Импресија

Петар Смиљковић
1988. године

Шта их то покреће… Шта их то покреће… Шта их то вуче напред? Размишљао сам док сам се на зачељу вукао за њима. Жуљао ме ранац, севали ми зглобови, клизао сам се са камења, дах ми се пресецао, те сам као риба избачена на суво, дахтао. Чешће сам застајао него они. Окренут у себе, псовао сам све, а самог себе највише и доктора што ми је препоручио оштар планински ваздух. Био сам ја већ на планини, али шта ће ми ово високогорје, и то још крајем новембра. Жабац, ето то је то; видела жаба где се коњи поткивају, па и она дигла крак.

Гледам га подуже, у леђа, прешао педесету охохо, а граби ли граби… Ветеран, има у ногама толике планинчине и иде… иде… Нек иде… И они женскаћи, иду и оне, иду, пењу се као, ма боље да не кажем… боље… Црк’о сам. Наравно, сео сам. Тек смо кренули, шта ли ће на крају бити Нас седморо из два планинарска друштва, „Радничког“ и „Железничара“, један преко педесете, двоје на средини, између четрдесете и педесете, ја близу четрдсетих, и троје млађих од тридесет година… шаренило у свему. Почело је весело, иако се баш не познајемо најбоље, а неки се први пут у животу виде. Ваљда ћемо се упознати за седам дана.

На београдској железничкој станици, кад смо полазили, гужва. На све стране планинари. Заиста интересантно. Сви хоће да искористе новембарски празник да га проведу у планини, на свежем ваздуху и у задовољству. У возу гужва, а наша група се упутила на Пелистер, који је у планинском масиву Бабе. Док воз клацка, стојим и размишљам о чудним називима наших планина: Баба, Попадија, Шара и да не набрајам.

У планинарском дому „Копанке“ на 1610 метара надморске висине, лепо су нас примили, а нисмо били ни превише уморни од два сата хода. Искусни управник посаветовао нас је о предстојећем путу. Примио сам то с малом скепсом, јер стално сусрећем људе који све знају и постају ми досадни.

Што смо се више пели, постајао сам уморнији и раздражљивији. Своје задовољство нисам јавно испољавао, напротив, није ми силазио осмех с лица који је, додуше, постајао све киселији. Страна којом смо се пењали била је испресецана великим блоковима стена неправилног облика и неједнаке величине. Често смо наилазили на каменове клацкалице, снег је постајао дубљи, а почела је и ледена киша. Све је постајало клизавије, а одсечне падине дубине и преко десет метара, изгледале су непријатно и захтевале су изузетну опрезност и пажњу. Оно дивно сунчано јутро претворило се у ветровито кишно поподне. Полако, да не виде остали, из ранца сам избацио две повеће конзерве. Морао сам га олакшати.

На једном хрбату, као кроз неки левак, с тешком муком сам прешао. Окренуо сам се да га погледам и пљунем од муке. Застао сам посматрајући га опчињен. Кроз тај полулевак дувао је јак ветар и стварао маглу која се таложила у подножју планине. Битола се није видела од магле. С моје леве стране било је све прозирно чисто, а са десне, из оног полулевка, као и из неког гротла вулкана, стварала се магла и све десно обавијала. То ме је одушевило. Још бих остао да све то проматрам с посебним уживањем, али звали су ме да их сустигнем. Не знам шта се збило у мени, али пожурио сам и за кратко време избио на чело групе. Ранац ме је мање жуљао, зглобови ме нису тако болели. Ветар је све јаче јечао и кроз неко време почео нас је рушити. На два три метра није се ништа видело од магле. Даље се под овим условима није могло. Тражили смо најпогоднији заклон и нашли смо га у четвороугаоно наслаганом камењу с улазом у висини рамена човека средње висине. Чекали смо да ветар ослаби и дигне се магла. Међутим, ветар је постајао све јачи, али није одгонио маглу. Нађен заклон почели смо уређивати као бивак. Сада су се они конопци и велико крило цераде показали као права ствар, а док смо их носили у ранцу, мислио сам – „ко ли ми ово ували?“ Искуство ветерана било је пресудно за брже уређење бивака. Касније смо сазнали да смо биваковали на 2400 метара надморске висине у разрушеној санитарној прихватионици из Првог светског рата. У врећама за спавање, по систему сардина, испод церада, у води, провели смо ноћ, заправо 14 часова.

Ветар је ослабио, а и видљивост се повећала, те уз повећану опрезност и напор могао се наставити пут ка нашем исходишту, врху Пелистера, тј. ТВ репетитору. Разлику од 200 m у висини од места биваковања до ТВ репетитора, савладали смо за два и по часа, уз велики напор. Угледавши репетитор наступило је откровење. Последњих тридесетак метара група је у хипу савладала, сем искусног ветерана који се натенане догегао.

О пријазности људи који су радили у ТВ репетитору, немам речи да изразим сву похвалу, заправо, примили су нас као своје најрођеније. Замолили смо за краћи одмор и предах код њих и наравно, свестрано су нам изашли у сусрет, а као изванредни познаваоци ћуди планине, нису нам дозволили да истог дана наставимо пут, јер време се погоршало. Изгледа да смо искористили предах, док је кијамет скупљао снагу да груне још већом снагом.

Размишљао сам лежећи на меком душеку у просторији угодној топлој о томе, шта нагони ове људе, моје сапутнике и сапутнице, на овај изузетан напор, на одрицање, напросто речено, малтретирање. Шта желе да виде? У чему желе да се потврде? Шта себи да докажу? Своје психофизичке могућности? Не, не верујем да је то – то. Коме, бре, да се докажу и зашто? Ма хајде море, финансијски немају никаквог ћара. Само издатке, па шта их то вуче?

Сада сам се смејао себи. Колико још прошле ноћи, испод цераде коју сам вукао рукама да је ветар не одлепи, а која вртача присвоји, јадник, лежао сам у води промрзао и тако слатко псовао, понајвише себе и оног ко ме наговори да кренем. Није упутно псовати наглас, али тихо себи у браду, корисно, јер доноси унутрашње олакшање. Смејао сам се себи слатко – тада сам личио на неку бабу која је дала пару да се ухвати у коло, а после би дала и две, три и много више, само да изађе из кола. Тешио сам самог себе – горе не може бити, а могло је.

Сунчан дан је освануо, растанак са домаћинима био је весео, али на известан начин и сетан. Ко зна када ћемо се опет видети са овим добрим људима на самом врху Пелистера, на коти 2601 m надморске висине. Сви смо зрачили радошћу. Требало је да идемо даље, на друго седло, и даље до одредишта. Опет магла; не, то је био облак. Замислите, облак! Били смо у облаку! Поново успон и опет нас је сунце огрејало. Па опет облак и, напокон, открио нам се драгуљ. Угледали смо Преспанско језеро. Било је лепо. Опчињен призором уживао сам танано, треперећи у себи. Био сам струна на дашку планинског ветрића. Около мањи врхови планине Баба, у подножју, на висини од 800 m плаветнило језера, свеж ваздух савршено чист, небо ишарано облацима разних облика. Уочио сам бизона у трку, с друге стране пловио је кит, а онда девојка са дугом, дугом косом. Очи су ми биле пуне, а и срце. Силазак са тог видиковца је био прилично отежан због снега, а касније и клизавог камења. Ипак је био много лакши него успон. Негде око 20 часова стигли смо у сеоце Претор – наше одредиште, где смо заноћили у мотелу. На заједничкој вечери групе, дигао сам чашу и наздравио магли, ветру, суснежици, биваку и церади, те облацима и сунцу Пелистера. Другом чашом, наздравио сам људима на ТВ репетитору, њиховој људскости и доброти.

Воз нас је враћао у Београд. Као да ми се није ишло назад. Прозаично, али део мене је остао тамо. Но ипак се враћам богатији. Оплемењен лепотом природе, и кад брунда и гунђа, и кад ти се нештедимице даје у свој својој лепоти. Оплемењен за једно ново друговање. Оплемењен сазнањем да бих опет ишао у планину и ићи ћу, будите уверени. Можда сам осетио или наслутио шта друге на тај напор у планини гони.

Још нешто, можда сам на моменте био вулгарно отворен, али – било је из срца.