Преко Шар-планине

Радован Пејановић
15–22. маја 1987. године

Договор за пречење Шар-планине постигнут је још прошле године, након првомајских акција. Наиме, Радован и Ковач са још три члана из „Рудар-Геолога“ пошли су до Комова, па преко Црне планине и Жијева завршили планирано и срећно на Маганику, док су Ера и Ниџа кренули од Љуботена намерни да у „једном даху“ пређу шарпланински гребен до Титовог врха. Међутим, морали су након два-три мутна, снежна и ветровита дана да одустану негде око Караниколског превоја и заврше код својих побратима у Штипу. Еру је иритирао овај „неуспех“ и договор је пао. У мају 1987. године, појачани са првом двојицом, прећи ће још даље односно цео шарпланински гребен, укључујући и гребен Рудоке и Враце (гребен дуг око 90 km) и завршити на Мавровском језеру.

Увертиру похода на Шар-планину представљало је окупљање друштва 15. маја у Ковачевом и Ерином изнајмљеном стану у бившој Гробљанској улици (ко би рекао да баш одавде полазимо на наша најлепша путовања). Екипи се прикључио и Чеда, млади члан „Рудар-Геолога“. На столу разбацане скице, планови, прорачуни и топографске карте. У ћошку уже, цепини, прусици, дерезе, шатори, примуси, картуше… На гомили качкаваља, говеђа пршута, шљиве, сланина, супе, лук, качамак, роткве, вино… Радован предложи нову варијанту – да останемо ту три-четири дана, али је одмах одбачена, јер је била сувише добра и, као таква, неостварљива. Пошто равномерно по ранцима расподелисмо храну и опрему, Ера као добар домаћин, извуче ариљску љуту и пожеле нам (укључујући и себе) срећно путешествије и пођосмо ка железничкој станици. Кренули смо ноћним возом за Скопље. Путовање је било пријатно све до Куманова, а ту нам се у купе угураше нове придошлице, које су носиле неке завежљаје, па смо имали утисак да се негде селе. Ипак, издржали смо до Скопља где нам је свануло кад смо удахнули чист ваздух. Одмах смо се упутили према аутобуској станици. Ерин ранац, запремине као осредњи замрзивач, у току пешачења се искривио као змија, вероватно је том допринео и дволитрењак вина смештен у некој од силних преграда. На аутобуској станици поједосмо бурек „со сирење“ и јогурт, а Ера настави да похађа брзи јутарњи курс македонског језика код младе продавачице. Ко зна колико би појео бурека и шта би он све од ње научио да се није појавио аутобус за Тетово. У Тетову нас сачека један Чедин другар који нам пред­ложи да скратимо и олакшамо себи туру и да се аутобусом пребацимо на Попову шапку (1845 m), па да преко Церипашине и Титовог врха пређемо гребен до Љуботена, али се не дасмо поколебати и кренусмо аутобусом према Старом селу. Испред продавнице поједосмо Ниџине маслине из Бара и залисмо их тиквешком смедеревком. Било је већ 12 сати када бакалин на Ковачево инсистирање изнесе вагу из магацина да бисмо измерили ранце. Најтежи је био Ерин који је мерио преко 30 килограма. Натоварисмо ранце на себе и кренусмо кривудавим путем по лепом времену. Након четири сата лаганог хода, стигосмо до планинарског дома под Љуботеном где нас дочека љубазни домаћин Никола. Ту вечерасмо, одиграсмо неколико партија рауба по кратошију, стару преко пет година и наспавасмо се за будуће дане.

У недељу 17. маја, устали смо у 5.30, спаковали се, попили чај, поздравили са домаћином и кренули ка превоју испод Љуботена. Време је било ведро са хладњикавим ветром са севера. На превоју смо оставили ствари. За једно сат времена изашли смо на врх. По повратку са врха, доручковали смо и кренули даље. Прешавши гребенску 2209 коту и врх Куле, избили смо на гребен, испод кога, скривено у дубоком цирку изван домашаја случајних погледа, лежи Ливадичко језеро које смо запазили још с љуботенског врха. Домар Никола нам је причао да се овде лети могу видети медведи на појилу, као и друго звериње. Упутили смо се према Пирибегу. Време је било топло и спарно са доста влаге, па смо се под тешким ранцима споро кретали кроз дубок снег и често одмарали. Решили смо да заноћимо између Пирибега и Језерске чуке, на превоју високом око 2450 метара. За нашег новог друга Чеду, то је било прво спавање са планинарима на тој висини. И док је дан доле у котлини већ одавно издахнуо, на гордом и испршеном шиљку Љуботена преливали су се одсеви сунчеве светлости. Тек сада смо увидели колико је Љуботен импозантан. Онако издвојеног, са оштрим цртама, гледали смо га дуго све док није одбацио и последњу светлост и кренуо у сумрак…

У понедељак 18. маја, устали смо око 4.30 и пре 6.00 кренули према Језерској чуки, по времену ведром и тихом, изузев што су се изнад Бистре навлачили тамни облаци сумњиве садржине. Није прошло ни сат времена, а око нас је почела да се навлачи магла која је почела да нас омета у кретању и оријентацији. Љуботен, наш поуздани оријентир, више се није видео. Изгледа да се и Ковач, као искусни планинар и вешт читач карте, осетио несигурним и сумњичаво је завртео главом. Нашли смо се на врху Језерске чуке. Магла као да се мало намерно разишла да бисмо боље осмотрили гребен према Чаушици и добили јаснију представу о тежини пута који нам предстоји. Кренусмо врло опрезно. Коначно смо наишли на терен на коме, такорећи, нема никаквог реда и поступности. Све је некако растресено и померено. Између гранитних блокова зјапе опасне рупчаге. Ускоро смо се нашли на врло уском гребену где су с обе стране зјапиле одсечене литице. Почела је да пада ледена киша, а потом да дува и јак ветар. Није се могло побећи са гребена. Једина варијанта је ићи напред. Опрезно се загледа свака стопа, пажљиво се одмерава сваки корак. Рукама се овде помажемо исто као и ногама. Од лабавог камена који се малчице заклати подиђу те жмарци, као да си босоног стао на змијски сплет. Ниџа и Ковач на једном месту разапињу уже. Остали опрезно прелазе. Успон сваки час постаје све оштрији и опаснији. Прво олакшање представљају опоре каменике уврежене између стена на које смо повремено наилазили и где смо могли бар мало да одахнемо. Ветар дува све јаче и јаче. Усред ове камене и временске стихије, човек се почиње губити. Иако нас је петорица, осећаш се као усамљени пливач на пучини. Под јаким налетима ветра који нам као игле забада снег у лице, остајемо у месту скоро пола сата.

Ветар престаје и уз стрму ледену падину излазимо на врх. Горе нас је сачекала густа магла. Тек повремено би нам се ослобађао видик, али не више од стотинак метара. Настављамо према Бистри. Избегавамо страну где је ветар направио снежне наносе и тражимо чвршћу подлогу. Коначно се и магла почела постепено разилазити. Са Бистре силазимо беспућем, где свако појединачно оцењује пролаз онако одока, често посрћући преко кртих осулина. Једва се крећемо мокри и изнурени хладноћом и напорним путовањем.

Заобиђосмо Велику Коњушку, а потом и Црни врх. Одлучили смо да заноћимо на превоју према Кобилици. Предвече нас је и киша отерала на спавање и поквасила нам шаторе…

Наредног дана, 19. маја, устали смо нешто касније него уобичајено. Јутро је још увек магловито, али са изгледима за побољшање. У локви отопљеног снега умили смо се и опрали зубе. Оставили смо ствари у подножју Кобилице и изашли на врх за један сат. Избивши горе, човек застаје пренеражен ишчереченим гребеном са мноштвом оштрих зуба, а уједно и крњутака. Све што горе видимо је само делић онога што Кобилица представља. Праву слику Кобилице уочили смо тек наредног дана. Џиновски масив с моћним гребеном и низом литица и камених огранака у пуној снази и лепоти. Магла и облаци су све више откривали небеско плаветнило и врхове које ћемо наредног дана прећи. Вратили смо се по ствари и Кобилицу почели напуштати јужном страном планине, одакле смо имали добар преглед на централни део Шаре лишени погледа на север. Под нама, дубоко у долини, лежала су шћућурена села Бродец и Вешала. Споро и опрезно смо прелазили преко стрмих и заснежених сипара и точила држећи висину. И овај део беспућа је врло напоран, те се често намећу опрезна скретања да би се заобишле препреке. Време се потпуно изведрило. Не само што није било облака, снега и ветра, него је и сунце неумољиво пржило. Намазали смо се свим могућим кремама, као да смо желели да се осветимо што их претходног дана нисмо употребљавали. Након Кобилице, долазимо на Шилиџе. И то је гребен, само нешто блажи. Са њега се одлично види Призрен и села према Шари. Ту нам Ера и Ниџа показаше колибу где су се прошле године склонили од кијамета. Остављајући гребенасто Шилиџе, зађосмо у питомији предео, пријатнији за око и удобнији за ногу. Избисмо на широки плато Караниколског превоја. Иако је било тек 16 часова, одлучисмо да ту заноћимо. Скинусмо са себе мокру обућу и одећу и обукосмо суву. Мокре ствари смо раширили по оближњим клекама. Ера је на брзину спремио чај који је још брже тајанствено нестао. Поврати нам се расположење кад се на јеловнику почеше смењивати супа, пире кромпир са прженом сланином и качкаваљем, пршута. Ниџа из дубине ранца извади теглу увозних данских шкољки, а Ера свој дволитрењак. Озари се лице и Радовану. Иза једне клеке изађе млађани Чеда са смешком на лицу. Тек после неколико тренутака дознасмо разлог његове живахности. Након пуна четири дана више није био „затворен у себе“. Ковач засвира на усној хармоници, а затим пређе на соло певање. Радован и Ера заиграше шоту… Изгледа да разређени планински ваздух просто разара памет.

Сада је 20. мај, наш најдужи, али не и најтежи дан на овој акцији. Устали смо у 3.30 сати. По залеђеном снегу и ведром времену, уз месечеву светлост, кренусмо даље. Заобиђосмо два главичаста врха и изађосмо на гребен. Тек тада, под нама угледасмо полузалеђено Караниколско језеро, големи дол који је, као да је љубоморан на наш пространи видик, хтео да нас освоји за који часак. Остависмо ствари и изађосмо на Караташ, врх начичкан блоковима кречњака са кога смо лепо видели горанско место Драгаш са околином. Са Караташом почиње Бабасанички гребен са ланцем врхова, углавном једноликих, између којих не леже размаци дужи од два километра. До Љубовишке планине без одмора пређосмо пут дугачак око десет километара. Под нама је лежала дубока удолина Шарске реке, а поглед на Титов врх делимично нам је затварала тзв. Стара баба, огољени врх, од кога се спуштају стрме литице које се постепено претварају у велике сипаре, а ови завршавају са хаосом од урвина, сручених с висине од неколико стотина метара. Заиста, и сам поглед улива страх и зебњу. Но, ми настависмо даље и спустисмо се на превој, а потом и на извор Шарске реке. Ту се освежисмо и одморисмо. Без ствари смо кренули према безименој коти (2506 m) да бисмо кроз сат времена били испод Малог Турчина. И поред јачег нагиба, пењање овом страном за одморне планинаре није напорно, јер је биљни покривач са вијугавим или попречним браздама плитко усечен између чвршћег бусења, које попут степеница пружа сигуран ослонац за ногу. Међутим, ми смо након 12 сати хода били видно уморни и споро смо напредовали. Тек непосредно под врхом наилазимо на стеновит терен. Ковач и Ниџа су били на измаку снаге. Коначно излазимо на највишу тачку Шар-планине – Титов врх, трећи по висини југословенски вис. Убрзо смо кренули назад, јер нас је јак ветар омео у дужем задржавању и разгледању околине. По доласку смо раширили шаторе, вечерали и легли, а руменило на западу је обећавало и сутрашњи леп дан.

21. мај, четвртак. Преварили смо се у прогнози. Око 5.00 сати почела је киша с јаким ветром, да би око 7.00 сати прешла у густ, влажан и ветром ношен снег. Наши шатори и опрема су се показали као добри упијачи воде, па су за кратко време надмашили своју првобитну тежину. У 8.00 сати смо одлучили да прекинемо акцију и сиђемо у долину. Брзо смо спаковали ствари и кренули низбрдо. Пут нас је водио током Боговињске реке, која је временом постајала све жешћа и бучнија, да би се на једном месту гласно бацила и сурвала неколико метара наниже, одбацујући јак пљусак и махнито запенушана променила свој изглед. Почели смо и ми осећати промену. Постепено ишчезава свежа атмосфера висине. Све више силазимо у долину. Наилазимо и на прве људе са којима тешко можемо да се споразумемо, а затим избијамо на пут који нас води до превоја изнад Новог села. Поче лавеж паса, утрчавање жена у куће и истрчавање деце на улице. Огласи се и хоџа с минарета. Ми сиђосмо низ падину и упутисмо се улицом пуном блата према центру села. Ту свратисмо у „кафану“ у којој нас нико живи не разуме, све док не дође један старац, који у знак поштовања према путницима, хтеде све да нас изљуби. Ниџа је био први на удару, али га је вешто избегао, па је тако и нас поштедео ове непријатности. Ипак био је расположен за причу из које сазнадосмо да је печалбарио у Београду 40 година и да храни око 50 душа, а он управља заједницом. Исто рече да има толико и крава. Опростивши се од домаћина, кренули смо кроз селце Кеч где нас свратише учитељи и показаше ђацима као својеврсну атракцију. Сиђосмо у село Боговиње где чудне путнике још чудније загледаше његови становници. Из Боговиња смо се такси-аутобусом (јер нема јавног превоза) пребацили до Тетова, где смо опет наишли на Чединог друга. Ту заједнички прослависмо наш успех…

Иако већ ногом од планине одвојени, њена изразитост још не престаје да напаја наше очи, још гледамо путујући низ Полошку котлину плавичасте контуре оних горостаса чијим смо врховима онако радосно прилазили, било да су сунцем преливени и насмејани, било натуштени и сурови под мрком чалмом од облака или под снежном олујом. Гледајући их сада, онако удаљене, ми још једном, готово с присенком сете, проживљујемо оне пријатне часове тек минулих дана.

Улазећи из Полошке котлине у вардарски Дервен, опроштајним погледом још једном поздрависмо незаборавну слику Шар-планине.