Глуво доба

Бранко Котлајић
1979. године

Ноћ између 13. и 14. августа 1979. године.

Колико сам пута пролазио кроз ову долину? Кроз сва годишња доба. И дању и ноћу. У друштву и сâм. Међутим, ова ноћ као да је изузетна, потпуно другачија. Небо је застрто облацима, па се пут само наслућује. Ипак, не палим батерију. Ходам познатим путем.

Можда то ходање у хладној августовској ноћи, без друга и светла, ствара нове утиске. А можда је и ова ноћ посебна. Ипак, ту је и једно и друго. Ноћ без друга и светла је ноћ слушања. То је ноћ када чуло слуха покушава да прими било какве информације, а њих нема.

Ходам и ослушкујем ноћ.

Пролазим долином поред познатих ограда, камених зидова, шумарака и усамљеног дрвећа. Пролазим и покушавам да ухватим још нешто, сем потмулог бата мојих ципела и једва чујног шкрипања ремења на новом ранцу. Не, нема ничега што би уво примило и забележило живот око мене.

Не чују се ни пси разбацаног сеоцета кроз које пролазим. Они су ми увек лавежом стављали до знања да су ме осетили. Нема ни шума бучне Црне Доље и Бистрачице. Дуготрајне летње жеге поразиле су њихове снажне токове, а остатак воде је горе високо сведен у ваде, које мирно и нечујно одлазе ка Гусињу, натапајући ливаде и кукурузне њиве.

Нема ниједног цвркута птица. Оне су се умориле од целодневног сакупљања хране за младунце. Сада уморне и прибијене у гнезду чекају јутро.

Нема никаквог звука, никаквог шума, само бат мојих ципела и мрак потпун и непрозиран. Тај бат, и поред гумених профила на ђоновима, одзвања у овом муку непријатно снажно.

Чини ми се да у овој тишини разабирем једва чујно зујање у мојим ушима. Да нисам оглувео? Накашљах се и звук удари у уши и нагло нестаде у тмини. Ипак је са мном у реду. Па, ја сам и досад слушао своје кораке.

Ходам. Тишина, мир и никакво ваздушно струјање. Само кораци који одзвањају равномерно и једнолично, као клатно на зидном сату, указују да време није стало.

Чини ми се да ходам читаву вечност. А знам где сам. Ту сам, на пола пута, преда мном је Савића чесма, чији ћу жубор ускоро чути.

Увек сам поред чесме седео на обореном деблу. Увек сам полако, у прекидима, пио студену воду и гледао. Некад диван осунчани предео, некад звездано небо. Једне ноћи нас је тукла киша од Гусиња до дома. И онда смо застали крај чесме. Ево, ноћас сам ту пред њом. Чујем је. Шаком тражим хладни млаз, али га налазим рукавом. Хладноћа улази у мене и ја се отржем од чесме. У ствари бежим. Сметао ми је тај, дотад раздраган, шум пун снаге и живота. Сада је то био хладан и нелогичан шум у дотадањем миру и тишини.

Ускоро је више не чујем. Поново је тишина, која, што се више удаљавам, почиње поново да смета. Убрзавам кораке, али ми изгледа да је њихов бат онај стари, једнолик и равномеран.

Најзад скрећем на ливаду. Кораци се на трави скоро не чују. То је у почетку олакшање, а онда се усамљеност повећава до непријатности. Ипак су ти кораци били пратилац и друг у тамној ноћи.

Добро је, дом је близу. Треба само погодити пролаз кроз бодљикаву жицу бивше карауле. Маших се батерије, али одмах и одустах. Зашто бих палио? Пролаз ћу сигурно одмах наћи, али то светло, тај млаз батерије, био би безуспешан напад на ово царство потпуног мрака и савршене тишине.

Пред домом сам и лупам. Ти ударци у метална врата одјекују ми као ратни рафали. Врата се отварају. Са њима у мрак излеће сноп светлости петролејске лампе, који ме заслепљује. А онда повик: „Где си до сада?“

Нема више мрака, нисам више сам. Сабласно мирна и тиха ноћ остала је за мном. Била је пуна немира, слутњи и неизвесности.

Био је то мој први сусрет са глувим добом.

Те ноћи нисам дуго заспао.