Један болнички дан

Живојин Градишар
1981. године

„Друга операција је завршена“, промрмљах нешто. Котрљање колица поново ме успава…

Шок соба. Будим се…

Жеђ, жеђ… Шум и зујање апарата испуњава собу. Време откуцава једнакомерно. Први једнак другом, други трећем… Нема разлике. Има намеру до вечности…

Жеђ, жеђ… Доле, далеко испод нас, хучи водопад. Бранко и ја на уској полици, везани ужетом, с ногама у узенгијама. Ноћ. Време стоји. Ништа се не догађа. Само проклети поток хучи и нашу жеђ чини неподношљивом. Гледам на сат. По њему је прошла поноћ…

А тако је то лепо почело! Кад смо били на Комовима, Бранко и Мирко су дошли пуни приче о новој планини, планини из бајке. Наравно да смо се „запалили“ и следеће године ево нас у Грбаји. Била је то стварно бајка и остала је то до данас. Бранко је стално имао у мислима гребен Престола, који га је освојио својом маркантношћу. И ја сам био одушевљено „за“!

„Десни наслон престола. Прво положени наслон за руке. Ту ће бити лако!“

„Е, неће“, каже Бранко. „Управо оданде смо се вратили са Мирком и прошле године!“

„Добро, де, видећемо.“

Изненада се „наслон за леђа“ диже у вертикалу. Ту ће бити „густо“. Ако то савладамо, добри смо. После, горњи гребенити део Престола… савладаћемо. Обично гребени имају своје слабости, које се могу открити…

Тако сам гласно размишљао док сам се успињао кроз кулоар према Котловима и из њих на „наслон за руку“. Стигосмо до места где је било прошлогодишње „НЕ“. Припремисмо осигуравалиште на травнатом столу. Удобно, са погледом на плочу, као из ложе. И није далеко. Чини ми се да бих могао Бранку додавати клинове и карабинере. Бранко стење. Забија клинове. Помера се по плочи по пола метра. Иде тешко – психички пењем са њим и замарам се као и сувозач у ауту. Најзад, Бранко испења. Терет пада с нас!

Мени није тешко да се пребацим преко плоче пратећи Бранков мукотрпан „хируршки захват“ на њој. Ипак, неки клинови остају. Бранко се захуктао, па хоће да води и даље. Пуштам га, јер нешто је нагонско у човеку да се бори даље. Пролазимо кроз чудне детаље. Гребен у облику гвоздене плоче – без опримака. Боже, како ли се Бранко „прошверцовао“ туда, питам се, следећи га у натези ужета.

Одједанпут ударамо, као главом о зид, о вертикални део Престола. Ту смо, помишљам. Почињемо, али невоља никад не мирује. Камен отргнут ужетом удари Бранка по руци. Сад сам ја на реду, доста сам се извлачио. Мало ми је тесно при срцу. И завидео сам Бранку. Шта ће бити сада, када је даље „густо“ пети… и сумња.

Кренуо сам. Ишло је лакше него што сам се прибојавао. Полако се упењавам. Покрети постају хармонични, метар за метром нестаје. Какво пењање! Само се птица може кретати тако, кад је подухвате вертикалне планинске струје, а она се, не трепнувши крилима, вине уз вертикалну литицу, не мислећи на метре. И ево нас на дивној пространој полици. Лепој – да никад не сиђеш са ње. А изнад нас – вертикала. Полазим најпре у лево, па натраг у десно, тачно изнад Бранка. Понавља се слика од јутрос, али мало другачија. Сада Бранко седи у трави, чини ми се никад лепшој, а ја би требало да се пробијам по вертикали. Дођох до ње. Не иде. Плоча као она из „Одисеје 2001“ – недокучива. Пробам поново. Не иде. Нећу више моћи дуго. Најзад угледах место за клин. Повлачим се рукама. Сада је некако лакше и већ налазим пукотине. Није сигурно. Можда, само за равнотежу. Равнотежа, равнотежа – бубња ми по глави. Па ипак, она ми омогућава да нађем праву пукотину. Клин пева песму надања на месту где се одлучује – напред или натраг. Убацујем карабинер, па стајну замку. Какав осећај, као да ме планина прихвата с обе руке и не да ми да „омакнем“ у дубину!

Снага ми се враћа и у два трзаја сам на дивној троугластој полици. Није богзна шта, али негде смо стигли. Осигуравам се. Рутински посао. Креће Бранко. Стење на плочи избијајући клинове. Задихан седа до мене.

„Добро је било“, вели.

Осигуравам га, па крећем даље. Нема више оних тешкоћа, али ни лепоте у пењању. Изгубио сам ритам. Гледам око себе и згражавам се при сазнању да је дан на заласку. Пожурисмо. Иде. Одједанпут, гребен је заменила обла стена.

Као она плоча из „Одисеје“, која својом једноставношћу и монолитношћу исказује људску немоћ, и ова је говорила о крају наших могућности. Нема слабих места, упркос мојој теорији о гребену. Можда бисмо и нашли неко да смо се одморили. Овако не. Доносимо одлуку: силазак, колико треба, према Котловима, па повратак на гребен. Почиње пипав посао. Једе нам време. Најзад, враћамо се гребену. Већ смо близу…

Мрак пада изненада. Није више сигурно. Терен је травнат. Доносимо следећу одлуку: никакви ризици, бивак!

Забијамо клинове. Уска полица, ноге у узенгијама. Умор читавог дана осваја наша тела.

Жеђ. Док смо пели, нисмо ни приметили да смо попили сву воду. Тада смо били први пут у Каранфилу. Касније нам се то више никада није догодило. Сазнали смо за једну особину више ове планине.

Жеђ, а поток који истиче из Котлова, шуми и подсећа. Време откуцава полако. Звезде, чини ми се, стоје иако и оне показују време…

Гледам на сат. Пола десет, а ја мислио да је већ пола један.

Жеђ… Уста су ми сува. Шумови око мене. Човек до мене тражи да му лимуном влаже уста. Време је стало. Питам колико је сати.

„Пола десет“, а ја мислио да је прошла поноћ.

„Мокрите у гуску“, чујем мушки глас.

„Не могу.“

Обе руке су ми везане за кревет. Човек учи двадесет, тридесет, четрдесет година да не мокри у кревет.

„Потрудите се.“

Мучим се. Савлађујем свој комплекс од педесет година.

Жеђ… Време се не миче. Само шум апарата. Полако тонем у сан…

Свиће. Ноге, као да су извађене из гипса. Гледамо се. Скупљамо ужад. Крећемо и после само једног растежаја, ево нас на гребену. А ту нас чека изненађење – раван простор да би могао сместити шатор. Идеално место за бивак, а тако близу. Могли смо јуче… Да, могли смо. Али, могли смо и да никад не стигнемо. Не јадикујемо, већ крећемо даље. Није тешко. Радост успеха даје нам крила, те идемо још брже. И ту смо, на врху! Јужни врх!

Даље знамо. Хитамо. Тела су нам млитава, али срца пуна. „Операција успон“ је завршена…

Будим се… Долазе сестре. Чујем колица како пристају уз кревет. Боце за инфузију и коктеле, дрен за жуч са флашом. Вожња, па „претовар“ у кревет. „Сада сте у соби са интензивном негом.“ Добро је, само кад сам изашао из шок собе. Један болнички дан и ноћ су завршени. Тело ми је клонуло, али је воља још увек ту!