Сазнање

Радољуб Јевтић
1955. године

То вече, другога дана наше туре, после напорног пењања на Маглић (2388 m) северозападном увалом, улогорили смо се на обали Трновачког језера. У средишту наших шатора запалили смо логорску ватру и тако створили малу оазу у овој мрачној дивљини. Као за пакост, Мирко је стално говорио о сутрашњем пењању уз стену. Мене и Ивана називао је алпинистима. Тако нас задиркује још од Београда, иако ја никада нисам изјавио да пристајем на овакво пењање, али ово стално подбадање имало је такав психолошки ефекат, да сам се ја вечерас, слушајући о Ивановом и мом сутрашњем пењању, некако помирио с тим. Али, ни ја им нисам остао дужан. Почесмо да причамо о медведима. Објасних им да медведи имају обичај из прикрајка да бацају камење на ватру. Нешто доцније почео сам да бацам дрвене иверке на шатор, али тако да нико од присутних то није приметио. Само се чуло ударање неких предмета о шатор. Зачас се лица уозбиљише, погледи се укочише од ишчекивања, а уши напрегнуте као у ловачког пса. То је била моја мала освета.

Освануо је трећи дан. Још у пола шест, Иван и ја се извукосмо из шатора. Треба, каже, да пожуримо. Небо није сасвим чисто. Навукли се неки облаци, а наш врх, Трновачки Дурмитор, је у магли. Из мисли ме трже Иванов глас:

– До стене имамо два-три сата хода.

Доиста, можда ће још и киша почети да пада, помислих, али ми одмах паде на памет моја магична моћ стварања лепог времена у планини и први пут, можда, није ми се допала та моја особина.

Наш смер пењања налази се у источном масиву Трновачког Дурмитора. Док смо дошли до подножја, имали смо да пређемо крш камених блокова. Најзад стижемо и бирамо један травнати плато као осматрачницу. Ту ћемо најпре узети шећера и напити се воде. Затим ћемо читати технички опис пењања у овом смеру и посматрати стену, а тек онда ћемо кренути ка њој. Ово сам све знао када смо сели на травнати плато. Било ми је мило што су припреме пре пењања тако обимне.

Пошто смо дошли под стену, морали смо да се вежемо. Никаква техника пењања до сада ми није била позната. Нисам знао какве су дужности првог, а какве другог пењача у навези. Нисам знао како се држи конопац, ни како се врши осигурање. Нисам знао колико треба затегнути конопац када онај други каже „затежи“, нити колико треба попустити када каже „попусти“. Нисам знао ни шта је то карабинер док га нисам видео овде.

Био сам везан на задњем крају конопца и Иван ми рече да седим ту, објасни ми како да га држим и полако попуштам, а он поче да се пење и изгуби се у стени. Отуда чујем његов глас:

– Ево једног школског примера полице.

– Добро је само када је школски – помислио сам – то свакако неће бити тешко.

После пет минута пењем се и ја навише и ето ме пред полицом. Дуга је неких пет-шест метара, није толико узана да би човек морао да се припије уз стену, већ је довољно широка да се за њу држи рукама и креће пажљивим бочним ходом. Окрећем леђа вертикалном амбису од десет метара, крећем се пажљиво и прва препрека је преброђена.

По други пут вршим осигурање. Овога пута седећи у месту читавих пола сата, или се мени тако учинило. Седим у хладовини и када сам пошао напред, прсти су ми били укочени.

Најзад је почело оно главно. Изнад мене је један детаљ „четворке“. Висок је осам-десет метара. На четири метра изнад мене забијен је један клин, а на два метра изнад њега, али сасвим попречно улево, други. Пипам прстима стену изнад себе. Проналазим ослонац за ногу, пужем горе и глава ми долази у висину првог клина. Таман сам хтео да продужим даље, када ми Иван довикну да избијем клин.

Избити један клин из стене, то је тако сићушна ствар у поређењу са целокупним пењањем, један мали детаљ, чак се не може ни назвати детаљем, то је само један детаљ детаља у склопу целокупног пењања. Па ипак, преда мном је искрсао читав низ проблема. Како стајати у месту док се посао обавља? Како пронаћи парченце стене да би се стајало на прстима ноге? Како пронаћи опримак да бих се једном руком држао за њега, а другом руком вадио карабинер и закачио га за конопац о појасу? Другом руком треба затим извадити чекић из џепа и ударати по клину док не почне да се клима, оставити чекић и покушати да се клин извуче руком. Опет треба снажно ударати чекићем, па опет покушати руком. А клин је, као за пакост, добро прикован. Постепено губим наду да ћу га уопште моћи извадити.

Иако је овде уз стену хладно и укочени прсти једва држе опримак, зној ме облива, а нога, зато што стојим на прстима, почиње да подрхтава, а то није од напора, већ од бојазни да ћу доживети пораз, од бојазни да нећу успети, да сам слаб и да нећу бити у стању да савладам све тешкоће, да морам признати свој пораз. И то сазнање, које је као у магновењу прошло кроз мене, облива ме новим знојем, а прсти на нози прете да откажу послушност.

Осећам да је наступила криза. За тренутак престајем да куцам чекићем и прислањам главу уз стену, а онда неки вал беса ме запљусну, дохватим поново чекић и бесомучно, лудо ударам по клину са десне и леве стране, грамзиво грабећи ове тренутке енергије, за које сам знао да су привремени. Као кроз сан чујем Иванов глас одозго:

– Хоће ли моћи нешто да буде?

Махинално одговарам:

– Ваљда ће моћи – јер видим да је клин при крају. Замахујем још једном чекићем у намери да после тога пробам руком, али клин излете од самог ударца чекићем и једва га задржах да не падне доле.

Да ли ћу се овако заморити вадећи други, трећи и четврти клин? То је питање на које сам што пре желео да дам одговор. Ето, други клин је ту, на два метра изнад мене. У два потеза излазим до њега. Најпре се намештам да бих могао да куцам. Грчевито се држим рукама за опримак, лице и тело су приљубљени уз стену, а ноге више него што стоје. Вадим чекић из џепа и почињем да куцам. Доста брзо клин поче да се клати. Остављам чекић да бих покушао руком, али тада осетих да укочени прсти попуштају опримак. Махинално пустих чекић да бих том руком преузео држање опримка, али доцкан.

– Падам! Затежи конопац! – брзо довикнух Ивану и склизнух низ стену, али само за пола метра, јер се конопац затегнуо.

– Ето, сад бар знаш да конопац може да издржи! – рече ми одозго Иван.

После неколико тренутака вадим клин руком и излазим горе на мали плато, где једва има места да стојим заједно са Иваном.

– Ти си блед ко крпа – рече ми Иван – хоћеш да се вратимо?

Да ли да се вратимо? Јесте, радо бих се вратио. Лепо је стајати на чврстом тлу, газити обичним људским ходом, седети на трави поред језера, гледати стене како се уздижу у даљини. Али, како се вратити, како одговорити на ово питање са „Да, хоћу да се вратим“? Како отићи на језеро и рећи онима тамо „Ево, ја сам се вратио, нисам смео даље“?

Како отићи у Београд и признати то исто самоме себи, признати свој пораз и вечито бити незадовољан собом? Да, човек то не може учинити, човек не може себе присилити на такво признање, јер немам довољно храбрости да признам свој пораз. Зато одлучно одговарам:

– Којешта! Какво враћање?! Идемо даље!

Седам под једну надстрешицу од стене и поново осигуравам. Сада је пријатно седети овде, јер сам већ стекао нека искуства. Биће ипак лепо када се будемо попели горе. Психичка напрегнутост је попустила. Онда се опет пењем, избијам један клин брзо, али други остављам у стени. Терен је сада „трећег степена“, има плезања, у неком процепу одупирем се главом, у другом леђима и ногама, али ипак не висим вертикално. Могао бих можда да кажем да је све ово „лук и вода“, али се ипак уздржавам од такве констатације.

Већ смо скренули улево од великог црвено-жутог одлома, најмаркантније тачке у смеру. Ближи се крај, али пре него што изађемо на гребен, чека нас још један детаљ „четворке“. Гледам Ивана како се приљубио уз стену, пипа ногама пробајући ослонац, камење се руши и фијуче поред моје главе. Проба на другом месту. Проба на трећем. Најзад забије клин и излази горе на малу зараван. Пењем се и ја. Долазим до клина, тражим ослонац за ногу. Ту је само један камен који се клати, али сам научио да и камен који се клати може добро да послужи да се тело припије уз стену и на њу делимично пренесе ослонац. Сада већ морам да пазим да не изађем на плато тарући коленом о стену, јер знам да ће ми Иван рећи:

– Пази на стил!

Са малог платоа улазимо у стрму јаругу, идемо десетак метара њоме и ту је крај. Иван ми довикује да је изашао на гребен.

Лепо је стајати на чврстом тлу, газити обичним људским ходом, седети на трави поред језера, гледати стене како се уздижу у даљини. Па зашто се чoвек ипак пење?

Има неких необјашњивих побуда у људској психи које човека покрећу на дела, на први поглед неразумљива, немотивисана, можда чак и онима који их чине. Можда је то сујета, славољубље, тежња ка испољавању своје сопствене вредности. Не знам, али сам на темену Трновачког Дурмитора сазнао и прихватио као истину – после пењања много је лепше него што је то раније било стајати на чврстом тлу, газити обичним људским ходом. И све друго је лепше. Можда због тога што смо задовољили оне недокучиве побуде и разлоге из наше подсвести. Да ли то значи да се човек пење да би му после све изгледало лепше?