Кишна сећања

Бранко Котлајић
1987. године

Ноћ је тамна и пуна воде. Рани јужни ветрови су својим топлим дахом претворили дебели снежни покривач у воду. На задње хрпе снега, завучене у осоје и јаруге, дошла је киша, дуга и непрекидна. Она је својим упорним ромињањем отопила и те остатке зиме. Сва та вода сишла је у потоке, а они се, мутни и надошли, ваљају ка рекама и долинама. Време је поводња и поплава.

У таквој ноћи, седим у свом новом дому под планином. Тихо је и топло. Време је за сећања и размишљања. Окрећем се оним планинарским. Колико их је много!

Сећам се оне кишне седмице на Трновачком језеру. Недељу дана нас је непрекидно киша приковала за пусте трновачке колибе. По дрвеном крову добовале су крупне капи, а испод наших провизорних лежајева, жуборила је вода. Наш покушај да кренемо ка Витловима спречили су снажни налети водених млазева праћених ураганским ударима ветра. Тај ветар нас је обарао и бацао у студене локве као да смо папир. Вратили смо се. Седмог дана смо се преко Суве Језерине и Сушког потока спустили у Тјентиште. Киша нас ни тад није изневерила. Заливала нас је до коначишта. Ујутру је свануо диван сунчан дан, а небо је било плаво, плаво. Док смо се укрцавали у шумску железницу за Фочу, гледали смо врхове који су блештали на сунцу покривени првим снегом.

Сећам се првих првенствених успона на Дурмитору. Пошли смо по топлом сунчаном дану. Горе, на врху, док смо мотали уже и прикупљали опрему, почеле су прве капи. До нашег логора на Црном језеру било је пет сати хода. Киша нас је упорно пратила плахим и оштрим млазевима. Стала је на десетак метара пред шаторима. Ми смо били мокри и било нам је свеједно.

Сећам се и дурмиторског успона са два пријатеља из Пољске. На крају смо успона и смотавамо ужад. Опет киша. Ветар и пљусак. Повратак низ Плеће до бивака је немогућ. Морамо около преко Шљемена и Чисте стране. Затим око Савиног кука и Карлице. А киша и ветар шибају у груди и зачас смо мокри. На последњем успону пред бивак, киша стаје. Нама је опет свеједно.

Сећам се и дугог ходања од Биоградског језера. На Јарчевим странама стиже нас киша. Дуго смо мокри ходали ка Врањаку, онда малом и скромном дому на Бјеласици. На Пешића језеру смо стали. Даље се није могло. Дигли смо шаторе, убацили у њих вреће и суву пресвлаку. Све мокро је остало напољу. Увукли смо се у вреће и слушали добовање капљица о шаторска крила. Не, није их било, киша је стала. Ипак смо, као ретко кад, слатко преспавали.

Али, није увек било тако. Много пута смо испред кише и грмљавине ушли у дом, или стигли на воз и били срећни, као играчи који су добили утакмицу.

Напољу ромиња киша. Ватра се разгорела и каљева пећ зрачи пријатном топлотом. Из ложишта у пепељару прште хиљаде варница влажне церовине. Све то одвлачи у сладак дремеж. Остављам оловку и тонем у ниску и удобну фотељу.