Заобилазна планина

Бранко Котлајић
1989. године

Зелетин! Колико сам пута пролазио његовим подножјем пешке, камионом, аутобусом, путничким колима? Од Андријевице до Мурине и од Мурине до Андријевице. Његове стрме и шумовите северне стране нису омогућавале поглед ка врховима. То ускраћено задовољство замењивао је поглед на увек бистре воде Лима који је вијугао упоредо са путем.

Рељеф сам му знао само из карте. Знао сам му врхове и њихове висине. Тињала је стална жеља да се и тај планински венац упозна и изађе на његове највише тачке. А оне су биле високе преко 2000 метара. У журби сам пролазио његовим подножјем на путу за Проклетије и Грбају и последњег дана испод њега опет хитао натраг кући.

Тог јулског јутра 1989. године ево нас у Андријевици. Најзад, циљ је Зелетин. Остављамо поспане другове у аутобусу који ће даље ка Гусињу. Машемо им и пролазимо кроз једину андријевичку улицу која је истовремено и пут Мурино–Андријевица–Иванград. Наш пут иде ка Бојовићима, последњем селу под планином. Горе ће бити летњи станови и њихови гостољубиви и радознали становници.

Нас шесторо хитамо узбрдо. Пут није много стрм. Доскоро је сигурно био коњски, а сада је проширен и насут за тракторе, па и за путничка возила. Пролазимо кроз Анђелат и ево нас у Бојовићима. Куће су разбацане по падини, али то није планинско село разбијеног типа какво срећемо у овим крајевима. Заустављамо се при крају села код једног јаког извора. Доручак и одмор.

Небо је покривено облацима. Свеже је. Дубоко испод нас је Злоречица, која се нешто више зове Кутска ријека. Обе стране уске речне долине су покривене густом шумом која је прошарана лазовима и пропланцима. На њима катуни, торови и ретка стада.

Крећемо се даље, нагиб се повећава и задихани излазимо на превој који се као на много места зове исто – Превија. На северу је Јериња глава (1548 m), а ка југу успон по уском билу до Гаревина (1868 m).

Облаци се раскидају и повремено има сунца. Наш пут је кроз шуму и пропланке, али стално узбрдо. Код Лушких катуна већ осећамо замор од ноћашњег неспавања и досад пређеног пута. Настављамо пут уз пар кратких одмора и изненађење! Дугачко било се раздваја уз два упоредна венца који су углавном благих падина, али камени. Уобичајено за наше планине – вршни део је кречњачки. Између тих венаца ходамо травном увалом и још једно изненађење! Мало планинско језеро, можда већа локва, али ипак радост. И на овој планини налазимо горска ока.

Опет кратак успон. Са њега видимо још једно језеро. Ово је веће и заиста достојно назива „горско око“. На његовим странама ретке мунике и стада. Катуни су сигурно близу, а и крај дана је ту. Налазимо их уз помоћ карте, мале стазе и овчије балеге.

Ту смо ноћили. Ноћ сам провео са стомачним тегобама, али, срећом, само ја. Те тегобе и исцрпљеност сам осећао целог наредног дана, али о томе, у овој лепој планини, више нећемо.

Јутро следећег дана било је свеже и сунчано. Над нама плаво небо, без иједног облачка. Циљ пред нама је Говеђак (2039 m). Излазимо на гребен. Са друге стране дубоко испод нас је долина Лима и асфалтна трака Андријевица–Мурино. По долини расуте куће Улотине и Крушева. Букови Лима се беласају на сунцу. До нас допиру шумови свакодневног живота, шумови мотора и сирене. На топлом сунцу и лахору поветарца је пријатно седети и бити срећан што смо изашли изнад једнолике свакодневице. Али, пут пред нама је дуг и поново идемо узбрдо. Овога пута на Говеђак. На њему смо после кратке узбрдице посуте четинарима. Врх је дугачко теме, благо заобљено и на њему седамо. Пред нама је Голеш – највиша тачка Зелетина (2126 m).

Спуштамо се типичним динарским кречњаком. Остављамо гребен који спаја Говеђак са Голешом. Он је искидан и назубљен и за нас непролазан. Уосталом и његово име, Рогови, то говори. Спуштамо се југозападно у малу зелену увалу са катунима и овцама по целој ували. Налазимо искидану овчију стазу која је, што силазимо ниже, све боља. Излазимо на горњи део увале и седамо крај једног изворишта. На пуно места излази вода чинећи поток који се спушта ка катуну.

Сада нас чека успон на превој између Голеша и коте 2509. Пут је добар и у кључевима због приличне стрмине. Један по један излазимо на раван простор са ретким дрвећем. Остављамо ранце и полазимо на Голеш. Опет нас добра овчија стаза изводи под голу јужну падину Голеша.

На врху смо. Немамо среће. Подневни планински облаци покрили су небо и апарати су остали у футролама. Киша као да ће да почне. Да ли ће то бити плаха летња, или кратка, која ће нас оросити, не знамо. Ипак, остајемо на врху. Прво гледамо пут иза нас. Јериња глава и Гаревина су далеко у измаглици.

Окрећемо се нашем будућем путу. Визитор је близу, али пут до њега је дуг. Треба обићи долине Муринске и Досове реке, а то је јајолик обилазак који ће нам одузети још много времена и снаге. Па шта онда чекамо!?

Праћени првим кишним капима силазимо ка ранцима. Ту ћемо ручати и бити задовољни што је први део нашег пута остао иза нас.

Визиторе, ево нас!