Писмо Бати Митрашиновићу

Бранко Котлајић
1958. године

Београд, 21–29.9.1958.

Драги Бато,

Знам да са нестрпљењем чекаш моје писмо. Као и увек, а сада нарочито, очекујеш са каквим смо се резултатима вратили из планине, куда смо ишли и какви су утисци. Жао ми је ако будеш дуже чекао, али желим да ово писмо буде нешто више од оних уобичајених речи којима скоро увек пропратимо сваки посао. Поход је био дуг и опсежан, па нека и писмо буде такво. Још нешто, поход је био као и увек леп, чаробно леп. Ако писмо, макар и за делић, дочара оно што смо ми осетили, извршило је своју намену. Нестрпљив сам и зато ми дозволи да одмах пређем на причу за коју ћу се трудити да буде што вернији тумач наших осећања.

Почетак нашег похода био је растанак с тобом у Љубљани. Мојстрана је дошла много брже него што смо очекивали. Време нам није било наклоњено. Узалуд смо погледом тражили врхове. Облаци, чије је дно као преврнуто море стајало на границама шуме, нису дозвољавали да човек својим чулима утоне у царство маште, лепршавих снова и сурове, грубе лепоте. Планина нас је чекала у сивом огртачу који је увек пун тајанствености, необјашњиве зебње и нечега неизрециво непознатог. Ушли смо под тај огртач и дуго ходали поред запенушане Бистрице. Њене бистре воде ваљале су се у пенушавим жуборима преко углачаног белог кречњака који је својом бојом давао реци неку чудну, неостварену боју. Водопад Перичник је био лепо освежење у царству сивог. Гледали смо га са пута и хитали даље, јер су прве капљице и боје облака недвосмислено обећавале испуцалој земљи одавно тражене воде. На узбрдици смо дали себи само кратак предах, најкраћи – колико да се поврати дах, а онда смо опет хитали. Ни Галерије, феномени достојни пажње и дивљења, нису нас зауставили. Грабили смо све више, све ближе дому. Ипак, у трећем сату хода, када већ осећамо потребу за освежењем и дужим одмором, када каишеви тешких ранаца већ почињу да сметају раменима, почиње киша која постепено постаје све јача.

У дом смо стигли пред сам пљусак. Убрзо је расположење ушло у све углове празне собе, а врела чорба дражила је својим мирисима дотад успавану потребу за јелом.

Дуго смо у ноћ, са непритајеним задовољством, слушали непрекидни шум воде о блиски кров и околну четинарску шуму. Севање је својим интензивним светлом предочавало снажну грмљавину која ће стократно одјекнути од огромних планинских врхова, а затим ће опет настати мир и бескрајни шум кише који нас својом једноличношћу одводи у дубок, пријатан сан.

Следећи дан смо провели у шетњама око Аљажевог дома. Време се лагано чистило и ми смо постепено за облацима ишли очима уз Северну триглавску стену. Никад краја. Тек по подне нам се читава баријера указа у свој својој величини. Били смо запрепашћени њеном суровом лепотом. Тај поглед, кроз разбијене хрпе облака, на стену и врх који се преко 1800 метара дизао изнад нас, нећемо никад заборавити.

Сутрадан смо заједно са сунцем пошли у вис. Тај дан је био најнапорнији на целом походу кроз Јулијске Алпе. Били смо срећни као деца када смо испод себе оставили шуме. Свуда око нас био је камен са магичним врховима. Обилазимо Стенар, Долкову Шпицу и ево нас под Шкрлатицом. Уморни смо. Први додир са клиновима као да враћа снагу и грабимо уз њих. Затим долази блажи терен и умор поново улази у наше удове. Ходамо споро и скоро безвољно. Скоро сви смо први пут на висини преко 2650 метара и помишљамо на дејство разређеног ваздуха. Касније смо видели да је то био само замор од пређене висинске разлике након дугог боравка у Београду.

Најзад излазимо на врх Шкрлатице. Он је обасјан јарким сунчевим светлом које продире и кроз одећу. Ипак његова топлота не смета, јер лагани поветарац доноси свежину са многобројних снежника испод нас. Мени је први пут да на једном озбиљном планинском врху нађем књигу и печат. Долазим у искушење да и ја у своју књижицу отиснем траг овог успона, али ипак остајем уз старе навике. Мирко том осећању није могао да одоли. Лежимо без икаквих мисли, препуштени сунцу и свежем поветарцу.

Дуго смо остали на овом врху који је, као и сви остали, за нас оаза среће и врхунац душевног мира. Заиста, ми нигде нисмо срећнији и безбрижнији него на суровим и беживотним каменим шиљцима. Пар квадратних метара разбијеног камена што поносно штрчи над простором који га окружује, сав окупан сунцем и ваздухом, увек је тежња наших унутрашњих осећања.

Доле у подножју чекао нас је Зоран. Оставили смо га под једним великим каменим блоком, заједно са свим ранцима. Дуго смо му махали и довикивали све док нисмо зашли. Он је послушно остао, мада му се на лицу читала и жеља за успоном и страх од самоће у огромној каменој планини. Било ми га је жао и сад смо хитали назад. Одозго се једва видео огромни камени блок. Ту негде под њим, у сенци, чекао нас је.

Долкова Шпица је био следећи циљ и Зоранов први врх преко 2000 метара. Танак гребен је био први испит за упознавање сопствене сигурности и равнотеже. Све се свршило на задовољавајући начин, па одлазимо даље ка Кришкој стени. Ту правимо дужи одмор, не само због умора који нас све више обузима, већ и због ретко лепог видика. Долина Трента у целом свом луку је под нама. Изнад ње је Погачников дом са Кришким језерима која су још пуна леда и снежника који силазе у сама језера. Триглав са својом стеном, чије дно не видимо, Стенар, као и наши врхови Шкрлатица и Долкова Шпица, све је то обасјано пурпурном бојом залазећег сунца. Видик се у првом плану завршава нашим будућим циљевима: Разором и Присојником. У широком видику распознајемо карактеристичне силуете Јаловца и Мангарта, али се не трудимо да се снађемо у мору других кречњачких врхова.

Силазимо ка Погачниковом дому. Правимо нови предах код првог језера и кувамо супу. У сутон долазимо под чврсто и топло окриље дома. Умор нас је потпуно обрвао. Први је пред њим поклекао Зоран. Склопио је очи и заспао још за столом.

На Разор, који је висок 2601 метар, изашли смо брзо и лако захваљујући чињеници да дом лежи на 2050 метара, а било је рано јутро. Над долинама је још царовала магла из које су као острва провиривали врхови. Дуго смо један другом показивали врхове који су нестајали са видика у све блеђим низовима. Од Камнишких Алпа до далеких Доломита било је наше уживање и наша радост.

Силазак ка Млинарици био је више занимљив него опасан. Пречећи широке сипаре ушли смо кроз нека растргнута точила у систем гредина и полица. Тим путем, који је помало и оклинчан, сишли смо низ стену високу око 600 метара. Касније смо од извора Млинарице посматрали стену. Тешко је човеку који тај пут није прошао да верује да ту води један широк, скоро безопасан пут.

Поподне смо преко шумовитих падина Присојника дошли на Вршич. Тичарјев дом је постао наша база за походе на околне врхове.

Ујутро рано пошли смо на Присојник најтежим осигураним путем, Јесенишким, кроз Присојниково окно. На самом улазу удружили смо се са једном групом Холанђана.

За разлику од јучерашњег, овај пролаз је био и физички и психички напоран. Стална употреба клинова, дужина пута и експонираност тражили су спремност и велико искуство и то се одмах показало. Као компензацију за напоре имали смо све време диван поглед на долину под Вршичем и низ домова који су били као сакривени по четинарским шумама крај змијасто вијугаве траке друма.

Пролазак кроз огромно окно био је доживљај не само ради тог природног феномена, већ и због ванредно снажног ваздушног струјања од чије смо се хладноће и под виндјакнама јежили.

Време се кварило, али кише није било. Прелазили смо преко гребена који је био опасан и делимично осигуран. Убрзо избијамо на терен под врхом који је нешто лакши и ево нас крај разваљене пирамиде. Не само код пирамиде, већ и около на више места, видео се разривен камен кога су громови својом огромном снагом рили као да је песак.

Ветар је дувао и сутрадан када смо пошли на Мојстровку. Успон на њу био је једноставан. Све време смо уз причу и шалу ишли навише и убрзо ево нас на врху. Мангарт и Јаловец које смо јуче кроз мутно и облачно време гледали са Присојника, сада су били далеко ближи и обасјани сунцем. Од сивог кречњака који је царовао на Мангарту био је постепен прелаз да би се завршио травном долином Тамар коју смо занесено посматрали. На корак од нас зјапила је провалија, дубока око 1300 метара. Пријатно зелена долина је под нама била као какав тепих. Две кућице су као тачке стајале испод једне беле бљештаве нити. То је био слап Надиже који се из стена рушио у долину. Одавде са висине ми смо само видели померање светлуцања које је одавало хучни ток. Тишина је била потпуна. Далеко на аустријској граници простирале су се широке плећате зелене Караванке, за око некако уређене и дотеране.

Негде иза нас разлише се пријатни тонови усне хармонике. Сунце је било топло, ваздух опојан, све около драго и блиско...

Пре повратка изашли смо на Велику Мојстровку. Био је то симпатичан, типично високогорски успон.

Идући дан сам са Зорицом и Зораном ишао преко Крањске Горе и Мојстране за Врата. Запамтио сам један диван поглед на Крницу, Шкрлатицу и друге околне врхове. Један још лепши, мада краћи поглед из воза на Мартуљкову скупину. Зажелео сам да будем тамо. Ти већ знаш шта то значи.

Остали су тог дана били на Јаловцу. Касније су ми у епизодама причали. Имали су ретко леп и успешан дан.

Следећег дана увече били смо поново заједно у Вратима.

Ујутро смо опет пошли. Била је ужасна запара и она нас је до Соватне формално опила. Сви наши покрети били су троми и механички. Дотад ведро небо одједном је почело да се свија облацима и маглом која се испод нас у долини, у пуном смислу речи, ни из чега формирала и излазила увис. Тако формирани облаци заклонили су сунце, али запара није попустила.

Ишли смо на врх Бовшког Гамзовца. Око нас је била магла. Ту на врху сам осетио оно што верујем да никада више нећу доживети. Сео сам и отворио књигу да нас упишем. Осетио сам да ме нешто греје, нешто што је гушило дах и извлачило зној који је незадрживо текао низ лице, груди, леђа, дланове. За тренутак смо били у води. Осећао сам по јаком светлу, па чак по једва приметним сенкама, да слој магле није висок, можда једва 2-3 метра. Њу је, доле док смо били, ветар брзо носио, док је овде густа и врела стајала непокретна. Схватио сам. Ветар је у кружном ковитлању баш овде на врху имао мртву тачку и ту је набијао све гушћу маглу. Мала висина и непокретност омогућили су да магла постане пара изванредне врелине.

Волео бих да једног дана поново одем горе и погледам мој рукопис у књизи. Он је остао горе као одраз наше немоћи и стања које нас је обузело.

Вратили смо се поново на превој. Доле под нама био је Погачников дом и још ниже Трента. Са друге стране била су Врата. Обе долине магла је већ напустила и задржала се над нама као претходница фронта који обећава нове кише. После малопређашњег искушења, нисмо се предали. Долина је остајала све ниже, а врх Стенара сваким кораком доступнији и ближи. Пред самим врхом стигла нас је потмула грмљавина. Мирно смо отишли до врха, уписали се и, пошто видика није било, гледали провалију испод нас чије се дно од магле није видело. Пошли смо натраг. Последња група врхова око Цмира ишчезла је у тромим облацима, а магла је лизала побрђе пред њима. Грмљавина је постајала све чешћа.

На превоју Вратца је густа и непрозирна магла. Силазили смо низ црвен разбијен терен, стрм и пун ситне зрнасте земље која се котрља под ногама и остаје у рукама. Дно се није видело. Најзад, ево стрмог снежника кога смо пре недељу дана гледали са пута на Шкрлатицу. Идемо поред њега јер је још стрм и веома опасан. Од магле се ништа не види. Маркације нигде! Ипак нам је лакше. Напустили смо врхове опасне у наступајућој грмљавини и стрм, крушљиви жљеб Вратца, још опаснији због камења које би сигурно у бујицама јурило у случају кише. Прелазимо преко снежника и први посао нам је да поново пронађемо маркацију. Кратко трагање и радостан повик у магли обележили су успех овог посла. Код Четвртог бивака напуштамо појас магле и идемо ка Вратима.

Увелико смо се одмарали на нашим лежиштима у дому када кишна завеса затвори видик обилним млазевима. Још један дан је прошао.

Два дана смо седели у Аљажевом дому и чекали да престане киша која није, сем увече, била изразито јака, али је стално или падала, или претила да поново почне.

Тада сам био нестрпљив и бесан, али сада када ти пишем, осећам да је невреме често наш пријатељ. За та два дана ми смо се тако одморили да смо првог лепог јутра пошли некако расположенији за напоре и пењање.

Ишли смо преко Прага на Станичеву кочу. Био је леп дан. Изнад сивих стена блистало је нежно плаво небо. У сенци триглавске стене била је хладовина, те смо без већег напора ишли уз уску стазу. И овај пут је, као и остали, на свим опаснијим местима осигуран клиновима и сајлама. После три сата хода изашли смо на сунце. На нашу срећу до Станичеве коче имамо још око 250 метара.

Кратак одмор и освежење чајем добро су дошли после препењаних 1400 метара. Остављамо ствари и идемо даље ка Рјавини.

Успон на овај врх је прича за себе. По опасности, пут је далеко лакши од оног који смо имали на Присојнику, али је некако био заморнији. Када смо после низа клинова и сајли изашли на некакав врх, установили смо да је главни врх још далеко на крају гребена који је спајао оба врха. Двоумљење је трајало само тренутак и онда смо пошли низбрдо ка другом врху. Пролазак није био изразито гребенски, већ се после лаких делова наилазило на одсеке од по 20-40 метара и низ њих силазило, односно пело уз клинове који нису били баш најсигурнији. Прелазак је трајао далеко дуже но што смо мислисли, али на крају, један по један, излазимо на врх.

Са врха имамо леп поглед на Триглав, чији гребен сада гледамо из профила, и оно што видимо, не одушевљава нас. Читаве колоне људи иду уз њега и низ њега, тако да то живахно врзмање по њему подсећа на мрављи пут. Посматрамо групу врхова изнад долине Врата. Шкрлатица као највиша, све време има белу капу растресених прашинастих облака. У даљини шиљак Јаловца доминира. С друге стране масив Камнишких Алпа заклања даљи видик, али се испред њега лепо види широка долина Саве са свим насељима и комуникацијама. Види се и део Бледског језера са Градом. Замишљамо како тамо гомиле беспослених туриста троше новац и време у нади да ће доживети какву сладуњаву авантуру и врате се у град са принудно поцрнелим теном и неким килограмом више. Колико су лепша наша тиха уживања у чистим горским висинама!

Повратак је донео старе проблеме и зато смо ишли споро и опрезно. Прошли смо и необичну рупу од чијих се страна бачено камење дуго одбијало наговештавајући тајну њених великих дубина. Ускоро смо били на превоју одакле је било лако и без проблема.

Код Станичеве коче смо застали. Сунце је на хоризонту утонуло у измаглицу дајући јој необично лепо нијансирану црвену боју. Тај склад пурпурних тонова није се завршавао на дугим пругастим облацима степенасто поређаним изнад хоризонта, већ је у дивним преливима руменило Јаловец и Мангарт. Хладан ветар и студен велике висине натерали су нас да уђемо у кућу, али смо још дуго кроз прозор посматали ово чаробно гашење дана.

Спавали смо дуже него што смо смели. Зато смо одмах по устајању пошли даље. Триглав, наш данашњи циљ, био је пред нама, али нас није узбуђивао онолико колико смо ми желели и какав је његов значај за нас планинаре требало да има. Колоне су већ ишле ка металном торњу који је био видљив са свих околних врхова. Било нам је жао што ћемо се и ми уклопити у ту колону, ићи њеним ритмом и стајати кад други безразложно стану.

Маркација нас није одвела на Рж, већ поред њега на Кредарицу. Испод нас, на 30-40 метара висинске разлике, био је дом на Кредарици, највиши планинарски објекат у Јулијским Алпима. У једном његовом углу сложили смо ранце и, након на брзину обављеног доручка, кренули ка врху. Ишли смо за једном породицом, која нас на једном ширем месту пропусти, те се осетисмо мало слободнијим. Кренусмо брже, јер испред нас није било ничега. Убрзо смо, кроз разведену и добро осигурану стену изашли на гребен. Мада је лево и десно била дубока претећа провалија, ишли смо лепо и брзо држећи се за сајлу која је била целом дужином разапета. Узбрдица је ускоро прекинула дотад сасвим лако кретање. Ишли смо много опрезније. Кретање није било споро само због тежег терена, већ и због група које су нас мимоилазиле у свом повратку са врха.

У оваквим сусретима, где једни друге скоро и не поздравимо, излазимо на врх. Био сам несмотрен, па сам гласно поздравио присутне. Одговор је био такав да ми се учинило да сам то рекао на улазу у кафану. Неко се окренуо да ме види, неко ни то није учинио, али нико није одговорио. То ме је натерало да мислим на наше исто тако лепе планине, где сусрет са знаним или незнаним планинаром представља догађај који је за обе стане радостан и срдачан. Овде је планина пуна људи и ми смо се осећали као у Топчидеру. У неприступачнијим пределима та хладноћа се губи и поздрави су много спонтанији. На тури Бовшки Гамзовец–Стенар, на пример, никога нисмо срели и верујем да би сусрет у магли био за обе групе радостан тренутак.

У осталим високим планинама сусрет са јединим посетиоцима који заиста планинаре, после вишедневног ходања, велика је радост. Овде у Јулијским Алпима, кроз планину иде свако, зато је такво понашање потпуно разумљиво. Ја до краја туре нисам могао да се прилагодим тој ситуацији и то ми је сметало.

Са таквим расположењем пронашли смо на врху мало места и сели. Свуда унаоколо биле су хартије, празне конзерве, разни други омоти и много отпадака, нарочито од лимуна. Просто се осећала потреба за корпом за отпатке. До Аљажевог столпа није могло да се приђе, јер га је једна група забарикадирала ранцима и телима, препуштена сунцу.

Било је подне и сви присутни су журили. Неизмерно је било наше задовољство када смо у једном моменту остали сами. Сада смо тек били у стању да видимо огромно пространство које нас окружује, као бурно заталасано море око гордо уздигнутог светионика. Тек смо овде схватили некадашњу борбу Словенаца против германизације Триглава и Јулијских Алпа.

Сам стуб је унутра сав ишаран потписима. Посетиоцима Триглава није била довољна књига за уписивање, већ су у свом рушилачком нагону гребали боју и уписивали се један преко другог.

Када су нове групе почеле да пристижу, пошли смо назад. После силаска, које је било споро и опрезно, стижемо до дома. На нашу радост, стиже из долине и Жика и поново сакупљени полазимо даље ка дому Планика на јужној триглавској страни. Пола сата лаганог хода било је потребно да се нађемо у великој каменој кући која подсећа на Рајац. Кратак одмор и скоро обавезна шоља чаја и идемо даље ка преноћишту – Кочи на Доличу. Преко два часа требало је ићи кроз дуге ледничке долине окружене стрмим каменим брдима.

На завршетку дана, када смо већ видели кућу, и као по некој традицији, угледасмо опет фантастично гашење дана. Дуги, бели облаци испловљавали су из Тренте и других долина и сврставали се у низове облака и врхова. Сунчево руменило давало је целом пејсажу нестварну, досад никада виђену боју, чије је нагло мењање и преливање изазвано сталним комешањем облака.

У малој скупној соби под кровом били смо сами. Нигде на целом походу није Миркова усна хармоника била тако блиска и нигде тако непосредна. Уз тихе и пријатне тонове, један по један смо нечујно одлазили у дуг и пријатан сан.

По плану, данас нас је чекао последњи врх. Био је то Кањавец. Затим је требало да пређемо долину Триглавских језера и да заноћимо у дому код Шестог језера.

Рано ујутро пошли смо на последњи врх од преко 2500 метара. Све време пут је био без осигурања, што значи лак. На превоју од кога почиње спуштање за долину Триглавских језера, оставили смо ранце и после пола сата били на врху Кањавца. Тек ту смо схватили наш јучерашњи успон на Триглав. Посматрали смо само њега. Гледан са свих страна, он је заиста недостижни великан. Поглед са Кањавца још више нам је то доказао. Сада тек почиње да нас обузима оно унутрашње задовољство које је јуче у маси посетилаца изостало.

Напуштамо последњи врх и упућујемо Триглаву још један, можда последњи поглед и силазимо натраг ка ранцима. Стаза за Триглавска језера водила је кроз типичан крашки предео, али је била добро маркирана. Ускоро са висине видимо једно од језера. Било је то Треће триглавско језеро. Одозго је личило на већу локву и није било много примамљиво. Поред травних обала пасла су говеда, а групе планинара и излетника растурене су ту и тамо. Сишли смо до њега и одложили ствари. Неко је морао да их чува, док остали оду да обиђу Прво и Друго језеро. Остао сам ја и једини посао ми је био да им спремим довољно супе за ручак.

Три литра супе било је довољно. Док су јели, причали су ми о кући на Преходавцима, о језерима и Вршацу, врху на кога су се успут попели. Био је то још један, неочекивани врх преко 2000 метара.

Пошли смо даље ка следећем језеру. Са наше леве стране имали смо диван поглед на одсечене, космате врхове и класичне сипаре под њима. Са друге стране протезала се огромна и дугачка крашка падина, ту и тамо са нешто траве и понеким дрветом.

Ево и Четвртог језера. Крашка падина са целом његовом страном лепезасто се загњурила у воду. Језеро је веће, а како има и шуме, чини нам се лепшим од претходног.

Пето језеро је подсећало на речно корито. Било је дубоко и пријатно бистро. Његове воде су понирале, али за кратко. Шесто језеро се пунило истом водом и било је само пар стотина метара далеко од Петог. Околни терен био је сличан. Врхови и још већи сипари са леве, а крашка падина са десне стране, али обрасла лепом шумом.

Дом у коме смо планирали ноћење био је направљен између Петог и Шестог језера. Имао је диван положај. С једне стране високе стене Тичарице, а са супротне блага падина покривена четинарском шумом. Остале две стране омеђила су два лепа језера. На доњем су се чули повици и пљусак купача, а два чамца су тихо пловила мирном површином.

Све то смо решили да напустимо и пођемо на Комну. Времена до мрака је било довољно и није било разлога који би нам говорили да не идемо и не видимо нови крај.

Био је сумрак када смо напустили стари пут који је водио кроз стење и шуму. Пред нама је био последњи планинарски дом и последња ноћ у планини. Удобна лежишта брзо су завршила и овај дивно проведени дан.

Следеће јутро нисмо устали рано. Дуго смо се колебали да ли ићи на далеки Крн или у Бохињ. Излазак на Мали Богатин дошао је као компромисно решење. Био је то лаган и симпатичан успон који је крунисан проналажењем бокора планика.

Убрзо су Богатин и Комна остали иза нас. Чекало нас је безброј серпентина у густој буковој шуми. Још даље, тамо преко језера, била је двострука челична трака. Она ће нас одвести натраг из планине у родни крај где ћемо опет ковати планове о новим одласцима у горе и незаборавним доживљајима у њима.

Писмо је било дуго, али знам да те није заморило. Гледаћу да Ти у следећем пишем о нашем походу кроз Босну који је уследио одмах за овим у Словенији. До њега много поздрава!

Бранко

– Напомена приређивача –

На писмо Бранка Котлајића, Бата Митрашиновић је написао одговор који следи и ставио га у поштанско сандуче када је из касарне кренуо на Гринтавец, на коме је, у повратку, трагично погинуо.

Планинарско друштво „Раднички“ Београд му је следеће године на месту погибије поставило спомен плочу где су уписане његове последње речи записане у књизи на врху: „Небо је ведро, спрема се диван дан.“