Лог под Мангартом. Цеста је била на више места потпуно уништена. Градитељи су правили рачун без воде. Изненадно опако невреме проузрокује у тој уској долини силан пораст бујице Коритнице. Подивљала вода уништава све што дохвати.

У Логу под Мангартом, Урош је потражио ловца Венцеља. Нашао га је далеко иза куће при окопавању кромпира. Образложио му је цео случај. Венцељ је пошао са њим да би обавили све формалности и предали остатке алпинисте у мртвачницу. Планинско зеленило остала је његова последња стража.

Макс је још показао спасиоцима занимљив споменик из Првог светског рата на војном гробљу. Аустријском војнику уз бок стоји Босанац и подупире га. Ту на Ромбону и његовој околини дали су Босанци лављи удео у жртвама у Првом светском рату, за време одбране и пробоја италијанског фронта.

Газда Звоне је заказао вечеру у ресторану, после чега су се момци договорили са Венцељем да ће их пробудити у пет сати код сељака Маркича. Затим су отишли натраг уз Коритницу. Пратила их је тама. Урош им је одмах нестао пред очима и када су дошли до Маркича, овај је већ био у живахном разговору са сељаком.

„Оче, да ли је било планинарских несрећа прошле године?“

Ситан, сув човек, с изванредно тврдом жуљевитом руком, размислио је и одговорио:

„Ја, више људи су допремили овамо („тота долка“).“ Причао је о некој жени што се оклизнула у околини Јаловца, о гоничу који је настрадао у увалама над његовом кућом и још о некој жртви планине.

„Ха, у Котовој шпици, да ли су пастири или ловци чули неко запомагање?“

„Ја, и тамо су чули канда више дана, али је то тешко рећи да ли је неком била потребна помоћ или не, јер се по планини стално чују разни повици и вика.“

Урош није могао сазнати ништа тачно. Маркичу такође није поменуо о чему се ради, нити да су нешто нашли.

„Оче, да ли би могли добити млека?“

„Дабоме да можете. Од давнина су га туристи овде стално пили.“

Четврт часа потом, све је било тихо, млеко и хлеб запослили су људе.

„Јесте ли стално сами овде“, питао је Урош.

„Жена и ћерка су у Логу, ћерка иде у школу и одавде би јој пут био предугачак.“

Човек је још причао како је радио у Рајблу, у руднику, да ће имати одатле и пензију кад наврши извесне године старости, да има ћерку у Аустрији која мора тешко да ради, јер има лењог мужа који је такође Југословен, да има два сина у Америци. Човек је занимљиво причао. О усовима који у најближој околини зими страшно грме да му се тресе кућа, да често, од страха, лежи у подруму; о криволовцима, о снегу који напада најмање по два метра сваке зиме и о тешком послу на обронцима. Спасиоци су га питали и он је одговарао. После осам часова поздравили су се и отишли на сено. Ноћ је минула у трену, барем им се тако учинило, када је немирни Урош почео око пет сати бушкати по сену: „Дајмо, дајмо“, по старом обичају, иако би лако још један сат спавали, јер пре дана и тако нису могли кренути.

У кухињи их је чекао Венцељ. Дошао је у тачно договорени час. Са собом је носио двоглед и пушку.

Требало је да дође и судска комисија, али су је узалуд чекали.

После доручка, упутили су се уз стрмину. Успут им је Венцељ причао како су тражили стару жену која је настрадала приликом брања брусница. Њени суседи су уочили да је нема у кући, јер се огласила гладна стока. Онда се нашао неко коју је последњи срео и, из разговора са њом, сазнао да иде за бруснице. Настрадала је у стрмини пошто се оклизнула са стене.

У групи је био, такође, граничар, старији водник Марковић. Погранични чувари су морали службено учествовати у акцији.

После једног сата хода раздвојили су се у две групе: Урош, Макс, Венцељ и водник ишли су стазом према Загачама. Марко, Звоне и Цене по ували навише. Звоне је хтео да потражи оне остатке које су донели вода и усови низ увалу. Умор се полако и упорно данима скупљао у мишицама. Нашли су још нешто костију и пар крпа од најлонске врећице. Када су се приближили месту несреће, остали део групе већ се враћао. Занимало их је шта је са ужетом које су јуче видели у стени Урош и Марко.

„Није ништа“, објаснио је Венцељ, „кад би то било уже, било би бар тридесет сантиматара дебело. Видели су од воде излизани жљеб који се пружа у правој црти, као уже, надоле. Мораће тражити на већој висни, горе на полици и на врху у камину.“

Истога мишљења је, већ пре, био и Урош.

„Кад би и други био ту негде у песку, из осулине би негде морало да вири најлон уже. Тако дуго уже се не затрпа цело у песак.“ Имао је право стари спасилац Макс.

Ту су обавили свој посао. Закључили су да што пре бочна група спасилаца прегледа камин при врху Котове шпице и полицу у средини стене. Ако ту ништа не буду нашли, нека прекопају песак на месту где су нашли Јовановића. Потом су се опростили. Ловац и водник вратили су се натраг у Коритницу. Урошева група кренула је према Котовом седлу. Почело је овлаш да сипи, но није остало на томе. Према седлу све их је више квасило. Урош је нестао напред, остали су у магли према врху зашли у лево и нашли се на рубу стене.

„Са десне смо изгубили стазу“, рекао је Макс који се није дао завести маглом.

„Идемо натраг доле и удесно.“

Без речи су ишли за њим, јер су били истог мишљења. На седлу их је сачекао ветар и Урош.

Сишли су до свог бивака и покупили ствари. Почео је да пада јак снег и стазу су нашли више захваљјући срећи, него по инстинкту.

Дошли су у стрмину.

„Сада ћу да се реванширам Урошу за гоњење узбрдо“, тихо је рекао Цене Максу и киднуо свом снагом низбрдо. Урош је одмах то прихватио и потрчао за њим, али му надоле није ишло тако као Ценету. Да је пожурио још толико, не би га могао уловити. Тешка упртњача заносила га је тамо амо. Тек на равници, негде пред домом, Цене је зашао лево и ту је Урош искочио напред. Трчао је по равници колико му је душа допуштала како би повећао раздаљину, али узалуд. Цене га је пустио да вуче, али је трчао тачно за њим. Пред самим домом, Урош је поклекао у јарак и ту му је понестало даха. Полако, као задихано говече, вукао се до дома. Тога дана није више дивљао напред, држао се групе када су ишли на станицу.

„Цене, честитам!“, рекао је Звоне.

У понедељак, 20. октобра 1958. године, у 14 часова, поново су се упутили у Јаловчеву околину. Урош, Макс, Марко и Цене. Пратио их је стари Блажеј. Успут су се нашли опет у близини седла. Дан је био леден, права зима. Запао је већ снег који је помало још провејавао, дувао је снажан ветар. Обукли су вестоне и упутили се према југоисточној стени Котове шпице. Блажеј је остао на месту где су приликом прве акције биваковали. Макс, Марко и Цене узели су сву опрему са собом, Урош ју је оставио код Блажеја.

Урош је био вођа групе, хтео је прво да осмотри полицу која је водила приближно преко половине стене од Котовог седла према Загачама. Већ издалека викао је осталој тројици:

„Ту су трагови, угажено је!“

„То мора да је био јако велики јети“, закључили су спасиоци када су дошли до Уроша.

„Ко би ходао ту около, трагови су свеже угажени, можда је неколико дана томе како је неко шпартао ту около.“

Стопе су водиле до полице; од тамо, на горе. Онај који је ходао тамо около, правилно је оценио да је приступ на полицу крајње тежак.

Урош се упутио укосо, надоле по снегу и леду, према полици. Био је решио да с Марком иде на полицу. Максу и Ценету је поручио да причекају на рубу.

Пробао је приступ на полицу, али се одмах обрнуо.

„Неће ићи без ужета и клинова.“

„А где су ти уже и клинови?“, упитао га је Макс.

„Доле сам оставио све код Блажеја.“

„И како мислиш сада да пењеш без опреме?“

„Па ваљда има неко од вас опрему са собом?“, узвратио је раџипак.

Марко је још био код Макса и Ценета. Цене му је дао своје мало перлон уже које је увек носио уза се, нешто клинова и чекић. Навезали су се с Урошем на двојну дебљину ужета и Марко је почео напредовати. Испробао је клин, који је забио на рубу, и полако је прешао у пречење. Имао је изузетно тежак положај. Ветар је ударао свом снагом, ледена хладноћа умртвљивала је мишице, а и стена је била кршљива. Напредовао је сантиметарски, али дечко није одустајао. Забио је још два клина на кратком растојању; Макс и Цене су пратили без даха његов напор. Урош је за рубом осигуравао. Још дуг преступ и искобељао се на полицу, али је полица јако висила на доле и није била превише угодна за пењање. Удаљио се за дужину ужета и осигуравао за собом Уроша.

„Уроше, ако будете штогод нашли, звижди на прсте“, викао је Макс пре но су нестали иза угла.

Марко је употребио све клинове и напредовао без њих полако напред на лакши терен. Под собом су имали преко 200 метара одрезане превисне стене. „Гледај, гледај“, скоро да је дрекнуо Урош. Нашао је комад крпе од кошуље који је лежао на снегу.

„Како ли је дошао тај комад на површину снега?“, замишљено је упитао Урош. Није честито изговорио питање, а снег му се провалио. Искобељао се из снега и у рупи угледао нешто црвено. И већ је био у грозници. Копао је рукама као суманут док није из снега извукао црвене рукавице. Почео је звиждати на прсте.

Макс и Цене су ослушкивали.

„Нешто су нашли“, посумњао је Макс већ код тих првих речи. Урош се радовао прерано. Мислио је да је нашао Марковића, али је узалуд ровао по снегу, рукавице и ништа друго.

„Пођите преко седла под стену“, рикнуо је Урош Максу и Ценету, „те погледајте има ли штогод испод!“

Закључио је да је можда усов однео остатке преко стене. Макс и Цене су ступили на стазу. Добар сат је требало до истог места, где су нашли Јовановића. У стени су имали доста посла због леда који је био покрио клинове и пут. Честито су употребили цепине. Нису нашли ништа друго сем стопа.

„Ко ли је ходао надоле?“, упитао је Макс.

„Шта знаш ко би био, можда Венцељ и Бовчани?“

На рубу стене, далеко над њима, појавила се силуета.

„Вратите се, није вам нужда да копате“, звао је вођа. „С Марком идемо још у камин да га прегледамо.“

Макс је погледао двогледом нагоре и опазио их.

„Пођимо натраг“, рекао је и упутили су се горњом, пречом стазом према седлу. На седло су се вратили кроз један сат. Почело је снажно да веје. Викали су у смеру према Котовој шпици и ускоро добили одговор. Огласио се Урош: „Ништа нисмо нашли.“

Ускоро је дошао са Марком ближе, из магле. Урош је говорио: „Све је изгажено и прекопано у камину. Управо с лопатом су дошли спасиоци из Бовца и Коритнице и копали док нису нашли. Предухитрили су нас.“

Кроз недељу дана путовао је Урош са Блажином и Марковићевом тетком у Коритницу. Сазнао је од Венцеља да је висило зелено најлон уже смотано у омче око стеновитог ступа, а други крај је висио у дубину; на том крају је висила празна омча…

Све скупа је чудно. Марковић је за несрећу пао и вероватно се тако повредио да је касније на ужету умро. Јовановић га је извукао на горе до неке границе, причврстио га за ступ и покушао да се одреши. То му није успело, јер му се перо у карабинеру искривило, због чега је, тако се чинило, пресекао уже чекићем или каменом и потом из непознатог разлога пао у дубину. Можда је био рањен и није могао по помоћ у долину, те је у камину умро, и зими га је однео усов преко стене. Но, у том случају не би остао тако високо под стеном. Чудан случај, управо цела гомила могућности се отвара које нећемо никада разрешити.