Морачки Бабји зуб (2253 метара)

Миодраг Божиновић
1958. године

Одавно сам желео да одем у Горњу Морачу. Колико сам само пута у Титограду са прозора хотела у рано јутро гледао у правцу Мораче на светле обрисе врхова изнад Пипера и на последње сунце на гребену Маганика. Колико сам пута пратио погледом авион за Београд и кадгод сам летео натраг, бирао сам леву страну и уживао кад се испод крила авиона појаве стене Стола, зид Торине и најзад Бабји зуб, оштар, велики, са дивним снежним цирковима и одмах затим, његова северна стена и провалија Липова. А после би све утонуло у измаглицу заласка сунца да нас код Саве дочекају безбројна светла Београда.

И увек тако… Можда… идући пут, ко зна када.

У позну јесен прошле године био сам одлучан – покушати, макар и сам. Чекао сам само лепо време, а оно као за инат толиким лепим данима до тада није долазило.

На овом путу у кањону Платије било је пуно обурваног камења и земље. Од провале облака и непрекидних киша, постао је овај лепи пут мало опасан. Код Морачког манастира ме је охрабрило сунце на изрецканом гребену изнад Кокоревца, али се сакрило већ када сам се опростио од добре баба Маре Кујвић, на првој окуци испод Црквина, и кренуо пут Бројштице и Прољетишта у Ђедов До.

Добра стаза у старим шкриљастим стенама води нас од потока Слатине у селу Миоска (750 метара), кроз белогоричну шуму, благим нагибом на ливаде Бројштице, поред великог Рашковог врела, на Ступањи крш (1266 m). Ту је у старој буковој шуми чесма и лепо место за одмор. Одатле се поглед отвара на изворишни део Мораче и на наизменичне оштре гребене њене десне стране: Тали (2064 m), Осојник са Војновцем (2050 m), затим највиша Морачка Капа (2216 m) и напослетку Шупља греда са Малим и Великим Зебалцем (2157 m).

Сиви облаци вукли су се стенама Заводишта и Зубаца када сам избио на ливаде Кокоревца и угледао непосредно изнад себе онај назубљени камени гребен који је тако импозантно блистао јутрос из кањона Мораче. По каменим осулинама расли су огромни борови, а иза њих су се пружали торњеви и бедеми најлепшег дела Морачких планина.

Кокоревац, то су ливаде и ретка кромпиришта последњих Морачана. Ту је неколико старих кућа, али и нових. Ту су и два извора, један код нове куће Кљајића, и стаза које нема на карти, пречица за Ђедов До.

Када се прођу ливаде, стаза нас води у прастару шуму, преко изваљених стабала и камених блокова, затим по полици вертикалног зида, горе-доле и поново кроз шуму све више, према стенама Градишта. И кад сам већ мислио да одавде нема излаза и кад су се окомите и магловите стене изнад мале стазе затвориле са свих страна, ушао сам у Ђедов До.

У киши и повременој грмљавини доживео сам први пут Ђедов До, малу оазу између стеновитих џинова. Угледао сам неколико старих колиба стиснутих уз стену и две-три нове на каменом разбојишту. Мокар и под утиском невремена, ушао сам у први стан. Дочекала ме је слаба ватра на огњишту и много босе деце на лежајима поред ватре.

Пљусак је прелазио у ситну кишу када су се овце огласиле из даљине, са испаша под врховима и са њима отегнута и дуга дозивања овчара, кроз измаглицу и сумрак, тако позната у црногорским планинама.

С мраком дошла је и топлина. Ђедов До, сав у киши и магли, личио ми је ове вечери на крај света.

Задремао сам кад је киша почела да јењава.

Јутро је било магловито. Помислио сам знак лепог времена које сам толико желео.

Излазио сам често из колибе, кадгод би ми се учинило да је светлије, да ће се ипак мало сунца пробити кроз облаке, да ћу можда видети врхове Бабина зуба за који су ми причали да је ту, изнад извора и колиба.

Али нисам га видео. У једном тренутку само учинило ми се да облаци одлазе. Лутао сам по беспућу изнад колиба, све даље за облацима и маглом… У магновењу као да сам угледао огромне стене врха под којим сам био. Изгледало ми је као да се сивило стене одједном нагло приближава мени, као почетак једног сипара, огромног, затим стеновити кулоар, торњеви, полице, стене, све до горе, горе… Потмула грмљавина огласила се са Морачке Капе и магла је сакрила све…

Вратио сам се без наде малој колиби. Моји домаћини са својом великом породицом били су отишли. Сишли са планине.

„Вријеме!“, рекао је домаћин и дуго товарио два мокра коњића које је био довео из Смочија.

Био сам сâм. Седео сам поред ватре. Невреме је опет почињало… Сетио сам се старог Петра са Ступањ крша: „Снијег ће и вријеме му је“, и замишљао Ђедов До под снегом. Како мора да је леп кад на нетакнутим снежним плочама заблиста сунце, а небо се прелије у дивно плаветнило!

Вечерас је ноћ рано дошла у Ђедов До, ноћ невремена и ветра са ледом и снегом који је смењивао кишу. Ветар је савијао огромне борове, носио рафале гра̏да, снега и крупних кишних капи, пробијао се кроз камене зидове и дрвени ретки кров колибе. Уносио је зиму и гасио ватру.

Планина је јечала дуго, час тиха као да плаче, час бесна као подивљала звер.

И тако, у ко зна које доба ноћи, између два јаука ветра, борова и стене, и поред пљуска кише, зачуо сам песму. Песму горштака, сурову и јаку, као ону уз гусле, само ју је певало више гласова. Најежио сам се. Нисам веровао!

Страх је пригасио моју ватру, а налети ветра још јаче су ми доносили тужне и грубе гласове. Гледао сам кроз пукотине колибе. Тамо на западној стени, изнад дола, горе, пламсало је небо! Ватра у киши и урагану и песма, песма до стена, до облака и даље!

Повукао сам се у себе и свој мрак. Било је нешто исконски страшно и лепо у тој песми, ма ко да ју је певао у овој ноћи.

У рану зору пробудила ме је рика говеда. Силазила су са Морачког Градишта. Гонили су их мокри и прозебли пастири. Ту је било и објашњење мог ноћашњег страха. Ноћ их је затекла у шуми изнад Ђедовог Дола. Ложили су велику ватру, горела су читава стабла, а киша није допирала до њих од јаре пламена. Грејали су се и чекали зору. Певали су, ишли су својим кућама.

Насмејао сам се. Знао сам, није требало да идем сâм.

Сунце је пробило када сам угледао огромни жљеб Грло који је водио до врха Бабјег зуба. Из Ђедовог Дола на исток долази се стрмом стазом до последњих борова ка Торинама и у горњи цирк који окружују јужна страна Бабјег зуба, стеновити гребен између овог и Заводишта, са кога се прелази на Торине, и делови Зубаца с југа. Ретку траву смењују блокови кречњака који ускоро прелазе у дуге и громадне сипаре испод сивих стена цирка. До Грла се од колиба стиже за око један сат, а одатле пут води више у лево до под прве стењаке Бабјег зуба. Сам успон кроз стену има око 250 метара висинске разлике и може се искомбиниовати преко травнатих делова и полица и стеновитих блокова, водећи при томе рачуна о повратку.

Стена је била још мокра када сам из горњег дела Ђедовог Дола прешао на директни успон на Бабји зуб. У почетку је било лако, бусење траве и крупни комади камења помагали су ми да се брзо крећем. Иако је било свуда около облака, изнад ових врхова било је ведро. Облаци као да су обилазили Бабји зуб. Можда је овде ноћас било најгоре.

Прешавши прве стрме делове, питао сам се како је даље. Постајало је све стрмије тако да због нагиба стене нисам много видео испред себе. Ипак сам увек налазио нов пролаз који ме је водио све више. Само на једном месту сам дуго размишљао. Било је то испод самог гребена који би ме сигурно извео на врх. Збуњено сам гледао у леву полицу широку нешто око пола метра, која је водила прво положено, изнад стене, а онда је савијала навише и губила се. Још једном сам зажалио што сам сáм и пошао њоме. Придржавао сам се за ретку траву и чекао изненађење. А оно је заиста дошло: полица са вертикалом више од стотину метара доле завршавала се травним левком до гребена. Одахнуо сам и похитао горе. Нисам мислио на повратак.

Гребен је био испуцао као и сви слични стеновити планински гребени преко две хиљаде метара. Сетио сам се гребена Кучког Кома, Каранфила, Боботовог Кука и других.

Као и увек, извео ме је на главни врх, на 2253 метара. Најзад! Све је доле! И стравични Ђедов До, одавде тако умивен у сунцу, и суседни Опасани Врх (2172 m) и зуби Торине и Морачка Капа и Зебалци и мермерни Међеђи Врх на Маганику, осунчан усред мора црних облака!

Горе на северу нисам ништа видео. Северна стена Бабјег зуба није зјапила, иако има око 600 метара, а долина Горњег и Доњег Липова личила је на узаврели казан пун беле паре.

Најимпресивнији је ипак био распуцали гребен Бабјег зуба према Градишту, његов други, врло мало нижи врх и дубока Морача далеко доле.

На повратку ме је опоменуло сунце у облацима и његова игра светлости на Зупцима и ливадама Заводишта. Силазио сам опрезно, што брже и што опрезније.

Доле у цирку код Грла, поздравили су ме стари знанци – облаци, облаци. Одморио сам се на огромним блоковима чекајући узалуд да бар још једном видим дивне стене Бабјег зуба целе до врха.

Узалуд… Све је нестало у облацима.

Поподне сам наставио силажење. Изабрао сам други пут према Трновици и Драговића Пољу. Хтео сам да прођем долину Горње Мораче поред реке.

Често сам се освртао и гледао у стене око Ђедовог Дола. Биле су у облацима. А онда је нестало и увале где су биле мале колибе. Све је заклонила водена завеса и магла само су на махове, као далеки војници, чувари, из невремена и облака искрсавали џиновски борови на стени изнад станова. Појављивали су се и нестајали.

Стихија је опет владала у Ђедовом Долу. Ветар је у долини био хладан, као северац. Долазила је зима…