Жељеним путем

Бранко Котлајић
1962. године

У грбајском делу Проклетија истиче се врх Очњак (Маја Њерикрит) својом стрмином и беспутношћу. Он је савладан 1957. године од стране београдских алпиниста и све до 1962. године представља искључиво алпинистички домен. У августу те године пронађен је пут који је на граници између алпинизма и високогорства.

Седели смо на врху. Задовољни и срећни. А било нас је двојица. И врх под нама. Оштар и неприступачан. Горд.

Приближавало се подне. Сунце је за сат-два требало да буде у зениту. Његову топлоту, освежену благим поветарцем, осећали смо као најлепше миловање. Било је пријатно.

Лака измаглица лебдела је над долинама. У даљини смо видели бледољубичасти слој који се оштро одвајао од чисто плавог неба. Облака нигде. Па чак и оних најмањих, који се увек неприметно извлаче, као испарења сивих камених страна овог кречњачког царства.

Испод нас зелена долина и једва чујан живот. Лавеж и меденице. И нејасни далеки повици. Танка беличаста нит вијуга долином и постепено ишчезава у правцу Гусиња. Пут. Поток је омеђен дрвећем, чија се тамна боја јасно издваја од жутозелених ливада. Гледамо испод нас зеленило и слушамо живот. Чини нам се да смо нас двојица сами у овом каменом свету. Сами и једино задовољни.

Пренуо нас је повик. Далеки глас, који је долазио са травнатих страна Јагњичара. Тај горштачки дозив као да је попунио празнину. Дуго смо у испрекиданим повицима разбијали усамљеност. Нас два на каменом врху и непознати чобанин на удаљеној зеленој падини.

Опет мир. Гледамо и слушамо. Блиски и далеки врхови су прошарани снежницима. Боје на врховима пред нама су јарке и пуне сунчеве светлости. Са даљином се тај контраст боја постепено претвара у плаветнило измаглице.

У нама је осећај потпуне среће, чини ми се, никад толико доживљене и никад толико пријатне. Задовољни смо собом и пуни вере у сопствене могућности и унутрашње снаге. Не без разлога.

Дуго сам гледао тај врх који је због облика назван Очњаком. Толико сам пута очима излазио уз његове окомите стране до највише тачке. Али ниједан тај пут није остао трајан. А моји другови су у рана јутра одлазили на њега. У очима се видела одлучност. Били су чврсти као и клинови које су носили о појасу. Њихова ужад су била зелена и већ наједена од оштрих ивица стена уз које су излазили.

А ја сам тражио пут. Желео сам да за мном, том врлетном стазом, пођу и људи без ужади, људи који воле високе горе као и себе. Каткад ми се чинило да таквог пута у овом оштром врху нема. Ипак сам гледао. Са свих врхова, са свих тачака, са којих је могла да се види моја жеља. Ипак су се комади тих замишљених путева спајали у нешто што је могло да буде целина. Тај пут је још толико пута пређен очима. Нада и страх, жеља и неверица су као таласи плиме излазили са очима уз непознату страну.

Затим је дошло јутро, исто као и свако друго рађање дана у зеленој долини Грбаје. Све је било као јуче, као пре пар дана или прошле године. Било је тако свакодневно, тако једноставно и толико пута виђено. Чак и моја жеља, чији се коси зарез наслућивао у још тамној сенци, била је мирна и потпуно равнодушна. Како је то могуће? У мени је био немир и нестрпљење. Немир у души, немир у очима, немир у срцу, бура у мени, и потпун мир око мене.

Толико сам пута пре овога јутра излазио уз камене литице. Са другом. Преко девичанских стена. Никада нисмо правили толико планова. Никада припреме нису биле тако дуге. Пошли смо. Понекад и без резултата. Међутим, ти путеви су имали тежинску оцену. Нису били за све. Тог јутра сам желео да на један врх, чије су стене већ имале своје тројке, четворке и петице, и повратак низ уже, нађем пут за који нису потребни клинови и осигуравалишта.

Ипак нисам потпуно веровао у себе. Јер, чему то уже које мој млади друг носи? Чему клинови и чекићи које осећам на леђима у малом ранцу? Ипак смо пошли.

Још увече сам мом новом пријатељу причао о врху, путевима који воде на њега и људима који су већ били. Причао о легенди у којој обесни ловац остаје смрзнут на врху, јер није поштовао договор са вилом. Причао сам о мојој жељи. Разумео ме је. Крај ватре, топле и румене, он је осетио себе, осетио зов својих гора. То лето је први пут упознао људе из великог града са чудним навикама и љубављу за високе горе. Остао је до краја. Онда, када су долину и започете зидове планинарске куће напуштали последњи планинари, остали смо он и ја, два мала шатора и ватриште, које је у вечерњим часовима било обасјано малим пламеном, што нас је грејало топлином ватре и лепотом новога живота. Те ноћи никада нећемо заборавити. Нас двојица и немирни топли пламен, а изнад нас тамни обриси врхова и треперавих звезда.

А када је свануло јутро, ми смо пошли. Било је много росе у високој трави, а влаге и студени у шуми из које смо излазили.

Доручак је прошао у немиру. Под сенком старих борова мој млађи друг је гледао познати крај из досад невиђене перспективе и питао… Много и дуго. Био је срећан као дете. И безбрижан. Одговарао сам механички. Можда и погрешно. Црв сумње ме је нагризао и ја сам гледао у почетак пута који је био пред нама. Још двадесет минута и пут ће почети. Да ли ћемо успети? Да ли ће млади друг схватити да је и евентуални неуспех нормалан догађај у планинама?

Он је задовољан својим положајем у дубокој трави, у сенци столетних четинара. Метнуо је руке под главу и посматра. Видик је тако леп. Посматрам га са скривеном завишћу. Шта бих дао да сам у његовом положају, да очекујем и учим, да могу да кажем да ми се не иде и да је овде тако лепо? Ипак се отржемо од ових различитих расположења и сливамо у једно. Пред нама је циљ и ми му, уз зарасле сипаре, прилазимо.

Првих десет метара идемо четвороношке по сипавом каменитом нагибу, а онда долази трава и пуно цвећа. Задовољни смо обоје. Идемо по широкој гредини, ретко се помажући рукама. Гледамо високо над нама крај гредине. Знамо да је са друге стране, ка Крошњи провалија, дубока и неприступачна. Гредина нам не дозвољава никакво скретање. Лево је вертикала која је до врха непролазна, а десно одсек који се руши у долину. Не журимо. Идемо и причамо. Ја говорим о својој нади да ће нас на крају гредине, са стране ка Крошњи, чекати систем полица којима ћемо стићи до врха. Он ми чврсто верује. Видим му то из израза лица и сјаја црних очију.

Прилазимо крају гредине. Сваки корак је смањивао размак и повећавао зебњу. Тај страх није више био резултат евентуалног неуспеха вишегодишњих посматрања и нада. Желео сам да тај младић који је закорачио у планински живот, с првим успоном има и први резултат. Желео сам то жарко и бесконачно.

На крају смо гредине. Већ смо знојави и задихани од пређеног пута. Остало је још мало. Пажљиво прилазимо ивици. Узвик задовољства и наслућеног успеха. Пред нама је полица. Не шира од метар, али равна и пуна траве. На њеном истеку видимо жљеб који нас уводи у следећу полицу. Даље не видимо, јер је терен положенији.

Остављамо уже и идемо даље. Поглед у Крошњу је застрашујући. Дубоко испод нас видимо травну падину. Веома стрму и изложену. Наслућујемо под њом одсек, јер даље видимо само каменито дно Крошње. Тај део пута смо прошли као у полусну. Тек на грубо наслаганој пирамиди, схватили смо све. Били смо поносни и бескрајно расположени. То се никада неће заборавити.

Седели смо на врху. Задовољни и срећни. А било нас је двојица. И врх под нама. Оштар и неприступачан. Горд.