Пречење Ушбе

Франц Урх
1964. године

„Ушба је Ушба – само је једна!“ Рекао нам је за вечером, по успону на Елбрус, проф. Миша. Много је времена протекло откад је био и сâм горе, али се још увек потанко сећао свих појединости преживљених у њеним стрминама.

Велика је била наша жеља. Видели смо је са пута на Елбрус како смо је познавали са фотографије. И тада ју је закривао црни облак, њен стални гост. Двоглава је, дом чаробница, о коме с поштовањем говоре пребиваоци њених долина.

На немачком биваку нам је Волођа из Одесе скувао прави руски чај и посолио га најновијим вестима са јерменског радија. Од кише смо се склонили у бивак-вреће, а шест часова хода преко леденичке морене нам је помогло да заспимо. Волођа нас је у девет пробудио да бисмо видели ракету, коју су испалили његови штићеници из стене Шхелде. Била је зелена – дан се срећно завршио. У три изјутра сам, пробуђен због тврдог камена под леђима, угледао кроз прозорче бивак-вреће чаробну слику. У светлу месечине бљештао је ледени слап, а црни торњеви Шхалде су осликавали са својим сенкама и пукотинама у слапу плес самоће и дивљине. Нисам могао остати равнодушан. Како ли ће бити сутра?

Јутро нас је нашло већ усред леденог слапа. Хитро смо напредовали. Већ смо се видели под Ушбом, али није ишло тако глатко. Ледени окомити степеник попреко целе ширине слапа зауставио нас је. Френк је гледао лево и десно, али није нашао пролаз. Роми је зазвекетао са ледним клиновима, покупио нам цепине и већ је био над нама закачен у лед са предњим зубима дереза и пијуком цепина. Горе је био снег. У њему су нестала држаља цепина и иза Ромија је остало само уже. И нас четворица смо ускоро били за њим. На седлу, између Шчуровског и Ушбе, сунце је имало такву снагу, да смо жеђ гасили снегом растопљеним на Звонетовој пелерини.

С лева се уздизао Пик Шчуровски. Врх је био примамљиво близу. Кроз добар сат смо били већ на врху. Гледали смо ледену стрмину Ушбе. Нисам се усудио да кажем да се бојим. И Френк нас је тешио да и није тако стрма како изгледа. У пет смо имали на Ушбином јастучету ископану рупу у снегу. Напољу је била мећава. Солика, ветар и магла, закрили су околину тако да смо се лако посветили вечери и ноћењу. Веома нам је било жао што нисмо прихватили савете совјетских другова који су нам за туру препоручили шаторе.

У слоновим ногама, кратким, само до струка спаваћим врећама, дочекали смо јутро када нам је плаветнило неба помогло да разгибамо утрнуле удове, а за један сат је Роми био већ под леденим рубом горње снежне стрмине. После два растежаја, укопчао се у совјетки клин који је био уврнут у стеновит помол, што по леду, што по стенама, још један растежај на горе, на гребенчић, до остатка шатора, којег је власник Ушби платио животом. Одавде још два растежаја по стенама. Потом на 300-метарску клизавицу. Стрма ледена плоча није нам дозволила одмор. Свако стојиште било је дословце исклесано у леду травнато зелене боје. Да би се један од нас одвезао, нисмо смели ни да помислимо. Френк нада мном је био сав негде у ваздуху, а Жика је доле проширивао стопе за своје лоше дерезе. Вршни гребен је био још увек много часова изнад нас.

После ових часова напетости, када је опет запевао клин за стену и време се покварило, суседне горе нисмо више видели.

Назубљен гребен до врха Северне Ушбе узео нам је још цело поподне. Уз оштар ветар и у мраку спуштали смо се у седло. Климаве гранитне љуске имале су пуно непотребних пукотина где су се заглављивале дерезе. На полици изнад снега смо се прибили. Умор и бригу због лошег времена умирила су нам два оброка вруће чоколаде. Роми је при другој шољи већ заспао.

Преко ноћи време се још погоршало тако да су први растежаји били још тежи. Бритка снежна оштрица водила је у падину Јужне Ушбе. Стрма гранитна стена затварала нам је пут. Френку не бих веровао да би могао тако мајсторски да препење тешке стеновите растежаје на висини 4500 метара. Још прошле вечери на биваку нашли смо папириће са словеначким написима. Од седла надаље имали смо исте тешкоће какве је имала екипа која је пењала Крст Ушбе.

На врху је било прехладно да бисмо се задржавали. Руку нисмо пружали, знали смо да је најтеже тек пред нама. Магла је прекрила сваки поглед. Три гребена су водила са врха у долине. Нисмо знали који је прави. Испитивали смо сва три. Спустили смо се по јужном, који додуше није био прави, али је имао трагове наших претходника. Након 10 растежаја спуштања, магла се за тренутак разишла. Дубоко пред собом сам видео положеније раме са кога је било могуће доћи у долину. Гребен под нашим ногама преломио се у окомиту стену. На рубу сам спазио у добром клину омчу за спуштање. Потегли смо ужад и након 30 метара пристао сам код следећег клина.

У следећем спусту по леденом камину, дошли смо на полицу изнад троуглог снежника, преко снежишта у шкрбину. Ужад су била мокра, нерадо су клизила; панталоне су ускоро процветале. Време нас је немилостиво гонило. Опет је претила ноћ и лоше време. Положено раме било је још 150 метара под нама. Из шкрбине уже је падало преко превисног камина на уску полицу, где је било простора једва за двојицу, а ми смо се сви прибили уз стену и припремали нови спуст. Одозго су питали како се чини даље. Обухватио сам оба ужета и нагнуо се изван стене. Чинило ми се да ужад неће да досегну следећу полицу. Када смо опет били заједно, завитлао сам свитак ужета. Имали смо срећу, можда ће требати тек неки метар да се одскочи. Тај растежај је заиста био „чварак“ дана. Пуних 45 метара у ваздуху. Усидрио сам се под превисом да је камење летело преко главе. Гледао сам како су се спуштали другови. До половине је још ишло, а затим се свако завртео око ужета и зањихао под превис, неко време одмарао и коначно се одлучио још за последњих 20 метара. Била је већ ноћ када смо потегли за уже. На срећу, слило се. Нисмо имали представу како бисмо га спасили да се заглавило. Последњи пут је те вечери истекло уже преко глатких плоча. Још дуго у ноћ је у биваку брундао примус и кувао нам супе, чајеве, чоколаде и лимунаде. Следећег јутра је Френк први ненавезан нестао у магли надоле, по стрмом ребру. Опет смо нашли папириће у које су биле, још недавно, замотане словеначке шећерлеме. Силазили смо низ снежни жљеб и стигли на гребен. Нама с десна је стрма стена падала управо до дна Гулске морене, а с лева је био опет под нама дубоко доле Гулски леденик. По боку ребра отпењавали смо по жљебовима и каминима надоле. Последњу препреку чиниле су 120 метара дугачке глатке плоче и стрмо снежиште. Изабрали смо најбржи начин и још два пута се спустили по ужету. Десно од нас се, преко стене, стровалио прљави усов чије бубњање нас је потпалило да смо последње снежиште хитро оставили над собом. Киша и циганчићи, који су нас прали васцели дан, нису нас ометали када смо под леденичким слапом стиснули једни другима руке и спаковали опрему у ранце.

Бескрајно дуг био је пут по морени наниже. Блатњава стаза нас је водила поред насеља Гул у Мазери. Тога дана смо имали намеру да стигнемо што даље. И поред чврсте намере, брзо нас је завео пријатан позив грузијског сељака. У његовом дому уживали смо гостопримство какво смо тешко могли да претпоставимо. Посебно за нас испекли су хлеб са сиром, киселог млека су нам дали колико смо могли појести. Домаћин је по целој кући сакупио обућу да не бисмо били боси. Сав наш багаж су, међутим, повешали око штедњака. Није баш лепо мирисало, али су се чарапе и одећа брзо осушили. Разговарали смо о његовој и нашој домовини. Казао је да би радо дошао код нас. Позвали смо га и обећали да ћемо да му пишемо. Касно нас је одвео на спавање. Очекивали смо сено или сламу и нисмо могли веровати када нам је показао собу са удобним постељама. После пет ноћи биваковања, постеља са чистим рубљем била је право уживање. Другог јутра смо се поздравили и, преко прелаза Бечо, упутили натраг у Европу.

У шуми крај дивље горске реке расле су моћне смреке. Њихове крошње су биле тако густе да дводневна киша није могла кроз њих, а маховина под њима била је потпуно сува. На високој заравни код Јужне куће опет смо обрнули према северу и пењали уз стрмину. Под превојем смо срели туристе покривене великим белим шеширима. Путовали су на море. Одозго, побочје је изгледало као да је обрасло белим радама, а два носача су низ другу страну носили доле пуне ранце ципела, власништво туриста које су водили преко леденика.

С врха превоја Бечо угледали смо Северну кућу. Дубоко под њом вијугала је позната Баксанска долина. Још пола дана и бићемо код куће. Код Северне куће смо се зауставили. Да је бар за мало престао оштар бол у прстима које смо цело преподне забијали у капе ципела!

У табору „Елбрус“ уобичајени дочек, честитке и весели сусрет са друговима. Бринуло их је, па и сами су искусили шта значи лоше време у Ушби.

Следећег дана смо се одмарали и прали. У табору се за то време збило много новога. Причању није било ни конца ни краја. Срећни смо били, јер је била за нама велика тура. Роми је свирао на хармоници домаће арије, али смо ипак били још увек под утиском величанствене, лепе, јединствне Ушбе.

Хвала и теби, Франци, не само Ромију, посебно што смо у наступајућем невремену на врху Јужне Ушбе, без сувишних речи, одагнали мучан утисак који смо носили у себи од Пријута једанаесторице. Довољно је било само једно „хајде“, па да се разумемо. У силазу смо равноправно, наизменце тражили и налазили за око, често невидљиве скривене опримке и реском шкрипом зубаца о гранит, кад ова напречац престане, говорили једно другом, а да се не чује реч „Стао сам на здрав камен, не бој се!“

Прећутао си, фер, и (не)згоду када ми се залеђено уже, слепљено са залеђеном балон-свилом ветровке, увукло у карабинер, на осмици од омче седишта за спуштање, њен доњи део, да ме је готово склупчало, док га једном руком држећи се за прусиков чвор на прсној сигурносној омчи, нисам другом отцепио. Ви сте цепали панталоне у низу спустова по ужету, а ја оно што ми је запело. И ниси казао да сте се дурили што сам последњи део 50-километарског марша жуљао крај својих леђа о даске камионета који је наишао нешто пре нашег алп-логора док вам иза кривине, пред улазом сачекавши вас, нисам показао као петобанак велики жуљ на пети од нових ципела „маде ин домаћа радиност“ у Љубљани, али то сам вече, уз Ромијеву свирку, једини плесао полку у апостолским сандалама. А нисам имао на себи овај пут ваш вестон импрегниран „трисул кремом“. У те сате сви, али баш сви, били смо једнаки, и „крсташи“ и ми, па ком обојци, ком опанци. Ви, „младеж“, слатко сте дремкали, као сито благо уз јаслице, привијајући у себи, уза се, Ушбу – чаробницу. А ја је привијам и данас. То ми је најтеже, а не бих умео да кажем да ли и најлепше од свега што сам доживео у планини.

Ни даље, ни више нисам стигао. Али у планине одлазим и сада. А ви?