Наш први успон на Тројан

Бранко Котлајић
1958. године

Колико смо пута са проклетијских врхова гледали широки и плећати масив Тројана?! Колико смо пута из долине упирали очи на његове стране посуте ретким четинарима и сурим разбијеним камењаром?! Међутим, све се завршавало на погледима и жељом да једном будемо и тамо.

Прошле су године. Околни врхови су нас својом стрмином и горостасношћу потпуно заокупљали и одвлачили. Једне вечери, уморни од ужета и напорних успона, одлучисмо – сутра ћемо на Тројан.

То јутро, пуно сунца и тамног проклетијског неба које недвосмислено наговештава диван дан, просуло је по долини своју раскошну светлост и нагласило боју на шуми, стењу и сваком цвету који се крунисан росом блистао.

Хлад волушничких шума и добар пут омогућили су нам да скоро неосетно добијемо висину. Убрзо се одвајамо на стазу која ће нас извести на пашњаке Попадије. Ипак, када смо после двочасовног хода изашли на превој са кога се пружа изненадно леп пејзаж зелених пашњака Попадије крунисан шиљатом Жутом земљом и плећатим Тројаном, осетили смо жељу за одмором. Та жеља је више настала замором од сталних серпентинастих завоја, но од физичког напора. Ипак тај одмор је добро дошао да упијемо сав раскош декора који се пружао пред нама. И још нешто, са тог места се видео пут који ће нас час касније извести на Тројан. Ради тога смо већ на том месту пронашли најбољи пут и оријентационе тачке које ће нам помоћи да се њега држимо.

Силазимо са превоја стазом која води кроз слабу букову шуму и зелене падине обрасле боровницом. Бистри поточићи силазе са оближњих венаца и својим жубором дају овој огромној зеленој ували свежи изглед. После сурових кречњачких терена Кранфила, чини нам се да смо негде далеко на другој планини. Ипак тај алпски свет, сачињен од камена и снега је ту одмах на другој страни долине. Ходамо лагано поред бистрих поточића. Зелени пашњаци су посути жутим цветовима и белим стадима. Сада се више не види цео масив Тројана, али знамо наш пут који смо уочили са превоја под Караулом. Постепено напуштамо пашњаке и кроз ретку букову шуму излазимо на падине Жуте земље. Улазимо у све стрмији терен са све више камена. Пред нама су и први борови. То су последњи изданци моћних четинарских шума, који су сигурно преовлађивали у овом крају. Данас се ретки и усамљени четинари могу наћи само на неприступачним странама. Пут нас, у пар кључева, изводи све више и ево нас на падинама Тројана. Висину смо прилично добили, јер је врх Карауле негде на нашој висини. Испод нас, као на длану, је цела долина – од Гусиња до Плава. Поглед је изванредан и заустављамо се. Гусиње са кућама, баштама, воћњацима и зракастим улицама, показало нам се у центру своје питомине. Црвени и сури дрвени кровови су били око 1000 метара висинске разлике испод нас. Људи се нису могли видети и све је изгледало мирно и досад недоживљено. Зелене ливаде, жуте њиве и воћњаци су својим неправилним правоугаоним облицима давали долини пун колорит који се протезао до Плавског језера и Плава чије су беле куће наглашавале још један град ове лепе долине. Језеро се као огледало простирало под стрмим падинама Визитора. Српски део Проклетија је био пред нама. Од Ђеровице до Хајле – врхови су се низали у разним тоновима плавозелене боје.

Пошли смо даље, али су нам погледи са мале камене стазе често ишли у долину у којој смо толико пута били, али је из овог угла и овако лепу, нисмо никад видели. Стрмом путањом излазимо на мали плато. Још једном смо застали од узбуђења и дивљења. Овога пута нама није био широк видик, већ један природан феномен ретке лепоте – окно у једној каменој баријери. То су била шупља врата о којима су нам толико причали мештани и граничари. Заиста је требало да их много раније видимо. Спонтано седамо у хлад једне групе борова и немо посматрамо ново изненађење. Постепено нам поглед иде даље. Читав низ борова стоји као стражари над каменом баријером у којој је окно. А оно је очигледно велико, јер сад видимо и стазу која се са десне стране пење преко сипара и иде кроз ова природна врата, одлазећи негде даље. Одмах смо заборавили наш план и пошли ка стази. Убрзо смо у самом окну. Овчији трагови нам говоре да је ово окно заиста употребљено за намену која му је дала природа. Окно је високо око 12, а широко до 8 метара.

Не задржавамо се много у њему, јер врх је пред нама. До њега треба прећи преко травне падине која је очито све блажа, јер се највиша тачка не види. Идемо већ уморни, бирамо терен тражећи очима камен на врху, јер је он и гранична тачка.

Најзад, после пола сата стижемо на врх. Овога пута, Тројанов Велики врх приредио нам је још једно изненађење. Видик, који смо имали са њега, мислим да нећемо никада заборавити. Поново испод себе видимо плавско-гусињску долину и преко ње српски део Проклетија. Међутим, видик је сада широк и на другим странама. Преко Визитора, Зелетина и Липовице видимо читав низ планина Црне Горе и Србије. Слутимо да је на крају видика Копаоник. На северу су Комови и Бјеласица, а постепено ка западу видимо широку површ Сињајевине. Одмах разликујемо Јабланов врх, Градиште, Бабји зуб, Морачку Капу, Маганик и још много врхова. Одједном смо у недоумици, али само за тренутак. На хоризонту се јасно оцртавао Дурмитор, а иза њега силуета плећатог Маглића и два торња Витлова на Биочу. Овако нешто нисмо ни слутили. Али ово није било све. Поглед нам скрену на Албанију. Високи заснежени врхови албанских Проклетија овога пута нису били предмет усхићења, не зато што смо их сваког дана видели са врхова Каранфила, јер је поглед на те врхове увек леп и увек нов, већ што смо између Проклетија и Кучких планина угледали у лакој измаглици бледоплаву површину Скадарског језера. Много пута смо се окренули око себе уживајући у овом ретко доживљеном видику не знајући шта пре да гледамо.

Силазећи познатим путем ка долини и малој кући у њој, дуго смо причали о овом проклетијском врху, забаченом и релативно ниском, који широким разгледом надокнађује свој недостатак мале висине, па чак и свој скроман изглед. То вече смо, силазећи ка ретким светлима у долини, дуго препричавали утиске и жалили што раније нисмо били на Тројану и његовој највишој тачки – Великом врху.