Двојица у Бачијама

Бранислав Бата Митрашиновић
1955. године

Сиво, влажно јутро затекло је Драгана и мене на њивама у Рудници. Извукосмо се из провизорно постављеног шатора и натоварисмо на леђа опрему и храну за десет дана. Суморан дан растезао се раскаљеним путем и тек код Чесме изронисмо из облака. Нестаде оне тегобне влаге и простор пуче пред нама. Беле, снежне падине пропињале су се према небу модром као чивит, а низ гребен Крста клизале су прилике у плавом и црвеном, дижући облаке снежне прашине.

Пошли смо на скијама у потрагу за склоништем у коме „нећемо ништа платити“. Повише Јелака, пред шумаревом кућом, наиђосмо на напуштене бачије, изгубљене у великим сметовима. Кров је био од букове коре, зидови пуни рупа и пукотина, а врата су зјапила за читав педаљ. После три сата довлачења, премештања и зидања, у једном углу, на хрпи смрековог грања, направљен је лежај. У шатор разапет о греде убацили смо вреће за спавање и то је за ноћ било довољно. Кроз отворе на крову и зидовима ветар је могао слободно да дува и распирује ватру која је ионако горела само увече. У средини колибе сазидали смо огњиште од плочастог камења, а дуж зидова низале су се полице са опремом и храном. Познати задах бачија на дим и плесан сада се мешао са боровом смолом и воском за смучке. Ватра је прштала. Могли смо да мислимо и на вечеру. Пржили смо сланину и сир помажући се дугим виљушкама направљеним од сирових грана. А када смо легли и ватра се угасила, кроз рупе на крову гледали смо звезде. Затворио сам шатор и било је топло.

Јутра су долазила као хладна рука која са лица скида сан и дани су се низали. Обично смо прво одлазили на Миланов врх да посматрамо Комове. И увек сам се тада, у очекивању да се измаглице растуре, сећао свог првог изласка на врх Копаоника. Било је то у касно поподне, док се недалеко под ногама ваљало узбуркано море облака. Сунце је брзо падало и планине на западу личиле су на велику печурку. Облаци су се комешали и када је сунце зашло, они добише неку чудну прљавозелену боју. Био сам на врху сам и била је ноћ. У повратку сломих смучку и до дома стигох сав изубијан и изнурен, али и пун одушевљења, јер је то био велики доживљај – мој први сусрет са планином.

Од тада је много врхова било, стрмијих и тежих, и ја сада на овом благо усталасаном гребену не могу више да се радујем такозваној победи. Сада упознајемо нешто друго, нешто што нам се тек у бесциљним тумарањима постепено открива. У групама расуте јеле нижу се као композиције у белом. Једна је удовица, други водопад, тамо даље провирују две завидљивице, а још даље је идила, па још једна и још пуно, пуно таквих облика, којима без мере, каткад и без укуса, надевамо имена… Сунце греје и ледене свећице се сручују уз крти звекет. Онда наиђе облак и његова сенка нас стигне и пређе. А он нас чека горе на Караману, где се закачи за гомилу гранита који тада изгледа много већи и подсећа на торњеве једне сасвим друге планине. И онда опет возимо доле. Пред засузелим очима промичу само бели и тамни појасеви и када се спуст заврши, чини нам се да је цео свет застао. А дан је велики, дугачак и шуме тако простране, просто зову у своје дубине. Уска смучина провлачи се кроз честар, прелази преко потока, спушта се и пење и води све даље. Сагибамо се испод широких, снегом претоварених грана, застајемо и ослушкујемо гласове који допиру из тамних сенки. Са дрвећа, као брадурине прастарих џинова, висе снопови смрзнуте, са смолом измешане маховине и када их сунце обасја, цела шума засветли неком пенушавом жутозеленом светлошћу. Кући стижемо касно у мрак и још дуго седимо крај жеравице која лагано трне.

Мени је једном прогорела ципела док се сушила крај отворене ватре. Драган је пао преко неког дебла и скоро сломио руку. Свако вече ратујемо са шумским мишевима који пљачкају нашу храну. Вечерас смо се вратили раније и ја сам на снежном крову написао „Хотел Јелак“. Очекујемо посету. Сретали смо људе, познате и непознате – увек другове. Већ два дана били смо гошћени, а сада ће нам посета бити узвраћена. Биће весело као и синоћ у „Авалиној кући“… Било је још веселије…

Једне ноћи нападао је велики снег. Бела навала је шуштала и испуњавала ноћ. Простор је био загушен и ми смо се једва усуђивали да дишемо. Занемели, вратили смо се у колибу. Ватра је горела, али са пуно дима, а тај дим нам је ипак на неки начин годио – ваљда као гаранција да је ту ватра, па је зато и топло. Мишеви су провиривали испод греда и то вече их нисмо терали. Мирисало је на дим, сланину и снег. А следећег јутра, све је било шуштаво, бело, заравњено и ново. До мрака на белом земљаном лицу био је написан читав роман у наставцима. Куна је јурила веверицу, али се ова на време сакрила у своју рупу. Нешто даље преко куниног трага прешла је лисица. Ишли смо за њом све до жбуна у коме је ухватила нешто од чега је остало само неколико окрвављених пера. Зечеви су скакали преко потока као за опкладу, а у високој смрековој шуми две птице су се смрзле. Тамо доле у Самоковки видре су поново направиле своју клизаљку, а још ниже прошао је вук. Те вечери били смо уморни, али још више задовољни. Задовољни што имамо нашу колибу. А после неколико дана, опет је скоро цело Суво Рудиште било испресецано и утабано смучинама.

И тако су пролазили дани, а ми смо и даље, обично прво излазили на Миланов врх, седели у руменом облаку и чекали на шарене видике.