Први зимски успон северозападном страном Марјаша

Радољуб Јевтић
1956. године

Овај успон извршен је на дан 3. јануара 1956. године, од стране чланова Планинарског друштва „Раднички“. До тада, била су два позната покушаја излаза на Марјаш овом страном.

Спустила се и последња ноћ нашег похода на Проклетије. Те вечери, као и претходних, седели смо у катуну Јеленак, свесни узалудности наших покушаја и незадовољни сами собом због неиспуњења циља. Још пре неколико сати, са гребена изнад Јеленка, посматрали смо назубљени гребен Марјаша и његове дугачке северне падине како се стрмо руше у извориште Дечанске Бистрице. Циљ нам је изгледао недостижан.

Али вечерас у катуну, све нам је друкчије. Не види се више планински колос и његове стрме снежне падине које су нам данас изгледале тако недостижне. Уместо њих, уместо те стварности, јавља се у нама оно тешко осећање неиспуњеног циља, свест о томе, да се враћамо назад, да нисмо успели и да ће на место снажних емоција, остати само празнина једног пропалог похода. Не види се више недостижни гребен Марјаша. Пред нама је само ватра на огњишту и у њеном веселом пуцкетању распламсавају се поново оптимистичка надања, рађа се по трећи пут жеља да се изађе на Марјаш. Неколико километара пробијања кроз велике снежне наслаге, силазак дубоко доле у поток Дечанске Бистрице, пењање уз падине Марјаша и повратак назад – све те тешкоће које су нам данас у стварности изгледале тако непремостиве, топе се вечерас у нашим жељама, постају мање, постају некако мање стварне.

И то је одлучило. Нас четворо, који смо имали ту срећну могућност да останемо још један дан, решили смо да учинимо још један покушај. И зато сутра, када се по трећи пут будемо појавили на гребену изнад Јеленка, када нас Марјаш поново засени својом величином и обузме новом сумњом, задржаћемо ту сумњу у себи и без речи се упутити доле ка оном месту где се стрме падине заривају у корито Дечанске Бистрице, одакле Марјаш мора да изгледа још импозантнији, још више недостижан.

Устајемо у 6 часова изјутра и брзо излазимо из мрачне колибе. Небо је готово чисто, а сребрна долина Јеленка, у коју се спуштају падине борова и јела, купа се у позној месечини. Сада већ добро угаженом стазом, брзо грабимо ка гребену на који избијамо у 8, а затим гребеном у правцу превоја између Старца и Пасјег врха. Преко пута, поново се испречио Марјаш, у свој својој величини. Између нас и њега вуче се дубоки јаз, кроз који тече снегом покривена Дечанска Бистрица.

Бирамо место одакле ћемо се спустити доле, али ветар, који је само повремено фијукао на гребену, наједном се разбесне, снег се усковитла и засу нас свом снагом. Нисмо могли више да бирамо. Сјурили смо се један за другим низ ивицу гребена. Иако је снег изнад колена, спуштамо се врло брзо и корито Бистрице постаје све ближе. У 10 часова ето нас већ доле, прелазимо дубоким снегом завејану Бистрицу и сада смо на другој страни.

Тачно у 11.30 стижемо под главну падину Марјаша. Високо горе, неких 500 метара над нама, назире се стеновити гребен и изгледа некако минијатуран из ове перспективе. Најзад, можемо да приступимо завршном чину. Равно 5,5 часова непрекидног пробијања кроз дубоки снег било нам је потребно да дођемо до овог почетка. И сада, нестрпљиви да што пре почнемо, чинимо то без икаквог предаха. Нема времена за одмор. Потребно је не само изаћи горе, него се и вратити назад. А време одмиче.

Већ први кораци уз стрмину показују колико је било умесно што смо се снабдели цепинима. Снег је врло дубок и савлађивање стрмине је немогуће без ослонца цепином. Идемо један за другим и читав овај поредак даје утисак пењања колоне уз неке лествице. Само на оним местима где је дубоки снег покрио полегле борове, нога изненада потоне у дубину и онда настаје батргање да се изађе на површину.

Подне је одавно превалило, али поглед надоле казује нам да смо одскочили високо. Горе над нама већ се лепо разазнаје стење гребена и први пут јасно схватамо да циљ није више обична химера, већ извесност. Једино још залеђене површине под врхом, могу представљати неки проблем, али сада не мислимо на то, већ са грбине, којом се крећемо, пречкамо на суседну, која ће нас директно извести на гребен десетак метара источно од врха.

Још свега стотину метара одваја нас од врха. Ветар је овде на појединим местима готово збрисао снег и на место њега ухватила се поледица. Гледам изнад себе Љиљану и Ивана како се са дерезма крећу по поледици, као да су на клизалишту. Бранко са окованкама креће се спорије и истовремено усеца ногоступе, док ја почињем да се крећем као пуж. На поједеним местима чепркам рукама да бих направио боље стајалиште за следећи корак. Али ево и краја! Последњи метар успона и ничега више нема над нама. У 14.30 налазимо се на оштром и узаном врху Марјаша. Само два корака даље на супротну страну, обрушавају се јужне падине ка колибама Бешка Белегит, које одавде изгледају као црне тачке у снегу.

Време је још увек релативно лепо, али облаци у Проклетијама вечито негде путују. Тако и сада, разбијени на све стране, крећу се лево-десно. За тренутак нам открију кристално јасну пирамиду Ђеравице и крију је опет као да није ни постојала. Зато наједном никну Крш Богићевића, Ујков крш и далеко доле котлина Плавског језера, да би и они поново нестали пред нама. Једино Маја Хекураве у Албанији постојано стоји над густим магленим застором који се вуче долином Валбоне. Над облацима изгледа као нека кула у ваздуху.

То је оно што смо видели за 10 минута боравка на врху. Али то што се видело, није било важно. Осетио сам овде, на овом врху, више него икада до сада, да се човек пење горе да би уживао у величанственим призорима. И заиста, ко може рећи да то није велика ствар када човек, после тродневног боравка у мрачној колиби катуна Јеленак у којој се осећа тако удаљен и изолован од целог света, наједном обухвати погледом толика пространства: Плавско језеро, долину Валбоне, многобројне врхове у Албанији, Шару, Кораб? Па ипак, овде сам осетио тако јасно да се нисмо попели због тога да бисмо уживали у томе, већ зато да бисмо уживали у нама самима. 8,5 часова тешких физичких и психичких напора стајало нас је да дођемо довде. И сада после само 10 минута, не интересује нас више ни врх, ни Плавско језеро, ни Ђеравица, ни Маја Хекураве. Јуримо назад, као човек који је овде дошао да би себи узео неку драгоцену ствар и сада му је главна брига да се са том драгоценошћу што пре врати назад. У томе мислим да лежи истовремено сва неразумљивост и лудост за лаике, али и сва дубина и суштина планинарства за нас.

Крећући се пажљиво залеђеним површинама под врхом, долазимо поново до снежног терена где седамо на снег и спуштамо се невероватном брзином низ снежну стрмину. Само онда, када брзина добије исувише велики замах, кочимо цепинима и опет почињемо изнова. За нама се покреће снег и оставља траг неког брзог планинског потока. За 45 минута спустили смо се низ падину, одмах продужили даље ка Дечанској Бистрици и већ пре 16 часова почињемо успон ка гребену.

Пртина коју смо јутрос направили завејана је ветром, који је данас овде брисао, тако да се мора правити нова, а физичке могућности су већ при крају. Сваки корак напред представља напор за себе. Ноге су тешке као олово. Онога првог стаје много напора већ само то, да направи рупу у снегу, а кад се још треба издићи напред, тада мишићи отказују послушност. Иако се непрекидно мењамо у вођству, ипак се тетурамо и напредујемо само корак по корак.

Сумрак пада. Сада смо савладали пола успона до гребена и сазнање да смо близу, извлачи из нас и последње остатке снаге. Снежне пахуљице почињу да промичу, а тешки облаци од Старца и Пасјег врха већ су над нама. За тили час сумрак се претвори у потпуни мрак. Идемо насумице напред, обасути снежном вејавицом, окружени мраком. И док посрћемо, док нам обично узвишење изгледа као брдашце, а обично удубљење као читава рупа, мисли нам лете нашој колиби, као да видимо весело пуцкетање ватре у њој. И тада, нога махинално хоће да се покрене брже, али нас тај неуспели покушај враћа у стварност и ставља до знања да само мисли могу летети тамо.

На мрачном небу пред нама оцртава се силуета гребена. Изгледа ми превише далеко и високо. Али шта је сад то?! Почињем стрмо да се пењем и тај далеки гребен, сваким кораком ми постаје много нижи и нижи. Неко ми довикну: „Брже! Tо је стреха!“ Истог момента и мени паде на памет та мисао. Још једва два корака и силуете удаљеног и високог гребена нестаде сасвим. Налазили смо се на њему.

Сада брзо треба стићи до стазе која се спушта у Јеленак. Са чкиљавом Ивановом батеријом, тумарајући по гребену, претражујемо трагове, али ветар је овде збрисао сваки траг. Прихватамо једино могуће решење – да се држимо стрехе и тако одржавамо тачан правац, али стреху треба непрекидно држати под снопом батерисјке лампе. Не сме јој се ни превише прићи, ни исувише удаљити од ње. Најзад, уморни од свега тога, решавамо се на попречно праволинијско кретање, које нас кад-тад мора извести на добро угажену стазу. Дефинитивно се одвајамо од гребена и пртећи дубоки снег, спуштамо се ка шуми. Најзад, ето стазе! Она, која нас непогрешиво мора одвести до колибе, била је сада под нашим ногама.

Све је сад свршено. Још један и по час хода представља потпуно извесну ствар, јер ево, ту је већ и оно место, где су јуче Љиљана и Бранко написали на снегу Јовици да жури, ту су и она два дивна четинара, који представљају најлепше место, ту је и оно место где смо се јуче одмарали. Све је познато и све је извесно. Прелазимо поток, катуне и дивну четинарску шуму под њима. Ето је најзад и наша колиба!

За који тренутак букнуће ватра на огњишту. Биће топлог чаја и неслане попаре. Затим ћемо се мртви од умора и дрхћући накнадно од зиме, увући у вреће за спавање. А тек сутра, када будемо имали мало више времена, уживаћемо у ономе што је јуче било.