Прењ

Бранислав Бата Митрашиновић
1954. године

Ово је трећи пут да долазим на Прењ.
Тамо сам први пут осетио планину.
Тамо, где је земља толико висока
да се саставља са небом.

Прењ је у окуци зелене Неретве и надноси се над читаву Херцеговину. Он је њена осматрачница и њено бојиште по коме је време писало историју.

Љубичасте куле ничу са платоа што лебди на маглама којима одишу шуме. Пуста, каменита висораван лежи под сунцем које побира последње остатке влаге као да цела планина још последње ноћи није била увијена у густе слојеве магле. Сада тај крај вртача, шкрапа, пећина и понора личи на ужарену пећ. Ваздух трепери и поглед се судара са плавосивим кречњаком прекривеним копреном дифрактоване светлости. Свуда унаоколо штрче зупчасти врхови. Између њих укљештене убоге котлине, скоро затрпане точилима. Овде–онде по који бокор сасушене траве кроз чије оштре стабљике ветар пева о прошлости, о ускоцима, о преносу рањеника у Петој офанзиви. Тада цела планина подсећа на огромну костурницу. Суморно изгледа тај предео, али је горд и леп, баш као и Динарац који је изникао из њега. Суров је његов живот, али зато је тако слободан у стихији планине. Неповерљив је према странцу, јер му је једини сабеседник удесетостручена јека његовог повика који се слива у једну целину са непрегледним морем литица, али ако је неко већ седео за ватром тих чобана, моћи ће увек да подели њихов лежај од овчијих кожа, купан у бледој месечини која се сабласно разлива у окамењеној природи.

Да, поново одлазим у тај свет игличастих врхунаца. Тамо где се друг зачас одвоји и летећи низ снежник на очиглед смањи до једва приметне мрље. Колико је човек тада у суштини велик када се онако ситан и просто изгубљен у мртвој стихији стена брзо успиње уз камене одсеке све док се не појави на врху уроњен у плаву дубину неба.

И овога пута приступили смо кроз Борачку Драгу. Иза нас, већ дубоко доле, остало је Борачко језеро, зелено око планине. Када смо избили на Црно поље, био је већ мркли мрак и могли смо да видимо само један претећи црни облак који се бавио негде над Бахтијевицом. У лому разбацаног камења једва смо нашли место за шаторе. Следећи дан је почео скоро неосетно. Брзо смо се спаковали и наставили даље. Морали смо, свакако пре жеге, да стигнемо до Долова где се налази једини извор у читавом крају. Застали смо на највишем делу Црнопољске шуме.

Пред нама је лежало валовито море камена из кога се окомито уздижу Отиш и Зелена глава, бели као креда према угасито плавом небу. Шума је на том месту нешто проређена и у плитким удубљењима по расутим блоковима камења нашли смо остатке ноћашње кише. Попех се на један камен и викнух. Глас се одби, полете преко каменог пространства као низ узастопних сливених одјека и, још одбијен о Отиш и Зелену главу, расу се у Вјетерним брдима. Бројао сам… шест, седам, осам пута. Дуго смо тако поздрављали планину и слушали одговор који нас је повлачио у њена њедра… Из цирка између Пријеворца и Црнопољског Особца Мирко и ја скренули смо уз стрми југоисточни обронак Пријеворца. Пречећи у цик-цак ушли смо у велику јаругу изнад њеног првог скока. Изнад ње била је пећина са снегом на улазу. Зидови су јој били покривени завесама и стубовима од леда провидног као стакло. Унутра је било хладно и црвеноцрне зидине су се стапале са тмином. Само је ледени оков сијао… После пола сата био сам уверен да је овај успон збиља одвратан. То где смо се ми налазили не може се назвати ни стеном ни падином. Терен је био крајње крунљив и врло стрм. Камен се дробио под прстима, а свуда унаоколо провиривали су чуперци траве. Неких 70 метара изнад нас, на врху, чули смо Бранка и Добрицу. Стајао сам читавих пола сата на једном месту не да се померим више од једног метра нагоре, лево или десно. Преморен, у непажњи, ухватих се за прву избочину на шта се она у виду једне велике каменице ишчупа из трошне стене и преко моје ноге одлете у дубину. То је одлучило. Вратили смо се.

Те ноћи имали смо леп бивак. Били смо сити и имали смо воде колико смо хтели. Ватра је прштала и црвене варнице дизале су поглед у небо. Били смо сами са звездама.

Хватало се оно чудно, суморно прењско вече када сам са Језерца пошао низ маркирану стазу што преко Скока води за Коњиц. Нисам био уморан, иако је то био напоран дан. Осећао сам планину свуда око себе. Тврђава, звана Прењски Матерхорн, кобно се била наднела над Бијеле низ коју се, сав утонуо у вечерња испарења, назирао Коњиц. Један врх, сасвим на истоку, нарочито се истицао својом оштрином. Мора да се већ тада родило нешто што се данас збило данас када сам са Бранком био на том врху. Био је то леп успон са тешким изласком на врх, збиља достојним оне жеље која је тињала три године… Сетих се, даље, угодног пењања уз западну стрмину Особца док испод ужареног неба крстаре крагуји. И док сам се кроз ноћ враћао преко вртача разбијеног терена, знао сам да ћу сутра опет ићи на Особац, и на Отиш, и на Зелену главу, и да ће сваки од тих поновних успона бити нов доживљај.

Било је хладно и скоро сам задремао. Дубоко доле, на сипару, била је чобаница у црвеној сукњи. Осећао сам се страховито одвојен од ње, од целог света који је остао доле да води свој уједначени живот. Инстинктивно се прилепих за стену. Преко мене је пролетело камење. Скоро сам се зачудио како сам брзо то урадио. Да, овде се одвија сасвим другачији живот… После три растезаја ужета опет смо сва тројица били заједно, али са три клина мање које сам потпуно исцрпљен оставио за собом. Наиме, када сам стигао до Бранка и Мирка, рекао сам да сам потпуно исцрпљен. И они су ми веровали. Али то збиља није имало никакве везе са оџаком кроз који смо морали да прођемо. Осетио сам то када сам већ био у њему. Постајали смо само тај оџак и ја. Нисам могао да останем ту, нити сам желео да испаднем. Једноставно сам морао да радим оно што дотле нисам веровао да могу да урадим. Окрећући се попреко, косо заглављен, пео сам се у спирали навише. Вадио сам клинове, јер нисам знао шта нас још чека. На изласку, уместо очекиваног одморишта, требало је страховито се раскорачити и закачити за угао једног блока, па се онда још дићи на рукама. Било је дивно. Нисам био више исцрпљен. Никада врх Отиша није био тако драгоцен као сада, када је за нама остала његова северна стена.

Истог дана, пред подне, седели смо на раскршћу за Отиш и Тисовицу. Било је савршено тихо. Поглед је пловио преко врха Зелене главе да би се у мислима наставио у Вјетерним брдима. Желео сам да низ џиновске камене терасе поново одем у Пољице међу Талабаке последње полуномадско племе у Херцеговини. Прену ме тих шум. Падала је киша. Зелена глава се зари у ниско облачно небо, а муња севну као пресуда. Збогом Вјетерна брда… Зауставили смо се под Великим Кантаром, на убогом валовитом пољу из кога камење као да је расло. Постависмо шаторе један према другом прекривши пелерином простор између њих. Изгубљени у каменој пустињи слушали смо налете ветра и кише.

И опет растанак на Великом Прењу. Према југу видик затвара Лупоглав отискујући своја огромна точила право у долину Личина. Онај Лупоглав на коме сам се пре четири године први пут смртно уплашио за свој живот, први пут га схватио. И овога пута ледени ветар нас је дочекао на њему. На исток од њега ниже се зупчасти гребен Ераћа. Види се и његов врх за кога је везан најлепши део мога живота. Пре три године изашао сам на њега уверен да се истим путем нећу моћи вратити. Али сáм за себе, врх је постао довољан императив, без обзира да ли ћу наћи пут за силазак.

Кроз пола сата нећемо више видети прењске врхове. Заронићемо кроз шуме дубоко доле, све до Неретве, али дотле гледамо ове „вилинске дворове што су ни на земљи ни на небу“. Морамо их понети са собом, јер они су постали део нас.