Извор киселе воде у Грбаји
– анегдота –

Бранко Котлајић
1958. године

Дугим боравком у Проклетијама и Грбаји, упознао сам планину и људе у њој. Врло сам често седео са мештанима, слушао и причао. Једнога дана сам разговарао дуго са двојицом браће (дозволите да измислим презиме) Хусићима. У једном моменту упиташе ме зашто лутам планинама кад од тога нема никакве користи. У моменту ми дође мисао, па рекох да није тачно јер сам пронашао јак извор киселе воде. Наравно да ми нису поверовали, па се договорисмо да сутра то заједно проверимо.

Сутрадан ујутру пођосмо Стрмим жљебом на Великом Котлу. Зауставих их код Великог камена, јер је место извора за сада моја тајна. Оставих код њих ранац, а понех са собом само празну чутуру. Попех се преко Камена и даље око 500 метара напуних чутуру са извора. У то време се производила минерална вода у праху. Сасух обе кесице у чутуру са водом, поседех једно двадесет минута и ето ме доле.

Пробаше. Не верују. Опет пробају, а онда ме заокупише молбом да откријем место. Наравно да сам одбио.

Али, не лези враже! Ето их сутрадан поред дома са будацима и вренгијама. На питање где ће, одговарају да иду да нађу воду.

Би ми жао, па их позвах у дом. Напуних флашу водом и овога пута пред њима направих киселу воду.

Настаде мук и тишина. Мртва и непријатна. Устају и одлазе натраг, без збогом.

Можда би се на томе завршило да није овај догађај „процурио“ у Гусиње, а то је била увреда за горштаке. Једно време су претили да ће узети образ морати да наплате крвљу, али то је био само покушај да ми се на неки начин реванширају.