На снежном Корабу

Миодраг Божиновић
1953. године

Овога пута нећемо писати о Корабу као планинарском објекту нити о приступима на њега. Уосталом и нема их много: из клисуре Радике и преко Рудоке са Шаре. О томе је ионако већ много написано.

Овога пута почећемо од ноћи када смо под највишим врховима Кораба заноћили у каменој шиптарској кући.

Било је ведро небо и ветар је дувао са Кораба кроз долину Дубоке реке. Седели смо у гостинској соби, са таваницом у дуборезу, угледног Шиптара, Нешата Дурмиша из села Жужње. У зидовима дрвени, опет у дуборезу, плакари, на поду душеци, јоргани и јастуци домаће израде са дивним и егзотичним народним шарама и ресама у лепим бојама. На зидовима дрвене полице, класје ражи сплетено у венце и кике, старе тепсије и по нека фотографија. У углу неколико пушака. На средини ватра, троношци и људи – планински горштаци са белим кечићима.

Служи се кава и врело млеко. Разговор је жив, има пуно и пуно интересантног и за нас, а поготову за домаћине.

Ту ноћ смо провели као у најбољем хотелу у срцу планинских врхова још пуних снега. Потоци набујали од раног пролећа доносили су поздраве са висина и били једини знаци спољног живота у ову дубоку планинску ноћ.

Јутро је било дивно. Сунце је одмах забљештало на стенама и снеговима Роси Римница, а доцније, после првих корака и прве висине, поздравило нас са белих површина на Кабашу и Кепи Бару. Полако смо се уздизали све више и више, да први одмор направимо тек код Марковог Камена на 1371 метар. Одавде смо угледали у свој својој лепоти долину Дубоке реке и огроман глечерски цирк Прој Фела. Прој Фела или Дубоки водопад, назван Дубока река, једна је од најлеших алпских долина које сам видео у нашим планинама. Стрми отсеци Роси Римница, Кабаша и безимених врхова у њиховом гребену, па даље ка 2683 метара врха Маја Мадзе Корабит, те са севера Црне Чуке и Шило Верта, са дубоким странама од преко 1000 метара, давали су овој долини некако величанствен и дивљи изглед. Огромне букове шуме, дугачки сада снегом прекривени сипари, безбројни пенушави и бели водопади, јасно су указивали да се овде, ево, налази један од најдивљијих крајева, не само наше земље већ и целог нашег полуострва, па чак можда и изван њега. У тим дубоким и мрачним шумама царује велики корабски медвед и тако редак рис. И заиста, први поглед на ове урвине, брзаке и стене, јасно указују на стан ових господара Прој Фела и његових изворишта. Било је то право уживање са Шило Верта у лаганом успону ка највишем врху, стално гледати у ову долину и безимене алпске врхове изнад ње.

Око 1900 метара почиње снег. Најпре мокра трава и влажне стене, неко завејано бачило и од лавина порушена гранична стаза, а затим снег и снег. Непрегледне снежне површине. Снег на стенама, белине на пашњацима. Знатно спорије напредујемо ка Кобилином Пољу, то је последња зараван пред највишим врхом Кораба (2764 m). Маглине се скупљају и опет разилазе. Долазе час из Албаније, час са Шаре, час се уздижу у виду џиновских стубова паре, а час се ваљају преко стена и снежника у долине. Али сунце све више осваја. На крају и побеђује. Постаје опасно. Мажемо наша лица, заклањамо се нашим наочарима и окрећемо главе ка западу и северу, па ипак овде и сунце на снегу чини своје. Ускоро лице пече, а очи помало код неких сузе. И висина је све већа 1960 метара, 2000 метара, 2100 метара, 2300 метара, 2400 метара – Кобилино Поље, пред самом граничном линијом. Било је подне – остало је још један час до врха. Наши пратиоци, граничари, полазе први и ускоро су код граничних каменова, виде се као сићушне прилике у мору снега на гребену.

Сада већ уморни и сити свега корачамо на последњи успон. Врло, врло споро идемо. При врху, на око 2600 метара, већ посустајемо. Морамо се одмарати на сваких двадесет метара. Наше серпентине кроз залеђени снег све су стрмије. Неколико корака, па одмор – згледамо се у чуду: да ли смо можда неким природним случајем запали баш на врх у такозвани „ваздушни лонац са разређеним ваздухом“ или је то реакција на већ 6 сати успона, савладану висинску разлику од 2000 метара, уједе сунца и снега? Ко зна? Код свих је исто – сви дишу отворених уста и просто гутају ваздух.

Пред самим врхом, погнути због силине ветра, видимо лепо Албанију. Све је на граници завејано, чак се и гранични каменови не виде. Неколико дивокоза слетеше преко Малих Корабских Врата у Албанију. Видимо Прој Фел, дубоко доле јечи у својој долини. Све је пусто, снежно, сурово и изнад свега бескрајно лепо.

На зашиљеном, од ветрова снежном, Корабу (2764 m) проводимо неколико часака. То је други врх по висини наших планина, гледа у далеки Триглав преко безбројних планинских венаца.

Диван је разглед са највишег врха Кораба! Најлепши је поглед на Мали Кораб (2730 m) са огромним стенама у Албанији. Тамо се виде Перистер и Олимп, а лево од њих, после неколико венаца, Солунска глава и Меденица на Бистри. На североистоку безброј снежних купа Рудоке и Шаре, а тамо на северу назубљене Проклетије и друге знане и незнане албанске планине.

Силажење иде много брже. Сечемо стрме снежнике и помажемо се цепинима. Онда се опет сви сачекујемо, гледамо и не верујемо још. Ипак, то је малопре било – били смо на највишем врху Кораба, по снегу, на коти 2764 метара, на самом граничном камену. Колико смо мислили о томе? Да ли ћемо моћи, да ли ћемо смети? Ипак, није то било пријатно: граница, планински гребен и колона на белом снегу. Знам, многи су свашта помислили. И ипак се ишло даље и даље све до самог врха, до последњег снежног кристала и плавог неба.

Сада се згледамо и смејемо како смо срећни. Толики пут, толико планова, толико жеља и онда успех! Како се то ретко доживљава!

Дуг ход и снег чине своје. Ципеле су пуне воде, мало се већ поводимо, али је све сада лакше. Негде под Шило Вертом, на разбеснелом потоку, који настаје под једним дугим снежником, одмарамо се и ручамо. Одавде је диван поглед на дубодолину Прој Фела и безимене врхове у гребену Кабаша и Роси Римница. То је заиста нешто најлепше на Корабу.

Жао нам је што нам је време тако кратко. Диван би то поход био гребеном ових зашиљених снежних врхова до последњег, са повратком кроз Дубоку реку и њене водопаде. Идући пут!…

А увече, сада после Кораба, исто – пријатно, топло и дивно. Ватра, таваница у дуборезу и одсјаји на прозорчићима замагљених стакала. Диван је овај Кораб са својим завејаним врховима!

Дивна је његова дивљина, његови водопади и старе труле шуме! Диван је Роси Римниц, и Кабаш и кота 2683 m, и Големи Кораб (2764 m), и Кепи Бар (2595 m) и други безимени врхови. Красни су ови људи овде, скромни, препланула лица, с мало речи, али топла и искрена срца!

Да, доћи ћемо и догодине опет на Кораб кад се снегови опет почну да топе и кад Прој Фел после залеђеног сна почне да јечи у својој дивљој долини…