Педесет година Планинарског друштва „Раднички“ Београд 1949-1999.

Велибор Станишић

Планинарско друштво „Раднички“ Београд формирано је 1949. године у време када се после рата планинарска организација у нашој земљи нашла у новим измењеним условима, у широј разнородној породици спортова обједињених у тадашњем ФИСАЈ-у, односно ФИСАС-у. Убрзо после тога, почетком педесетих, долази до осамостаљивања планинарске организације, али Планинарско друштво „Раднички“ Београд и даље остаје укључено у истоимено спортско друштво, што је ређи случај у спортским колективима ове врсте. Наиме, и поред посебности и сложености планинарства чији је циљ да, кроз оспособљавање за живот и кретање под свим условима у планинама, људи унапређују своја психофизичка, морална и интелектуална својства, при чему нема увек видљиве такмичарске компоненте и службеног вредновања разултата, објављивања таблица, вођења рекорда итд, планинарство се, бар кроз своје физичке појавне облике (вршење успона било на мала, безначајна брда или на највише врхове, укључујући успоне преко тешко приступачних стена и залеђених баријера), јавља и као спорт.

Планинарско друштво „Раднички“ Београд, које је бројало како у којој години обично 50 до 200 чланова, давало је увек својеврстан печат београдском планинарству организовањем високогорског планинарења, полазећи од чињенице да је планинарство и постало таква појава у савременом друштву каква јесте управо у Алпима и њима сличним планинама и да се планинарска оспособљеност и свестрани планинарски профил људи изграђује, додуше свуда где се они пењу и ма како да то чине, али пре свега и неизоставно у високим планинама.

Проклетије – поглед на централни део са Каранфила (Д. Видановић)

Многобројне су, стога, туре чланова „Радничког“ у високим планинама, пре свега бивше Југославије (СФРЈ) као што су: Шар-планина, Кораб, Пелистер, Осоговска планина, Ниџе, Јакупица, Караџица, Стара планина, Проклетије, Бјеласица, Сињајевина, Дурмитор, Комови, Морачке и Кучке планине, Маглић, Биоч, Волујак, Зеленгора, Трескавица, Бјелашница, Прењ, Јулијски и Камнишки Алпи, Караванке и др.

Па и када се интерес чланова „Радничког“ кретао ка нижим подручјима, то су по правилу били терени који су, и поред малих апсолутних висина, имали својства правих планина, које захтевају вољу и знање. Тако су дуго времена биле најпривлачније планине источне Србије – Кучај, Хомоље, Ртањ, па су пре више од 40 година чланови „Радничког“ извели и једно од првих маркирања планинарских стаза у тим крајевима, на потезу од Горњака у долини Млаве до Нереснице у долини Пека, преко централног венца Хомољских планина.

Наглашена спортска и истраживачка оријентација чланова „Радничког“ условила је да у великим раздобљима његови чланови буду међу носиоцима алпинистичке активности у Београду и Србији. Крајем 1950. године основан је Алпинистички одсек Београда, заједнички за сва планинарска друштва у Београду, али је учешће чланова „Радничког“ у њему увек било знатно, тако да историја овог одсека има многе заједничке странице са историјом чланова „Радничког“.

У условима планинарске организације Србије, у којој је иначе алпинистичка делатност заостајала, а и сада заостаје за врхунским достигнућима алпинизма у већини европских земаља, вредно је забележити да су чланови „Радничког“ остваривали нове квалитете у развоју планинарства Србије, постижући резултате који су својевремено много значили за овдашњу планинарску средину, као што су:

Међутим, поред ових, било је и успона који би нешто значили у то време и у далеко развијенијим срединама, као што је учешће Звонимира Блажине у успону преко чувене стене Ћима Граде ди Лаваредо (смер Комићи – Димаи) и Ћима Пиколисима (Пројс рис) у Доломитима, још 1955. године, као и неколико понављања и данас високо оцењених смери у стенама Јулијских Алпа (Шпик, Широка печ, Јаловец, Травник, Мартуљкова скупина – све Звонимир Блажина, Душан Мочилник, Миле Меанџија, Нинослав Сламар, Иванка Блажина и Карло Черне, и пречење под снежним условима гребена Камнишких Алпа – Живојин Градишар и Звонимир Блажина).

Поред тога, чланови „Радничког“ Живојин Градишар, Милан Матић, Милутин Родић, Звонимир Блажина, Иван Стојановић, Влада Миладиновић, Велибор Станишић бележе више десетина успона у стенама Јулијских Алпа (Триглав, Стенар, Пихавец, Гамзовец, Шкрлатица, Разор, Присојник, Мојстровка, Јаловец, Кањавец) које представљају озбиљан испит алпинистичке зрелости и релевантан спортски резултат.

Прва два учесника једне југословенске алпинистичке експедиције из редова планинара Србије били су чланови „Радничког“, Живојин Градишар и Звонимир Блажина, на Кавказу 1964. године, када су, поред других успона, извршили и петодневно гребенско пречење крајње тешких врхова северне и јужне Ушбе и тродневно пречење гребена Пик Кавказ – Бжедух – Пик Слободне Шпаније.

Делатност чланова „Радничког“ била је посебно значајна у планинарској и алпинистичкој обради раније мало познатих планинских масива наше земље. Многобројне су летње и зимске високогорске туре у Динарским, Родопским и другим планинама, као и друге колективне туре које су организовали и водили чланови „Радничког“ (Иван Стојановић, Звонимир Блажина, Бранко Котлајић, Радољуб Јевтић, Димитрије Ђорђевић, Милутин Родић, Миодраг Божиновић и др.).

Међу њима истакнуто место заузима први зимски послератни успон на Боботов кук 1953. године на Дурмитору (Живојин Градишар, Бранко Митрашиновић, Иван Стојановић и Миодраг Трајковић), као и слични успони на Ђеравицу, Белич у Проклетијама и друге врхове (Иван Стојановић, Љиљана Пилетић и др.).

Чланови „Радничког“ (Иван Стојановић, Добривоје Гаћеша, Бранко Котлајић, Живојин Градишар, Милорад Мирковић, Велибор Станишић, Миодраг Божиновић) заузимају видно место у обради Комова, зими и лети (1952, 1956, 1957, 1961, 1962. и неких наредних година), а остварили су низ првенствених успона у масивима Дурмитора (Шљеме, Плеће и Црвена греда, 1951–1954. године, Живојин Градишар, Бранко Котлајић, Звонимир Блажина, Ђорђе Олејник, Бранко Митрашиновић, Бранко Котлајић, Иван Стојановић, Љиљана Пилетић, Радољуб Јевтић); Суве планине (1951–1954), Мучња (1954), Хомољског Стола (1955–1957), Вукана (од 1951. године и у многим другим приликама), Прења, Маглића, србијанског дела Проклетија (1951–1964. године – Звонимир Блажина, Живојин Градишар, Бранко Котлајић, Добривоје Гаћеша, Милутин Родић, Ђорђе Олејник, Милорад Мирковић, Велибор Станишић, Миодраг Трајковић, Радољуб Јевтић, Иван Стојановић и Љиљана Пилетић).

Почев од 1956. године, када су први пут ушли у овај масив, чланови „Радничког“ су повремено, уз учешће планинара из других друштава и градова, извршили обиман посао у обављању првенствених успона кроз стене и преко гребена Каранфила, из долина Грбаје и Ропојане, описивања, снимања, популарисања и пропагирања овог масива, маркирања и осигуравања неких пешачких приступа и, коначно, у шездесетим годинама, изградње и опремања планинарске куће у долини Грбаје, углавном добровољним радом и прилозима планинара, у чему је главни носилац идеје и реализације био Бранко Котлајић, док је пројектант била чланица Друштва, архитекта, Вера Стаменковић.

Повратак са планине (Б. Котлајић)

Из дуге историје присуства чланова „Радничког“ у овом масиву тешко је издвојити све, са спортског становишта, најзначајније тренутке, али међу њима су свакако:

Дугачак је списак резултата деловања чланова „Радничког“ у овом масиву, као и широм земље и у другим земљама, у којима су доприносили угледу београдског и југословенског планинарства.

Њихово присуство бележимо на врховима Француске, Италије, Аустрије, Немачке, Швајцарске, Шпаније, Андоре, Велике Британије, Норвешке, Шведске, Финске, Пољске, Чешке, Словачке, Мађарске, Румуније, Бугарске, Албаније, Грчке, Турске, Русије, Грузије, Израела, Кеније, Непала и Перуа.

Последњих десетак година активности чланова „Радничког“, у врло тешким општим друштвеним условима, карактеришу, поред низа рутинских акција, два нова момента.

Прво, чланови „Радничког“ су продужили своју високогорску и пењачку усмереност, при чему, додуше, малобројни припадници Алпинисттичког одсека Београда из реда чланова „Радничког“ повремено дају резултате који могу служити на част и јаким организацијама развијених планинарских средина.

Такав резултат је, на пример, прелаз „Зимске огрлице“ Каранфила (успон кроз Крошњу на Северни врх, са гребенским пречењем преко Великог врха до Јужног врха и силаз низ смер по Котловима), који су извршили о Новој години 1993/94. Ненад Галић, Милан Љубојевић и Бранко Петровић са Томицом Келићем и Светланом Матијевић, члановима других планинарских друштава, са два бивака у снегу и леду.

Милан Љубојевић и Стево Цупаћ са Радославом Милојевићем, као вођом, Ненадом Трипковићем и Александром Аничиним, поред других успешних активности, били су чланови експедиције на Уаскаран (6768 m) у Перуанским Андима 1993. године.

Такође, последњих година, Иван Пантелић бележи веома интензивну и квалитетну пењачку активност, која, поред атрактивности хималајског врха од преко 6000 метара Мера Пик 1996. године, обухвата и многе зимске успоне у Проклетијама, Комовима и Дурмитору, укључујући и турно смучање, као и велики број тешких смери у нижим стенама у Србији.

Тако се наставља традиција присуства чланова „Радничког“ у Алпинистичком одсеку Београда и учешћа његових чланова и успешним навезама, групама и експедицијама.

Други правац деловања чланова „Радничког“, карактеристичан за последње године, представља рад са планинарским подмлатком – огранком при извиђачком одреду у Сремчици, започет 1993. године. У оквиру планинарске високогорске школе, коју су са успехом похађали припадници овог одреда, на Дурмитору, 21 члан се оспособио за вођење група планинара по високогорском терену различите природе и тежине, у погледу изложености, осигураности и обележености путева уз планирано бивковање и то за веће или мање групе, више или мање оспособљених чланова. У наредним годинама, рад овог огранка углавном се осамосталио, при чему је он, мада и даље, пре свега, као извиђачки одред, увек имао и евидентно планинарске акције захваљујући највише Југославу Младеновићу, Божидарки Михаиловић и Благоју Илићу, инспираторима и организаторима ове врсте рада.

Организационе послове Планинарског друштва „Раднички“ по правилу су носили чланови који су били најактивнији и у самој основној делатности – у планинама, што је још једна специфичност ове гране, за разлику од других спортова у којима се обично јасно разликују активни такмичари од „управе“ тј. друштвених спортских радника.

Дужност председника Управног одбора од оснивања Планинарског друштва „Раднички“ до сада вршили су: Звонимир Блажина, Иванка Блажина, Зоран Камарит, Живојин Градишар, Владимир Живковић, Бранко Котлајић, Радољуб Јевтић, Дејан Стојановић, Велибор Станишић, Зоран Милошевић и Зоран Дечански.

Међутим, у организационим пословима као и у вршењу других задатака и послова, административне, пропагандне, културне и друге природе, несебично су помагали многобројни чланови без обзира на формалне изборне функције, према свом знању, склоностима и временским могућностима, као што су: Димитрије Ђорђевић, Миодраг Божинковић, Душан Мочилник, Милица Жарић, Љиљана Пилетић, Павле Радосављевић, Иван Шћепановић, Емилија Ђорђевић, Милорад Мирковић, Михаило Коцић, Ђорђина Лубарда, Марија Балтић, Љубинка Павловић и др. Сви они допринели су да Планинарско друштво „Раднички“ заузме угледно место у планинарској организацији.

Чланови „Радничког“ били су у сваком изборном периоду носиоци функција у планинарским савезима Југославије, Србије и Београда (председници и потпредседници Савеза и њихових комисија, начелници Алпинистичког одсека и Станица горске службе спасавања итд.).

Дуги низ година иницијатори, организатори и непосредни руководиоци Службе спасавања у планинама у Планинарском савезу Србије и носиоци низа непосредних задатака, вежби, течајева и других акција ове службе били су планинари „Радничког“ (Иван Стојановић, као и од 1949. године, односно 1950. године, први савезни инструктор за алпинизам и за горску службу спасавања, Звонимир Блажина).

Деловање чланова „Радничког“ на пропагандном, публицистичком и педагошком плану одговарало је, по обиму и садржају, њиховом деловању у планинама. Дуг би био библиографски списак чланака и других писаних прилога у планинарској и другој штампи („Планински вестник“ – Љубљана, „Наше планине“ – Загреб, „Кроз планине“ – Београд и друга периодика) и билтени (Бранислав Церовић, Миодраг Божиновић, Звонимир Блажина, Бранко Котлајић, Велибор Станишић, Радољуб Јевтић), уз неколико оригиналних и преведених наслова из водичке литературе, планинарске медицине и сигурности у планинама, као и технике пењања (Иван Стојановић и Живојин Градишар), а такође и планинарских карти ( Бранко Котлајић и Бранислав Церовић).

Још много дужи, кад би постојао, био би списак предавања чланова „Радничког“, углавном уз дијапозитиве, и то не само у свом и другим планинарским друштвима, већ и на угледним трибинама, као што је Задужбина Илије М. Коларца и сл.

Врсни планинарски фотографи из реда чланова „Радничког“ били су више пута успешни излагачи (Бранко Котлајић, Миодраг Божиновић, Звонимир Блажина) и добитници разних признања на изложбама планинарске фотографије (у једном случају и „Златне дивокозе“ Бранко Котлајић, и више награда Звонимира Блажине – Сребрна плакета на изложби планинара Србије 1957. године, треће награде на изложбама планинарске фотографије 1958. и 1961. године, као и за најбољу алпинистичку фотографију на истој изложби 1958. године).

Кад је реч о литерарном, културном и пропагандном деловању, као и изграђивању и обележавању планинарских стаза, мора се посебно истаћи личност Бранислава Церовића, предратног члана Српског планинарског друштва, који је дошао у Планинарско друштво „Раднички“ пре око 40 година и остварио својеврсно планинарско животно дело, одржавајући и проширујући мреже маркираних стаза у масиву Дурмитора, прихватајући и водећи планинарске групе и издајући квалитетне публикације о овом масиву, чија је круна водич „Национални парк Дурмитор“ са прегледном картом у бојама 1:25000 на српском, енглеском и немачком језику.

Учешћа појединих чланова „Радничког“, одличних познавалаца одређених научних или уметничких области, историјских епоха или географских подручја (професионалаца попут Бранке Кнежевић или аматера), представљали су често догађаје који се дуго памте и међу учесницима из других планинарских средина. У таквим приликама снажно је долазила до изражаја културна димензија планинарства, а посећивање историјских места и споменика, походи стазама разних борби, повлачења и напредовања, збегова и сеоба и преко попришта победа и пораза у вековним борбама нашег народа за слободу и уједињење, доприносили су сталном богаћењу знања чланова и њихових хуманистичких и родољубивих осећања.

Повратак на Садржај