На врховима Комова

Миодраг Божиновић
1952. године

Тако је било сва три дана на Комовима – јутро би освануло чисто, небо ведро без иједног облачка, снег залеђен, слана и иње у тек изниклој трави и на још неолисталом дрвећу. Онда би се већ рано пре подне понеки бели прамен магле врло несталног облика закачио на врхове и стене Комова. Око подне то су биле већ огромне куле и руже од белих и сивих усковитланих облака, који би се кретали у разним правцима, ваљали једно преко других, спуштали се низ стрмине у долине и пели се у виду џиновских стубова у висине и модро пролећно небо. А онда би некако, око два часа по подне, потмуло негде затутњало да се доцније претвори у величанствену канонаду громова, непрекидну грмљавину, где се удари грома и јека одјека нису више могли да разликују. Киша би линула из оловних облака као из кабла, а на врховима и стенама непожељног посетиоца засипао би гра̏д и снег. Тај хаос у природи стишавао би се тек предвече. Од гомиле густих облака остајале би сада само испадале маглине, сиве, беле, ружичасте. Пеле би се и лизале мокро стење величанствених врхова, распињале се негде изнад њих и нестајале све далеко према Дурмитору, у неколико тамних црта на црвеном небу. Из долине Љубаштице, Црне Десне и Мојанске реке пушило би се као из каквог казана. Беле магле после кише говориле су да се у шумама дубоко доле догађа нешто врло ретко у планинама, нешто што је својствено само у рано пролеће или у позну јесен.

А онда би дошла ноћ. Планина и њене стране, опране после кише, опојним мирисом допуњавале би слику дивљих планинских горостаса–победника, и овог пута са небом. Безброј звезда, тако јасних, најављивало би и сутрашњи дан исти овакав. Најављивало би још једну борбу, још једну победу.

Тако је било сва три дана на Комовима.

Огромним каменим масама Комова пришли смо из Андријевице. Преноћили смо једну лепу планинску ноћ у Трешњевику на око 1500 метара надморске висине. Била је то ноћ дугих вожњи возом до Пећи и камионом до Андријевице. Онда Андријевица, мало црногорско место, збијено на зеленом Лиму између планинских страна, управо под Комовима, договарања у једној кафани, уз радознало посматрање мештана и дуг марш од преко 20 km до Трешњевика и скромне црногорске куће Нововића. Тако смо у ствари прве утиске о Комовима добили по ноћи. Видели смо их негде, са неке окуке пута на Трешњевику – још бели и дуги снежници белели су се и по ноћи и сви се сучељавали негде високо ка небу. Ту ноћ смо провели у мислима на сутрашњи успон, на сутрашње утиске и нешто што се је сакривало иза ове шуме, изнад куће и тамне силуете гребена Трешњевика. Знали смо да је то све исказано само у једној речи, „Комови“, и да је то оно што запањује сваког случајног пролазника из Титограда за Пећ или обрнуто, запањује и застрашује својом импонзантношћу, величином и својим стеновитим облицима којима као да нема краја у висини. Сутрадан смо одредили дан тог познања, питали смо се како ће нас Комови дочекати.

И нисмо се преварили.

У рано јутро првог маја, изненада и нагло, избили су пред нас прво Кучки, огромне литице и зуби од камена, а затим Васојевићки, камена плећа и дуги снегови. Први утисци наговештавали су најлепше. Под свежим пролећним сунцем блистали су се снегови, сијале стене и пркосиле својим зубима у светло плаво јутарње небо. Из долине Љубаштице, управо под нама, још је излазио мрак, дивље четинарске и букове шуме тек су се будиле. Шум набујале Љубаштице као да је био први знак живота из дубине, доле под Комовима.

Од Трешњевика кроз проређену шуму, кроз многа поља тек изниклих висибаба, избили смо на Штавну, наше будуће пребивалиште, пастирске станове. Мале, дрвене колибе биле су разбацане на овим испашама под самим Комовима и пружале би ту и тамо дивну алпску слику планинске колибе, ниске са камењем на крову, зеленим појасом около и снежно белим стеновитим врховима готово изнад себе. Једну од њих на ободу старе букове шуме, управо под Васојевићким Комом, изабрали смо за наш бивак. Ту ћемо провести две незаборавне ноћи, две ноћи на око 1800 метара, далеко од сваког насеља, сами у планини. Данас су то већ неизбрисиве успомене…

Сам успон на Васојевићки Ком (2460 m), кога смо изабрали за наш први покушај, ишао је директно северним хрптом овог врха. Прво кроз сипаре и стеновите блокове, а затим преко стрмих снежника и заснежених стена, гледали смо да се још пре буре, коју смо предвиђали око подне, дохватимо главног гребена Кома и тако можда избегнемо на висини од преко 2300 метара директна атмосферска пражњења. Надали смо се да ће облаци бити нижи. Доцније се показало да су ове наше претпоставке биле оправдане.

У првим јутарњим часовима савлађујемо први успон и нагло се уздижемо захваљујући стрмини северног планинског гребена Васојевића Кома. Овај први успон трајао је један час, што нам је било довољно да у облаке уђемо управо у њихово формирање и да их пређемо и оставимо под нама за следећих нешто више од пола часа.

На главни гребен Васојевића Кома избили смо после доста напорног успона при чему смо морали да сечемо један јако експонирани снежник са безизлазним завршетком. Ово се прилично одразило на све нас, тако да су нас на самом гребену, због малог закашњења, већ ухватили ледена киша и гра̏д. Но исто тако нагли успон на врх, преко још једног снежника и ивицом западне стране, издигао нас је изнад облака и довео циљу.

Призор је био јако леп – величанствен и, можда, врло редак. Доле је с времена на време тутњало, облаци се комешали, час нас обавијали густом маглом, а час нам допуштали пуно сунца. Нешто од психичког, а нешто и услед физичког напора, задржали смо се дуго на врху. Зуби и сва три врха Кучког Кома тек су одавде, са Васојевићког, добијали своју праву величину. Изгледали су неприступачни, а нарочито њихови стрми снежници који су као предстража бранили приступ. Разлика ова два врха Комова била је заиста очигледна. Васојевићки – огромна камена маса, али јединствена, компактна са једино интересантном западном стеном под самим врхом од више стотина метара вертикале, а Кучки – три врха: Главни (2484 m), Средњи (2483 m), и Северни (2483 m) – три зуба са стрмим међусобним одсецима, назубљен планински венац, огромне стене доломитског облика и стрми дуги, дуги снежници. Видели смо да нас сутра очекује још тежи задатак. Чинило нам се да се нећемо моћи дохватити Кучког Кома. Снежници су били прва препрека, затим стена – тражили смо узалуд оком жљебине до гребена и најзад гребен – ко зна да ли се може залеђеним гребеном прићи врху? Комбиновали смо овде, са Васојевића Кома, сутрашњи успон. Било је много предлога, но мало изледа за успех.

Али ипак радост да смо ево, не знајући готово ништа и о Васојевићком Кому, изашли на њега, као и оно познато задовољство сваког планинара кад досегне свој циљ и савлада природу и страх у себи, ведрило је наша лица и давало пуно наде за сутрашњи дан и успон на Кучки Ком.

Тако смо провели више од једног часа на врху, на 2460 метара. Пред крај небо се полако рашчистило: видели смо лепо Проклетије, њихове камене врхове у Албанији и огромне венце и кланце изнад Виситора и Чакора код нас. Маја Језерце (2694 m), тај највиши врх Проклетија, истицао се из главне скупине својом белом пирамидом. Изгледао је недостижан. Видели смо и Дурмитор далеко на северозападу, изнад облака вирили су његови врхови обасјани већ залазећим сунцем.

Пред само вече, мокри и уморни, завукли смо се у нашу колибу. Небо је било опет чисто. Звезде су се виделе кроз дашчице крова и кроз дим у колиби.

Тако је свануло јутро 2. маја и дан успона на врхове Кучког Кома. Кажем врхове, јер смо ми тога дана однели две победе: изашли смо на Главни врх (2484 m), а наши алпинисти, Гаћеша и Иван, вероватно први, на Северни врх Кучког Кома (2483 m), савладавши при томе источни снежник овог врха од преко 600 метара дужине и скоро исто толико вертикале. Оба успона спадају у нешто највише што би могли планинари да досегну под овим околностима на беспућу црногорских планина.

Кучки Ком се заиста добро бранио.

Успон на Главни врх Кучког Кома (2484 m) почео је управо од нашег бивака уводећи, преко стрмих снежника под западном стеном Васојевића Кома, у величанствени цирк Међукомље. Ту смо сами одређујући правац, управо под стеном Васојевића Кома, превладали прве сате приступа Кучком Кому. Замрзнут снег са северне и западне стране под стеном отежавао је ход и захтевао велику присебност и технику. Правили смо често цепинима место за сваку ногу. Сви они који у лето упознају точила и сипаре под западном стеном Васојевића Кома, моћи ће да представе себи како је изгледао прелаз преко ових, по хоризонтали под снегом, када сваки неопрезан корак вуче дубоко доле у амбисе и дубине реке Љубаштице и, у најбољем случају, значи закашњење од два-три часа.

Због тога смо овде врло споро ишли. Ретка дивља шума под нама и контраст стена, торњева и снегова Кучког Кома давали су изванредну слику и, с времена на време, олакшавали и бодрили сваки даљи корак по замрзнутом снегу. Најзад смо се, после три часа кроз снег и стрмине, дохватили Међукомља, огромног цирка, негдашњег глечерског центра између Васојевићког и Кучког Кома.

Одавде се указао заиста величанствен разглед. Назубљени гребен који веже два Кома, мирне снежне линије под њима које су чиниле дно цирка и узбуркани облаци изнад свега, давали су утисак као да се налазимо негде на великим висинама и подсећали много на фантастичне фотографије са успона на Хималаје. Ово је заиста била ретка прилика да се осети величина и импозантност стена, линија и облика Комова. Кучком Кому у сваком случају треба прићи само из цирка Међукомља, то се никад не заборавља.

Врхови Кучког Кома бивали су све чешће у облацима. Време је било поодмакло и рачунали смо као готово да ћемо запасти у буру и да ће се ова у свој својој жестини свалити на нас баш на гребену и врху. Ипак смо се полако кретали даље. У колони један иза другог пажљиво смо секли стрме снежнике, сада већ на стенама Кучког Кома. Издизали смо се нагло из Међукомља и све више залазили у зону тмурних облака. Ускоро нас је захватио ледени пљусак, снег и гра̏д. Неколико одмора испод мокре стене, неколико предаха и опет преко снежника. Последњи снежници при самом гребену изгледали су као да немају краја у својој појачаној стрмини. Честа и густа магла и ледена киша чинили су своје – примећивало се лепо да све спорије напредујемо.

Ускоро је отпочела и грмљавина, истина не тако честа, али врло блиска, управо таква да нисмо могли уопште оценити са које стране долази и где је центар непогоде.

Под врло тешким околностима избили смо до гребена.

Тражили смо узалуд лакши пролаз на гребен. Киша са снегом и магла ометали су видљивост тако да смо морали да се брзо одлучимо за један од жљебова стене у њима, пузећи преко литица, покушали да избијемо на гребен Кучког Кома. О Главном врху нисмо имали представу ни колико је још удаљен, где је и да ли се може до њега. Ништа се није видело.

На гребену нас је дочекао јак снежни ветар. Дувао је и носио облаке, кишу и лед са запада, парао назубљени гребен, звиждао кроз стене и пукотине и отежавао сваки даљи корак. Гребен је био оштар са вертикалним амбисима и са друге стране, понегде се готово није могло ни крочити по њему. Стене су биле мокре, крушљиве тако да је сваки дохват руке за њих одјекивао дубоко доле од осулине камења и стапао се са грмљавином.

Предахнули смо мало на гребену и прикупили снаге. То је било довољно да, у тренутку разређене магле, угледамо пирамиду највишег врха на неких педесетак метара на оштром гребену десно.

Оставивши цепине због све чешће грмљавине, почели смо са приближавањем врху. Пузили смо четвороношке по назубљеном и расклиматаном гребену. Сваки удар грома и јак мирис озона заустављао би нас. Тада бисмо се ћутке погледали и чекали да први крене даље. Знали смо да је победа врло близу, знали смо и за страх у нама, као и да сваким даљим кораком има и све мање изгледа за повратак. Па ипак смо се полако кретали напред. Често не видевши друга пред собом у магли, ишли смо даље – ка врху. Осећали смо да доцније, када све буде прошло, нико од нас никада не би могао себи да опрости тренутак слабости ако би јој подлегао. Било је то бесконачно дуго…

Тако смо изашли на врх. Оштар врх Кучког Кома ипак нас је пријатељски дочекао. За час се открио и показао нам иза себе још два своја брата – Средњи и Северни врх. Огромни амбиси делили су их, а вертикалне стране наговештавале још теже препреке на њима. Узалуд смо погледима за оно пар секунди тражили наше другове Гаћешу и Ивана. Наши повици губили су се у грмљавини.

А онда смо слетели са врха. Како смо сишли са гребена и преко снежника тако брзо, ни дан данас ми још није јасно. За неких пар минута били смо већ знатно ниже, мокри, сачекивали смо се на подножјима снежника и настављали даље. Требало је што пре побећи од огромних црних облака који су се управо ваљали преко Кучког Кома и одоздо изгледали много страшнији но горе и значили почетак нове непогоде.

Онда кроз Међукомље, све ниже и ниже, све до шума долине Љубаштице, до величанствених водопада после кише, до слабе стазе за наш бивак.

А предвече је било небо опет чисто, трава свеже зелена, а наша срца препуна.

Скупили смо се после напорног дана опет сви заједно у нашој колиби. Димљива ватра била нам је пријатна, наша импровизована лежишта од дасака и јелових гранчица – о, како удобна! Причали смо много, сада су тек искрсавале појединости са успона. Горе их нисмо ни примећивали.

Често бисмо излазили из колибе напоље. Иако хладно, било је јако лепо. Гледали бисмо у Комове. Врхови Кучког и Васојевићког Кома парали су опет звездано небо и блистали се готово, иако при слабој месечини, опрани олујом. Осећали смо се поносни и велики баш као и њихово стење, а у исти мах смо жалили што их већ сутра напуштамо. Што тако брзо одлазимо ко зна за колико дуго још и што је све било ипак тако кратко. Осећали смо да смо заволели, јако заволели све ово: и дубоке шуме доле, дивне испаше и колибе Штавне, и плаво-беле стрме снежнике, оштре врхове, и грмљавину, и олујне облаке, и зведано небо, и све, све.

Те ноћи ватра је дуго горела у нашој колиби.

Сутрадан само напустили Комове. Овчари су управо излазили са стадима у планину по први пут после зиме. Изгледали су нам радосни и весели – опет ће горе. Завидели смо им много.

Сада сам далеко од Комова. Јесен је и шуме су већ пожутеле. Реке под Комовима опет су надошле и јече у својим долинама. Овчари сада силазе са испаша, а трава се сасушила. На стенама и врховима сигурно је већ пао први снег. Комови су опет исти: високи, снежно бели, стене се опет блистају својим плаво белим сјајем, дочекују облаке који се за њих закачињу, цепају их и пркосе небу.

О, колико сам данас далеко од Комова…