Звездани тренуци „Радничког“
четворо на Марјашу
Бранко Котлајић
3. јануар 1956. године
Учесници:
Иван Стојановић
Љиљана Пилетић
Радољуб Јевтић
Бранко Котлајић
Године су прохујале.
Много врхова и лепих успона је прошло.
Ипак, када пребирам по успоменама, једна ми је драга.
Увек је се радо сећам.
Било је то давно.
У јануару 1956. године.
Кућа у Бјелухи била је једина.
Она на Сланим пољанама се тек градила.
Зидање под Ђеровицом се само сањало.
Ми смо волели Проклетије – њихове стрмине и снегове.
Били смо млади.
Пуни енергије и жеље за подвизима.
Рекли су нам да нећемо успети.
Зими још нико није изашао северном страном.
Било је треће јутро, и трећи покушај.
Хитали смо обасјани сунцем.
Јеле и смрче су биле бремените под свежим снегом.
Наше јучерашње стазе су биле завејане.
Морали смо да пртимо испочетка.
Пропадали смо и мењали се у вођству.
Гоњени снежном прашином излазимо на гребен.
Под нама је Рашка долина.
Доле треба сићи.
На другој страни, преко ње, блистао је Марјаш.
Богдаша, стара, средњовековна.
Грабимо низбрдо.
Сунце пече и ми се радујемо дивном дану.
У четвртом часу хода, дохватамо се падине Марјаша.
Стрмина је прилична.
Пропадамо преко појаса у снегом покривену клековину.
Све је теже.
Онда, одједном, преокрет.
Осећамо дно меког, паперјастог снега.
Он више не прелази колена.
Зато је стрмина све већа.
Снег све тањи.
Потом, изненада, лед.
Прво опасно покривен танким слојем снега.
Затим чист, гладак и дуг.
До врха.
Нас двојица немамо дерезе.
Први пар их има и одмиче. Копамо кршљиве степенице.
Лед прска у лице.
Ипак, напредујемо.
Задихани и знојави, излазимо и ми.
На врху, топао стисак руке и хладан ветар,
Пробија кроз мокре кошуље.
Студ се увлачи у кости.
Ипак имамо снаге за фотографије.
Треба журити доле.
Зима је, сунце прилази заходу.
Зато, силазимо преко леда.
У смрзнутој планини чује се само метални звук цепина.
Кочимо и стрепимо.
Тек на снегу застајемо.
Опет смо мокри.
По снегу брзо силазимо.
Чини нам се да је тешко остало иза нас.
Узбрдица до гребена је ново искушење.
Уморни смо.
Сумрак.
Често се мењамо у прћењу.
Сваких десетак стопа.
На гребену опет хладан ветар.
Наша јутрошња пртина је опет завејана.
Већ је мрак.
По четврти пут пртимо овај део.
У шуми је тихо.
Ту налазимо данашњу пртину.
Био је последњи час.
Идемо механички.
Нико нема снаге да говори.
Сада сам на крају колоне.
Кула у Јеленку се већ црни.
Још педесет метара до ње.
Тај поглед у ходу изводи ме са пртине.
Пропадам у снег.
Дубоко.
Напољу ми је само глава и инстинктивно раширене руке.
Око мене снег сув и прашинаст.
У мени нимало снаге.
Како изаћи?
Сваки покрет прети дубљим пропадањем.
Последња фигура улази у кућу.
Сâм сам.
Не знам зашто не вичем.
Кад би неко изашао да ми помогне.
Случајно, било због чега.
Прикупљам снагу.
Не знам колико.
Левом руком осећам тврд снег пртине.
Срећа, ја сам леворук.
Целом шаком притискам пртину.
Ногама пливам удесно.
Постепено добијам коси положај.
На крају лежим на снегу.
Са обе руке на пртини.
Привлачим се и дуго лежим на пртини.
Подижем се на руке и колена.
Идем четвороношке.
Онда се исправљам.
Лагано прилазим кући.
Отварам врата.
Пламен на огњишту.
Румен и топао.
Нико ме не примећује.
Скидам ранац и ципеле.
Улазим у врећу.
Сан незадрживо долази.
Покушавам да се одупрем.
Да кажем да сам цео дан ходао.
Да сам пртио, пртио.
Да сам се мучио на леденој стрмини.
Да цео дан нисам јео.
Да сам гладан.
Јутро је освануло дивно и сунчано.
После пет дана, новине су писале.
Подвиг је остао забележен.
Кажу, да би писале више, да сам остао у снегу.
Повратак на Садржај