Утисци са планине
Први сусрет са Проклетијама

Радомир Радовић
1984. године

У предвечерје 3. јула 1980. године, ужурбаним ходом удаљавао сам се од Гусиња, улазећи у пространство грбајске долине.

Нека необична топлина завладала је мојим бићем, а радозналост је нарастала. Минути су полако одлазили, а оку су све ближе били врхови Проклетија, преобучени у снијежну бјелину. Мисли су се рађале једна за другом, испреплетане бројним жељама за што скоријим успоном на гребене који су ме надвисивали.

Кривудавим путем ближио сам се планинарском дому, из кога се извијао бијели прамичак дима. Небо, које се ослањало на снијежне врхове, личило је на просуто мастило на листу хартије. Простране ливаде Грбаје нудиле су непрегледне ћилиме разнобојног цвијећа које ме опијало својим мирисима. Моје ухо парао је звук звона малобројног стада и хука рјечице која је журила издубљеним кањоном грбајске долине.

С посљедњим бљесцима дана, стигао сам до дома – дивно уређене грађевине, која се својим грађевинско-архитектонским рјешењем уклапа у цјелину природне раскоши.

Док се ноћ лагано спуштала и својом тмином живот Грбаје смјештала у царство снова, чика Бранко ми је говорио о успонима на врхове и прекрасним погледима који се пружају са њих, о историји народа овога краја, откривању Каранфила, о бројним згодама и незгодама у минулих 25 година.

Слушајући његова казивања, доживљавао сам љепоту ноћи. Та љепота у својој свеукупности може се једино осјетити у чистим природним пространствима – далеко од буке аутомобила, царства алкохола, индустријске загушљивости, малограђанске празноглавости и градске вреве. Небо је било без иједног облачка. Плави свод прекривале су звијезде као мајски цвјетови пространства ливада. Из раскошних шума допирала је посљедња пјесма птица пред ноћни смирај. У даљини су треперила свјетла Гусиња, а непосредно крај нас чкиљила је петролејка у малој пастирској колиби из које је допирао плач нејаког дјетета. Цјелину те љепоте допуњавао је ехо планине у сну и доминација Очњака, који је мирно сједио као сигурни владар на свом пријестолу. Сати су пролазили, а уживања су се умножавала, тонући у сан.

Освануло је прво моје јутро у Проклетијама. Јутро које је дошло са пјесмом птица и бисерним росама које су мамиле вани. Поглед ми је био запљуснут јединственошћу сунчевих зрака, шаренилом цвијећа, бујношћу траве, бљеском планинских литица, бјелином сипара, зеленилом шума и снијежним покривачем у ували Котлова, у коју смо са необичним задовољством кренули.

Пут до Котлова није ми представљао напор. Лаганом шетњом преко прве, друге и треће ливаде, одушевљено сам бацао погледе десно и лијево, угледавши необична камена врата. То је откровење и ријеткост коју су многи прије мене доживјели са сличним осјећањима и радостима. Тјеснацем се даље иде уз стрмину. Цијело вријеме поглед другује са висовима јединствених Каранфила. Сусрет са бистрином воде и њеном хуком причињавао је посебну драж, као и њено ишчекивање у кречњачком грлу. На надморској висини од око 1600 метара, под ногама се осјећа шкрипа вјечитог снијега Котлова, а изнад нас доминира камени колос – Копље – завршница Великог врха Каранфила, чија висина премашује 300 метара. Пред њим човјек изгледа незнатан, слабашан и поражен. Међутим, то је само први утисак. Вођен снажном жељом за освајањима и самопобјеђивањима и овдје је човјек успио савладати своје слабости, и 1964. године стати на највиши гребен.

Наредног јутра, кренуо сам кањоном мале рјечице Луковаче која у тјеснацу добија име Грља. Настаје од бројних поточића који се сливају од сњежника Котлова. У свом тјеснацу прави ријетко виђене каскаде и низ водопада. Њене обале уоквирене су зеленилом шуме и бјелином врба. Десно и лијево су цвјетне ливаде које су за шетњу у предвечерја награда за дневни труд.

Одвојивши се од бистрине ријеке, кренуо сам према Караули и Волушници. Шумовита стаза водила ме њиховим највишим тачкама. Ход шумом чини посебно задовољство, како због њене разноврсности и виткости, пријатне хладовине у топлом јулском дану, тако и због бројних пропланака обраслих разним биљем и цвијећем. Послије два сата хода, добро маркираном стазом, нашао сам се на висини од 1915 метара – највишој тачки Карауле. Преда мном је пуцао изванредан поглед, заустављајући ми дах. У видокругу ока нашли су се гребени: Везирове браде, Каранфила, Попадије, Тројана и Волушнице, плаветнило Плавског језера, долине Грбаја и Ропојана, албанска територија и Гусиње. Заиста се на овом врху може осјетити истинско доживљавање љепоте.

Одвајајући се од ових љепота, крећем према Волушници. Пут ме води преко катуна. Амбијент испуњавају звуци звона стада, лавеж паса и гласови пјесме пастирске. Из малих колиба, сазданих од прућа и прекривених најлоном, извијају се праменови дима губећи се у пространствима небеског свода. У самом катуну наилазим на воду. Тражим јој извориште. Преда мном се указује необична слика мале рјечице која допире са стрмине. Њена бистрина прелива се на јулском сунцу. Силазећи међу колибе, распитујем се за пут на врх. Љубазне планинке ми објашњавају стазу и упозоравају да не пређем у пограничну зону. У једној од колиба сам се окријепио: попио шољу киселог млијека, попричао о начину живота, обичајима, методу спремања сира и качамака, зимским сњеговима.

Кретао сам се стазом према врху, а око мене су расли бројни јабланови чији су се цвјетови њихали на лаганом вјетру. Трудио сам се да неке од цвјетова не погазим, јер су ме својим мирисима опијали. У предјелу гдје доминира зеленило, јаблан и боровљак, замишљао сам рађање августовског сунца и спектар разнобојности.

Лагани ход и размишљања довели су ме на висину од 1870 метара – врх Волушнице. Пред мојим видиком простирала се фантастична панорама. Као на длану посматрао сам бјелину сњегова Каранфила, Застан и албанске врхове, долину Грбаје са језером које је наговјештавало своје скоро усахнуће. По дивном сунчаном дану, гледао сам непрегледна пространства природних љепота и уживао у јединствености своје среће.

Овдје је све тако дивно, разиграно и блиставо. Себи нас призивају врхови планина, бјелина сњегова, зеленила долина, разнобојности цвијећа, стада оваца, бистрина воде, шум врела и дух човјека.

У ову необичну чистину природе, човјек треба да улази само с љубављу, ослобођен свих рушилачких нагона. Овдје је право мјесто истинским истраживачима: геолозима, ботаничарима, географима… Овдје је мјесто за инспирацију: пјесницима, сликарима, филозофима…

Ово су предјели до којих није тешко доћи, али је отићи готово немогуће. Пожели човјек да ту остане и „развија своју мисао до Кумове сламе“. У великим урбаним срединама човјек није свјестан да се земља окреће око Сунца и своје осе. Овдје се то лијепо примећује. Жао ми је што нема у близини пошта, да се јавим познаницима и суграђанима, да им пишем о својим мислима, доживљајима, вјечности. Желио бих да им кажем: да забораве паре, аутомибиле, телевизоре, порно-филмове, награде, да превазиђу отуђеност свога „ја“, снове о моћи, себичности и доминацији. Тако радо бих их позвао у ова брда чистине гдје нас природа обогаћује даровима љепоте. За разлику од властодржаца који, „дијелећи“ власт – губе, или богаташа који, „дијелећи“ богатство – осиромашују, у овим предјелима доба љепоте се умножава, богатећи себе саму и дух човјека.

У овим предјелима присутна је и доминација камена и безводице. А камен, око кога пасе мало стадо са дјечаком крај њега, је полазна степеница у живот, у филозофију, поезију, медицину, у бескрај могућег. Са ових терена за свагда се понесе величанствени пејзаж сунца и камена, строгости и безводице, пејзаж поучности, блискости љепоти, страности богатству и објести ситих. Дакле, мора се пјешачити према изворишту природности, да би се појмила сопствена људска слава.

Пријатељима природе разумљив је осјећај рударског инжењера Јегора Новаљевског који је 1840. године, пролазећи планинама Црне Горе, записао: „Не, ја ћу остати овдје, ја ћу чекати чудо! У Црној Гори, на сваком кораку има чуда, како да их не буде овдје…“

Ко има намјеру да стигне до изворишта блиског уму и достојанству, мора се упутити козјим стазама. А козјим стазама у ове предјеле стигли су једном и планинари. Својим дугогодишњим трудом направили су сигурне прилазе Очњаку, Котловима и другим врховима. Најзаслужнијим међу њима требало би се захвалити давањем њихових имена изграђеним путевима, на примјер: Бранков пут, Шекуларчеве маркације и слично.

Пространства Проклетија напустио сам са обиљем утисака и жељом, за што скоријим повратком у та чаробна њедра природе.