Реч рецензента

Овај зборник радова припремљен поводом 50 година Планинарског друштва „Раднички“ Београд носи назив „СЕЋАЊА“. Има три добра разлога за то.

Буди сећања на један сјајан период у раду овог друштва, у неколико послератних деценија веома значајног по својим активностима, друштва које је исписало многе важне странице у овом раздобљу стогодишње историје планинарства у Србији. Мора остати запамћено – и што је још важније забележено – да су чланови Планинарског друштва „Раднички“ Београд учинили у неколико наврата оне кораке који се могу сматрати померањем граница могућег, бар за планинаре ове земље; дакле кораке који су утирали пут другима. Сетимо се Матерхорна и Монблана у Алпима, Очњака и Марјаша у Проклетијама, а и других првенствених успона и смери које су обавили алпинисти и високогорци Планинарског друштва „Раднички“ Београд, дакле оних дела која су унапредила планинарство у нас.

Буди сећање на акције врхунских наших планинара, алпиниста и спасилаца попут Звонимира Блажине, Бранка Котлајића, Ивана Стојановића, Велибора Станишића, Милана Љубојевића – наведених само ради примера, не занемарујући притом углед и допринос многих других. Немогуће је не сетити се и оних који су оставили за собом дубок и трајан траг, али нажалост нису више међу нама, као што је случај са, опет примера ради, Бранком Митрашиновићем и Живојином Градишаром.

Није случајно што три веома угледна словеначка планинара, Цирил Прачек, Роман Робас и Франц Урх у својим текстовима сведоче о запаженом учешћу Звонимира Блажине у тешким, компликованим, спасилачким и експедиционим активностима, раме уз раме са искусним и више пута опробаним планинарима из алпских крајева.

Коначно, планинарима средње и старије генерације буди сећања на неке од тих стаза, гребена и врхова описаних у зборнику које су и сами прелазили и на које су се пели широм тадашње Југославије, отворене и безбедне за све; сећање и на оне људе које су сретали, упознавали, са многима склапали трајне односе, од којих су неки издржали пробу каснијих злих времена.

Овај зборник има вишеструку вредност. Важан је у фактографском погледу. У тексту 50 година Планинарског друштва „Раднички“ Београд 1949-1999 сажето и у њему је прегледно дат драгоцен фонд података о акцијама и о људима. Овај део, са документационог и историјског становишта, заслужује да буде пажљиво читан. Верујем да је свима заним­љив, а да би млађим генерацијама планинара и алпиниста могао бити инспиративан. Садржином чини прилог обележавању стогодишњице планинарског покрета у Србији.

Од двадесет аутора прилога, седамнаест је из редова Планинарског друштва „Раднички“ Београд. Многи имају литерарног смисла тако да поједини текстови, чак не мали број, достижу вредност која би могла бити представљена у било којој, а не само овако специфичној публикацији. Неки имају нешто наглашенију приповедачку црту и склоност ка описивању детаља, неки опет изражајније исказују укупни доживљај. Има живописних описа, израженог благог хумора на сопствени рачун и на рачун околности у којима се аутор нашао.

Слободно се може рећи да све ауторе и све радове повезују неке истоветне одлике: искреност у приступу теми, опису догађања и исказивању осећања; успешно приказана догађања и узбудљивост тешких, ризичних, па и драматичних ситуација; такође, а можда и нарочито, онај емотивни набој који човек осећа у планини, било да је суочен са њеним понекад прилично опаким и опасним ћудима и са силама природе, када мора да напрегне све своје снаге, вољне, психичке и физичке, чак понекад и веће него што је био свестан да их има, да би уопште опстао.

Има и снажних, уверљивих описа неизвесности коју осећа алпиниста у првенственој смери или високогорац у непознатој планини када тражи прави пролаз, неизвесности коју, верујем, може да осети и читалац који није из наших редова.

Неколико текстова има исказа који ненаметљиво, природно и успут откривају животну филозофију људи који су свим својим бићем окренути планини и природи уопште и истовремено и откривају и део оних вредности које људи везују за планинарство. Навешћу једну реченицу из писма Бранка Котлајића Бати Митрашиновићу: „Дуго смо остали на овом врху који је, као и сви остали, за нас оаза среће и врхунац душевног мира.“ У одговору који је трагичним сплетом околности стигао посмртно, стајало је: „Дочарао си потпуно те тренутке правог живљења.“

Општу, суштинску вредност има и исказ једног тада потпуног почетника који се, неприпремљен и сасвим неискусан, упутио са групом на високу планину где их је задесило велико невреме. После свега претрпљеног, иако добро намучен, написао је: „Но ипак се осећам богатији. Oплемењен лепотом природе и кад брунда и кад гунђа, и кад ти се нештедимице даје у свој својој лепоти. Оплемењен за једно ново друговање. Оплемењен сазнањем да бих опет ишао у планину и ићићу, будите уверени.“

Овај зборник треба да се нађе у рукама што већег броја планинара; оним млађим и мање искусним вишеструко ће вредети – и као извор многих сазнања и као подстрек.

Да ли сам субјективан кад мислим да би и читалац ван планинарских редова могао уз њу да доживи лепе тренутке и осети нешто од оног узбуђења које изазивају поједини описи?!

Драган Божовић
У Београду, 11. марта 2001. године