Пик Кавказ, Бжедух, Слободна Шпанија

Роман Робас
1964. године

По облачном, тмурном, ништа добром необећавајућем времену, напуштамо средином поподнева добро расположени табор Елбус.

Долином Адил-Су спуштамо се до табора Шхелда. Скренемо лево и левом страном долине Шхелда пењемо се према истоименом леденику. По једночасовном ходу осетимо свежину – на леденику смо. Још сат и на десној морени ледника, под стрмом, обраслом падином Пик Кавказа, заустављамо се и седамо међу руковети џиновских рододендрона.

Одмор и ужина. Потом загриземо у стрму обраслу падину. Захвата нас магла. Тражимо најлакше пролазе између стрмих одељака падине. На висини приближно 3000 метара налазимо пригодно место за бивак.

Почело је да се смркава, а из магле да сипи. Колико се да, брзо сређујемо лежај и кров да предухитримо ноћ и да спречимо наметљиву влагу да допре до нас. Мени и Францу служи за кров бивак-врећа. Штета што је тако кратка, главе ће преко ноћи бити изложене времену. Звоне, Жика и Френк припремају склониште по Звонетовој замисли. Његовим досеткама не мањка зафркантских, пријатељских примедби.

Други дан. Обноћ се време поправило.

Прекасан одлазак – тек у четири. Саплићемо се о стење док се пењемо према првом снежишту. Врхове већ лове први сунчани зраци када навезујемо дерезе.

Упућујемо се удесно, на отворено стрмо снежиште. Испрва снег је слаб, проваљује се. По набивеном од усова, пењање је баш пријатно. Хитамо колико можемо, још пре дана бисмо радо да досегнемо гребен, а као увек у туђим горама које су громадније, и овај пут нас раздаљине варају. Кад смо досегли стрму јаругу изнад снежника, сунце је већ било поприлично високо. Јаруга, не тако стрма као што је изгледало, још увек нас не зауставља. Тек стрмо снежиште, односно лед покривен танким слојем снега изнад јаруге, присили нас да се пењемо спорије и више опрезно. Треба усецати по коју степеницу, да досегнемо шкрбину под гребеном. Поглед доле низ стрмину сети нас на ужад. Навезали смо се. Френк је најбржи. Већ усеца степенице у стрми лед, а ја и Франц се још навезујемо. И Звоне и Жика се већ припремају.

Два-три растежаја и на гребену нас поздрави бљештећа светлост. Кад се развуче свих 90 метара ужади, пењемо се сва тројица истовремено.

Високо смо већ. До првог од три најизразитија и највиша врха гребена, није више далеко. Осећање да ћемо бити сваки час на врху, бодри нас. Још пола часа забадања дереза и цепинових пијука, и стрмине нестаје. На 4037 метара високом Пик Кавказу смо. На врху нас задржи јединствен поглед – завејана Ушба, стрме и тога ради окопнеле хриди Шхелде, па бела купола Донгуз-Оруна, Елбруса, и још, и још врхова на обзорју око нас – симбола дивље силе и лепоте. Обожавање ових гора постаје жеља.

Замењујемо записку и спуштамо се у 150 метара нижу шкрбину, у гребен према Бжедуху. Казаљке на часовнику померају се према дванаестом часу. Сунце пржи свом силином. Саливи воде на стењу у шкрбини задржавају нас. Пијемо и једемо, главе забијамо у заклон хладних стена и уживамо у беспослености. Сумњиве магле нас потерају напред. Навезујем се на црвени крај ужета и загазим први. Сунце је снег изменило у опасну бљузгу. Сваки ногоступ, што га направим, провали се. Дерезе шкрипе по леду и камену. С тешкоћом се попнем на стеновит гребен.

Затим опет пева цепин. Степеник за степеником, усецам у зелени лед тик под гребеном. Френк мора за мном пре но сам досегао место за осигуравалиште. Осигуравам помоћу клина забијеног у пукотину између климавих блокова. Френк пролази поред, затим и Франц. Чекам Звонета. Кад је код мене, навезујем се још и на његово уже. Због изузетно слабог снега не усуђујемо се, а да се не осигурамо, на стрмо испостављено снежиште. 140 метара ужета довољно је да Франц досегне стене.

Испењем поред њега и Френка и хватам се стрмог стеновитог скока. Морам да скинем дерезе. Тежак ранац, хладноћа, ветар и снег, који је почео немилосрдно да пада, повећава тешкоће. Полако и опрезно преносим тежину с једне на другу разуђеност. Потом понестане ужета. Осигуравам привезан на климав блок. Франц и Френк испењу мимо мене. Безмало потом помери ме трзај ужета. На гребену ме поздрави силовити удар ветра.

Широким заснеженим гребеном идемо са смотаном ужади, али не дуго. Густа магла, ударци ветра, вејање и опасна грмљавина присилили су нас да се одлучимо на бивак.

На гребену, иза надуваног снега, спрема свак по своме, заклон пред ветром. Још је сигурносна замка око појаса и пријатније нам је у слоновим ногама.

Када завијање ветра постане тако монотоно, да ми ништа више не смета, заспим. Усред ноћи ме разбуди Франц: „Роман, погледај, погледај!“

Френк, Жика и Звоне су будни и на ногама. Погледи свих упрти су у исти смер – у ведро звездано небо у које продире дивља и претећа чаробница – Ушба. Дивља и претећа, и можда тога ради, још привлачнија. Загледани смо у лепоту јединственог погледа. Потом се, кад нас је стресао мраз, опет смештамо у слонове ноге.

Бжедух 4272 метра.

На врху доручкујемо и ручамо. На топлом стењу топимо снег и гасимо жеђ. Сунце нас је исцрпело.

Данас смо се већ у мраку дохватили са непознатим гребеном. Попели смо се на много неименованих врхова и опет спустили, после чега смо лако на врху Бжедуха заменили записку.

У јутарњим сатима смо уживали на стрмим снежиштима и ледиштима. Да бисмо још лакше ишли, с времена на време запевао је чекић. Вршни гребен, тако оштар, да више ни трага нема ни о леду ни о снегу, савладали смо наизменце, на све могуће начине. Сати су пролазили, дан се обратио после чега је био крај напорног пењања.

Са врха нас опет прогањају сумњиве магле. Сви истовремено силазимо по стрмим снежиштима према Слободној Шпанији. До колена газимо смекшан снег. Осећање да ће нам за силазак са врха Слободне Шпаније понестати времена, тера нас. По гребену ходамо и пењемо онако, без осигуравања. Још четири растежаја по стрмим стенама и у шест поподне на врху Слободне Шпаније већ премишљамо како бисмо сишли са тих 4200 метара.

Побеђује већина – дакле, по ужету. Франц, највише понет тиме, већ припрема омчу. Још неколико тенутака и као опитни зечић срећно пристане. Иза њега Жика, Звоне, ја и последњи Френк. Сваки следећи спуст иде нам брже од руке. Остаје само још стрмо снежиште којег раздваја од заснеженог котла огромна пукотина. Забијам клин, Франц приправља омчу и уже склизне низ стрмину. Прекратко је. До пукотине још недостаје 10 метара. Још једно уже, сада је довољно. Франц се полако и неповерљиво приблажава пукотини. Потом нестане и безмало затим, с друге стране пукотине, позива следећег. Док се спушта последњи, стрмину већ осветљава месечина.

Заједно силазимо у огроман заснежени котао. У тами и непознатом свету нема трага живом бићу да би нам показао пут на леденик Кашка-Таш. Кад бисмо познавали пут између серака и преко огромних пукотина, које нас одвајају од ледника, наставили бисмо силазак у долину, а овако се одлучујемо за бивак – последњи, и због тога тим више раскошан. Све што нам је остало, све што смо непотребно носили, управо све хоћемо да поједемо. Примус непрекидно бруји, а ми пристављамо све могуће благодети.

Овде заборављамо на све: на хладноћу, на ударце ветра, горуће сунце, опасне стрехе и уживамо бесконачно задовољство. Пред спавање ми мисао кроз сећање побегне преко врхова, препењаног гребена, стрмина и пређеног пута у табор и у горе, пријатељима. Желим да и они некад спознају лепоту ових планина и да им срећан приповедам своје доживљаје.

Уме да прича. Лепо. Толико је на свој начин доживео ово пречење, да му није било од значаја да помене како сам, негде на гребену Бжедуха, да бих с више тачке могао да их снимим на једном локалном гранитном зубу, стао на „луди камен“, ни са чим везану огромну плочу која се подамном заљуљала. Ловећи ранотежу шиљцима „Хорошовски“ дереза, које сам понео за резерву, исекао сам 12-милиметарско спасилачко, статичко најлон уже да више није било за рад, до да га на месту оштећења скратиш с једним чвором. Није било помена вредно ни неко време чекања уз тарабу алп-лагера док се руководство не договори може ли да нам дозволи да је прескочимо и уђемо. Наиме, вратили смо се раније, па за нас следећи оброк није био ни планиран. А није хтео, видим, ни да призна да су нам (младићи: он и Франц) мало завидели што смо маторци од З8 и 34 године, Жика и ја, били у „репрезентативним“ офуцаним вестонима који су овде на цени као стари ћилим. Били смо међу првима када се уручивало цвеће, а они нам их донели из Љубљане, јер нисмо имали своје.

Некако ми се чини лепшим да и ову следећу пењачку туру исприча неко млађи, јер онда је и ја видим његовим очима. Рећи ћу само: ми нисмо као „крсташи“ из „елитне“ групе која је пошла да преко Ушбе освоји Азију, пола следовања „пасје радости“ (кобасица, како их је крстио Ванч) оставили су у алп-логору, а ни пола од преостале половине нисмо поделили успут са вранама. Понели смо од црног хлеба надаље све што нам следује, већ према искуству старијих. Наш вожд, Френк, натерао ме је да измерим свој ранац. Имао је 24 килограма, сув. Речено ми је да размислим, да понесем само најнеопходније, јер ћу иначе успут морати једно по једно да избацујем. Нико неће да носи мој вашар. Нисам избацио ништа, било је потребно све. И вишак бензина и асортиман клинова и одеће. У Сванетији, у Грузији, када смо петога дана дошли у Мазери, поделио сам ту и тамо по коју суву мајицу, капу и чарапе, и пола килограма млечне чоколаде са лешником намењене гвозденој резерви. Овој су се нарочито радовала деца…

Но, дај сад, Урх, ти причај! Надам се да сам твој текст коректно превео.