Два дана у стени Каранфила

Бранко Котлајић
1957. године

Тихо и нечујно тече звездана летња ноћ, пуна треперења и слутње, ишчекивања и немира. Доле, дубоко испод нас хучи вода. Њен шум неодољиво везује сва наша чула. Слушамо је. Мора да је дивна када се хладна и кристално бистра прелива у пенушавим слaпoвима на стрмом путу ка долинама. Наше отечене и испуцале усне не говоре, али обојица осећамо да мислимо на њу. А она дубоко испод нас хучи, одлазећи заједно са маштом и притајеним жељама.

Те ноћи вода нам је била потребнија но икад дотад. Били смо потпуно изнурени и бескрајно жедни када смо у сутон направили бивак на малој полици. А пут до ње био је дуг и неизрециво тежак.

Пре сунца смо били већ у стени. Лагано смо, смењујући се у вођству, ишли навише. Дан је освајао долину и сунце је златило ливаде и наше шаторе, које смо у рану зору оставили ходајући кроз траву пуну росе. Стена, окренута ка северу, била је студена. Ускоро лаки детаљи остадоше иза нас. Пред нама је било прво велико искушење – широка стена, потпуно окомита и скоро без рељефа.

Први клин је мелодичном скалом потврдио своју сигурност. Био је то стари опробани клин, а његова црвена боја остала је као путоказ за следеће навезе. Даље је било све теже. Стена је постала помало превисна и стога је било потребно уложити огроман напор да се човек одржи у стени, а ваљало је не само одржати се, него и ићи горе. Два покушаја да своју тежину пребацим на три ослонца и да слободном руком извадим клин, нису успела. Тек трећи покушај успева. Али и он само толико да клин ставим у зубе и поново се прихватим старог опримка. Дисао сам тешко. Зној се полако сливао низ лице и леђа. Осећао сам његову непријатну хладноћу.

Кратак одмор и поново узимам клин. Гледам пукотину лево изнад себе и брзо покушавам да га извучем. Журно, скоро нервозно гребем лево и десно и ударам по пукотини. Не, клин не остаје. Покушавам пукотину више. Опет неуспех. Зној се већ слива у очи. Скоро панично, поново гурам клин у стару пукотину. Гурам бесно са снагом која није више свестан покрет, већ задња искра воље која жели да надвлада очај и панику што полако продире у свест са сазнањем да нећу успети. Одједном, као неким чудом, клин се заглави. Остављам га полако, бојећи се да га не оборим и нетремице га гледајући, поново хватам опримак. Осећам огромну потребу да се одморим, али руке све више боле. Прсти чији само први чланци држе стену већ подрхтавају од дугог напора. Не, нема одмора. Поново пуштам опримак и узимам чекић. Опрезно, скоро побожно, куцам клин, а онда када сам осетио да је учвршћен, ударам бесно, утерујући га у стену до ушке. Пуштам чекић да склизне низ стену и хватам се за клин. Сада је већ лакше.

Када ме је партнер преко клина напео, прво сам рукама обрисао зној, а онда се уморним осмехом окренуо. И он је имао осмех, можда мање уморан, али исто толико срећан. Био је десет метара испод мене, што је значило да има још двадесет метара напора до изласка из ових тешких детаља. А стена изнад мене изгледала је још неприступачније.

После кратког предаха уздрхталих мишића пођох даље. Серија од пет клинова била је нов напор на даљем путу. Сваки од тих клинова доносио је нова напрезања и сумње у себе. Нова искушења, али исто тако и нова притајена задовољства. Задовољства која су плаћена задњим искрама снаге. Излазак на лакши терен условио је пречење које се морало извести великим раскораком са лестви. Овде опримака за руке није било, већ сам се упирањем одбијао пружајући леву ногу ка једној избочини. Тренутак, два стајао сам на њој као једином ослонцу, а онда руке нађоше места, али сада на већ лакшем терену.

Убрзо сам се нашао на сунцем обасјаном платоу. Са огромним задовољством забио сам највећи клин. То ми је била сатисфакција за оне мале клинове које сам оставио испод себе. Кад сам се везао за овај клин, весело сам довикнуо партнеру да крене.

Изнад мене било је плаво небо и пар белих лоптастих облака који су лагано пловили. Доле дубоко, простирала се долина која се купала у прозрачној измаглици. Ја сам обасјан драгим, топлим сунцем, скупљајући уже осећао како се приближава партнер.

Тих тридесетак метара одузели су нам два часа времена, те смо одмах пожурили даље…

Док су звезде све слабијим сјајем наговештавале зору, трудио сам се да заспим. Ноћ није била изразито свежа и у врећи је ипак било топло. Па опет нисам могао да заспим због неугодног положаја. Било је тесно. Ноге смо, да не би висиле низ стену, ставили у замке налик на узенгије. Остатак ужета био је раширен испод нас. Свака избочина или удубљење, сваки део ужета или опреме утискивао се у тело. Мало више мене био је партнер у исто тако неудобном положају. Па, ипак, био је упоран и жесток. Сећам се како је чекићем снажним ударима утеривао клин и спретним покретима ишао даље. Одлазио је високо и био све мањи, а понекад је и нестајао у огромном рељефу нагнуте стене.

Почињао сам да обнављам даље доживљаје данашњег успона. Осећао сам да ме нешто необјашњиво тера да још једном доживим цео успон, још једном прођем кроз све тешкоће, стрепње и радости.

Да, сећам се. Дуго смо се пењали наизменично мењајући се у вођству. Тако је било и преко оног крушљивог дела и преко глатке плоче преко које смо прешли гледајући у стравичне дубине. А плоча је била без ичега што би пружало ослонац. Тако је било и на крушљивом плочастом терену. Од тог места партнер је водио. Његов најтежи део је био брид који је и из долине тако гледао. После два клина и пречке испод једног превисног испупчења, нестајао је. Само је уже, које се лагано померало, означавало његово даље кретање.

Одозго је сунце палило снагом летњег поподнева. Осећао сам бол у прсту и неиздрживу жеђ. Жељно сам гледао у киселицу, траву чије су влати вириле из бокора. Гледао сам, али уже нисам смео да оставим, а оно је управо тог тренутка стало. Чуо сам клин. Чекао сам, али се уже није померало. Опет клин. Чуло се да је сигурно забивен, али ипак никакав покрет ужета није уследио. Чекао сам, а онда викао. Нисам чуо одговор. Одмах сам се покајао. Зашто сам га пореметио у напору. Горе је сигурно тешко, веома тешко, а он је морао да оставља све и слуша мој позив. Ја га бар познајем. Увек је у стени био упоран и ћутљив. Савладаће он ту препреку, у то сам био сигуран.

Чекање је прекинула кратка наредба: „Покупи.“

Привукао сам себи лабаво уже. Знао сам га. Сада ћу га напети само секунду-две највише, колико да прихвати високе опримке, а онда брзо покупити, јер он тешке ствари прелази хитро. Заиста, нови повик да попустим потврди моја очекивања. Радио сам брзо и био врло задовољан што се тако добро разумемо.

Клин. Уже опет лагано клизи, затим други клин. Онда је уже поново стало. „Горе је опет тешко“, говорим сам себи. Чекање пуно неизвестности и страховања се настављало. Овога пута без разлога. Негде далеко и високо чуо се глас, звао ме је.

Ишао сам за ужетом које ме је водило његовим правцем. Направио сам и ја пречку и избијајући клин запрепашћено видео куда је прошао. Пречка је водила на слободан терен. Доле, неизмерно дубоко, била је долина коју сам гледао као хипнотисан.

Не знам зашто сам викнуо. „Како је горе?“, али одговор: „Дођи и види“, није ми звучао само као опомињање на партнерску дужност. Осетио сам да ме горе зове пријатељ, не, још више, друг, да поделимо нешто што је наше заједничко, па било оно лепо или ружно. Пошао сам ка њему, а страх је неповратно клизнуо у дубину.

Још једном је зној овлажио кошуљу, а дах је био брз и врео. Ипак смо седели заједно и опет имали сретан уморан осмех.

Био је сутон, а ми смо се још пењали. Ово пењање по сумраку нисмо вршили само да бисмо се што више попели, већ и да нађемо место за биваковање.

И ево нас ту на малој полици, над самом провалијом. Чврсто смо везани за стену. А одмор је био заиста потребан. Задовољни смо, мада је неудобно и тесно. Само да нас не мори та проклета жеђ, а вода одоздо хучи. Њен шум допире са поветарцем час јаче, час слабије. Хтели или не, ми морамо да је слушамо и мислимо на њу. Да је бар снег близу.

Ипак сам заспао. Био је то немиран и испрекидан сан. Пре би се могао назвати полусном. Били смо будни пре сунца. Слушали смо. Непрекидно је хучала час јаче, час слабије.

„Бар да могу камен да бацим“, рекао сам тек да нешто кажем.

Ћутање.

„Целу ноћ је слушам.“

„И ја“, одговорих.

„Хајдемо одавде, време је.“

Збацили смо бивак-врећу, протресли се од студени и брзо се спремали. Погледали смо још једном доле у правцу воде и један за другим пређосмо преко једног великог блока.

Ускоро се нађосмо на мало равнијем и затравњеном делу. Седосмо. Око нас је била румена сунчева светлост и чисто плаво небо. Било је јутро у коме ћемо завршити наш успон и бити на врху. Ноћас су наше жеље биле стално испред спорог тока времена. Желели смо да јутро са нежним руменилом са истока почне већ следећег тренутка. Желели смо да што пре почне завршетак овог великог доживљаја и да већ у рано јутро идемо ка врху.

Ноћас смо приковани за стену, у полусну седели згрчени и покривени влажном бивак-врећом на рубу понора. Сада, међутим, на овом малом платоу камена и траве седимо грејани млаким јутарњим зрацима. Врх пун окомитих препрека био је још увек високо изнад нас.

Гледамо га и осећамо како се у нама гасе ноћашње жеље. Осећамо да нам треба одмора и воде. Тешко је победити себе и напустити ово једино место на коме човек може да се опружи и на топлом сунцу проведе заслужен одмор.

Ипак, партнер креће, а мој поглед иде за њим све више и више у вис.

Други растезај, трећи, пети и већ смо се потпуно уживели у успон. Више нас ништа није могло зауставити. Чак ни камен који ми је ударцем у лево раме утрнуо целу руку. Прво сам га чуо, а онда само у једном тренутку видео његов муњевити пад и једва успео да склоним главу. Крв је овлаш натопила кошуљу, а рана је наговештавала ожиљак који ћу годинама носити.

Било нам је све теже. Пели смо се задњим искрама снаге. Сада је и сунце било исувише топло да би наши покрети били хитри и стабилни. Сваки већи напор изискивао је одмор који је био све дужи од кретања. Најзад, изнад нас видимо крај стрмог нагиба. Знамо да после њега долази знатно положенији, али издужен гребен којим ћемо изаћи на врх.

На камениту највишу тачку излазимо са смотаним ужетом. Не задржавамо се. Хитамо колико нам то дозвољавају уморни удови. Доле, са друге стане, под самим врхом, видимо почетак огромног снежника што се простире дужином Горњег Котла. Жудимо, забадамо прсте у снег и шакама пунимо уста која су била толико сува да ни хладноћу ни влагу снега нисмо у почетку осећали. Трљамо снегом главу, врат и груди и тада почиње кроз нас да струји неко олакшање и свежина. Почињемо да осећамо потребу за смехом и весељем. Смејемо се гласно и свако трљање снегом попраћено је бучном радошћу.

Снажан тресак грома прекинуо је све. Ниско, скоро изнад самих врхова, претећи да заклони сунце, приближавао се огромни облак. Његови црно-сиви праменови увијали су се у чудесној игри ветра и влаге.

Нови пуцањ који се разлегао преко стена и увала до долине да још стократно одјекне натраг, опоменуо нас је. Већ секунд доцније били смо на снежнику, хитајући низ Котао. Зауставили смо се далеко испод врха на једном платоу заштићеном од камења које ће киша сигурно покренути низ стрме стране.

Одвалили смо већи комад снега, наместили седиште и преко себе пребацили бивак-врећу. Прве капи су нас одмах засуле. Биле су ситне и оштре.

Ускоро је све утонуло у маглу из чијег је сивог полумрака продирала светлост муња праћена потмулом тутњавом која је одјекивала са свих страна. Добовање по врећи претворило се у непрекидан шум. Овај принудни одмор нам је добро дошао, те смо га искористили да поједемо конзерву алве залажући је хлебом и комадима снега. Онда смо се, осетивши потребу за сном, наслонили један на другог и, затворивши очи, утонули у сладак дремеж.

Пробудила нас је тишина. Погледали смо кроз отворе. Небо је било ведро. Далеко на западу одлазиле су већ расуте хрпе једног тешког влажног облака.

Осећали смо се одморним. Напољу је било свеже. Даљи пут за долину није био лак, али смо га знали. Ићи ћемо још дуго гребеном до Великог врха и још даље до Северног, а одатле другим силаском до долине Грбаје. Тамо у другој, тек покошеној ливади, чекају нас наши шатори и топло укусно јело. Тамо ће нам све што је остало иза нас бити лепо. Заслужени одмор осетићемо у његовој пуној вредности. Знамо да тај одмор неће бити дуг. Жеља за снажним доживљајима, пуним унутрашњих изгарања, надјачаће све. Тај одмор биће само предах, а онда ћемо изнова ићи на оштре врхунце и стрме стене.