Завејани трагови

Велибор Станишић
1960. године

Кад затвориш очи, све је као на пешчаној плажи. По лицу греје сунце, испод склопљених очних капака још трепере светле мрље од јарких боја бљештавог дана, около бруји весели жамор одраслих и деце. Тако се може лако и заспати, као уз шумор валова негде испод усијаног Биокова, на пример. Онда се тргнеш погођен изненада залуталом грудвом снега и постајеш свестан да је то зима, да си на Великој планини и да се то стотине и хиљаде мање или више вештих скијаша препуштају белом заносу, праве мајсторске кристијаније или почетничка плужења, укључени у бескрајну траку: „седежница“ – „ролбом“ утабана стаза са правим правцатим прометним знацима који најављују неравнине и завоје – благајна – опет успињача и тако у круг. Сви делови ове индустрије снежне забаве функционишу изврсно: од основног – система жичара, преко службе информација, смештаја, позајмљивања и поправке оштећених реквизита, „штамфања“ стазе, заштитних ограда, решевалаца, лекара и тако даље, па све до џу-бокса у хотелу и служења јела и пића. Туристички динар капље, један по један, али прорачунато, сигурно и заслужено.

Решен да једном будем „на скијању“ (у оном смислу речи, који се обично користи) начинио сам те зиме малу „инспекцију“ по Воглу, Крвавцу, Великој планини и Мариборском Похорју. И свуда сам био искрено зачуђен двема стварима. Једно – тако масовним интересом за овај облик потрошње и све вишим просечним нивоом материјалног стандарда, снаге, знања и технике скијања, што је генерација млађа. И друго – великом тешкоћом да у својој свести повежем ове резервате на свој начин здравог и лепог испољавања радости живота (и сва чуда која су произвели фабриканти ципела, скија, пива у лименкама или грамофонских плоча) са мени драгом и познатом представом о томе, шта је планина иначе. Какав рај за умножавање еритроцита и каква ексклава долинске духовне пустоши. (Па бар да није оних жичаних ограда и путоказа.)

Опет склапам очи и препуштам се сунцу.

Колико међу овим стотинама који се радују чистом зраку и брзини, има оних који знају шта се све на хоризонту види, које занима шта их окружује и који би желели иступити, сада или било када касније, из тог уклетог кружења: жицом горе – пистом доле? Колико их има, који би били вољни кренути својом снагом ма где узбрдо, возити по дубоком неугаженом снегу, носити неки колограм на леђима, спавати коју ноћ ван кревета, доживети макар шта што није програмирано, стандардизирано, осигурано, плаћено? Сигурно има понеко. Како га препознати? Хоће ли се ико увече, када умукне челично зујање сајли и вика на стазама, удаљити макар десетак минута хода од зграде иза чијих прозора трепти плавичаста светлост телевизора, да ослушне звуке планине? Маглено море потопиће тада Бистрицу, а Велики медвед почеће своје обртање око Поларне звезде, тамо над обрисима Плањаве. У провалијама испод Краловог хриба шумориће невидљиве смреке и клековина. Моћи ће се доживети обичне, богом дане и бесплатне ствари које су преко дана на том месту ускраћене.

Срећом, простора има довољно. Увек могу када хтеднем горе, па преко Мале планине или Пасјих печи у долину, или на коју другу страну. „Не молим те, о душе висина, за дуги животни пут. Не молим те за мирне, сретне дане. Само молим за бескрајне снежне падине“ (Арнолд Лун).

И у мени се рађа чежња за другим зимама, другим снеговима који се могу доживети. Или је то можда само сентименталност према властитој младости.

Била је средина зиме, време када Проклетије показују зубе. Пуно снега и југо учинише да се у Котловима сруче многе утрге. Тако, цели течај зимског планинарења (двадесетак момака и две-три девојке) крену пешке да савлада оних неколико километара заметене цесте од Кућишта до дома у Бјелухи.

Баш код споменика Јокића и Лаића, двојице од усова погинулих путара, сустигосмо троје путника: забрађену жену и двојицу мушкараца са шиптарским кечићима, али убрзо по говору препознасмо да су муслимани из горње лимске долине. Путовали су, као и толики други људи из тих крајева зими, пешке из Пећи у Плав и видело се да тог дана по оном кијамету неће стићи даље од Бјелухе. Уз то, млађи мушкарац се понашао чудно, остало двоје су га држали за руке и скоро вукли напред, а он се споро, без воље и помало затежући кретао.

Испоставило се да је момак, кршан и доста наочит, душевно болестан и да су старији бркати човек и жена његови рођаци, који га воде из Пећи, где су му тражили некаква лека, натраг кући. Младић је само ћутао и његово ненормално понашање очитовало се само у томе што се упорно опирао да хода. Како сам ишао на зачељу наше колоне, мало застадох у разговору с њима. У то се појави на видику дом у Бјелухи, те убрзах да стигнем другове.

Свакако су то троје преноћили у кући Челића, једином домаћинству у близини дома, јер их ту вечер нигде не видех, али ујутро се појави онај бркати мушакарац и замоли вођу течаја да му двојица од нас помогну да преведе момка преко превоја Дио, тако што би заједно пртили по дубоком новом снегу до седла, а низбрдо на другу страну некако ће и сами.

Одмах се јависмо један друг и ја, рачунајући са лепим полусатним спустом у повратку са Дијела и са околношћу да тога дана, због мећаве и магле, неће бити других успона, те да се као главна забава у Бјелухи може очекивати цепање дрва или прављење иглоа.

Испочетка је кренуло добро, али око половине успона, на око 500 m висинске разлике, почели смо западати у неодлежани снег, понегде и до паса. Момак је само ћутао и застајао. Покушасмо да пртимо нас двојица напред, али једна пртина слабо је шта помогла. Болесник је ишао по прогаженом трагу, али двоје пратилаца морали су га држати под руку и газити целац. То се развуче сатима. Чуло се само убрзано дисање и повремено Бркино гунђање:

– 'Ајде, Ибро, 'ајд'!

Код места, где се лети налазе последњи станови, смрачи се као да је смак света и ветар поче гадно да засипа у очи и нос. Жена стаде да кука:

– Јаој мени, у зао час пођосмо! Куку, Ибро, несретниче!

– Мучи, Шарка – обрецне се Брко, па ће Ибра песницом међу плећи – 'Ајде, Ибро, 'ајд'!

А Ибро ћути и ногу пред ногу.

Покушасмо нас двојица да метнемо скије, па да га водимо са стране, али он се обеси о руке, а ми, ако не користимо бар један штап, на оној узбрдици немамо ослонца.

Снег мете. Не знаш да ли пада из неба или извире из земље.

– Ајоој, Ибро, кукавче, угашениче – опет ће жена.

– Мучи, Шарка! 'Ајде, Ибро!

И тако неколико сати.

На Дијелу подухвати права руска „пурга“. Иако смо и ми и путници добро познавали крај, мене ухвати страх:

– Хајдемо, људи натраг. Није нам за главу.

– Не – на то ће Брко – но нас још мало испратите наниже, док не угледамо Метех, па ћемо сами низ стрмину.

– Какав црни Метех кад не видиш прста?

– Ма, молим ти се к'о човјеку!

Продужисмо још пола сата низбрдо, а онда ће Брко:

– Е, 'фала ви к'о браћи. Па да се у бољему добру видимо – и рече нам како се зове и одакле је. – 'Ајде, Ибро!

Утонуше у маглу. Нама двојици би некако мучно. Пропашће људи у невремену. А шта да им чинимо када су навалили као да је судњи дан? Остадосмо још неко време у месту. Мокри изнутра, мокри споља, почесмо подрхтавати.

Ветар донесе нешто као слабо дозивање. И ми сложно повикасмо. Онда се гласови чуше све ближе и ближе, и три познате прилике изронише из белине. Ипак су били паметни да одустану.

Од нашег трага ни спомена. Опет напамет прегазисмо Дио. Од очекиване вожње до дома не би готово ништа. Где да пустиш људе да се сами даве у сметовима?

И тако вратисмо мученог Ибру натраг у Бјелуху.

Зимска ноћ је дуга. Нема те мокре одеће која се не може уз ватру осушити, нити умора који до зоре неће напустити мишиће и зглобове.

Јутро. Мир у зраку и пуно, пуно сунца. Наша колона један по један напредује полако уз падину Вретена. Само се чује шуштање смучки. Јучерашња непогода прошла је као мора. Многи путници које је невреме затворило у кућу на Чакору, сишли су јутрос и прогазили добру пртину. Сада ће Ибро и његови пратиоци моћи комотно и сигурно, додуше мало обилазно, на другу страну, у Плав.

Хватамо се неизразитог југоисточног раза – данас је много новог снега, ваља се чувати лавина. Добили смо у висини. Силни врхови помаљају се на свим странама хоризонта, лепши него икада, опрани, залеђени, светлуцави, као од сребра.

У време најљуће зиме једне године двојица Гаћеша (отац и четрнаестогодишњи син) и ја, после неколико тура са чакорског превоја, петог дана нашег зимовања, упутисмо се врло касно, тек око девет сати, на туру преко Мокре планине у северозападном делу Проклетија. Зато одмах одустасмо од добро нам познате Планинице (2077 m) и попесмо се на неизбежну Ваганицу (2110 m), где нам чисти и као стакло слеђени ваздух дозволи још један кружни поглед на далеке кристале Комова, Бјеласице и главне масе Проклетија.

Рскаву ледену покорицу на вршном делу Ваганице низ коју смо не поуздавајући се много у своју вештину пипкали, мало лево, мало десно, замени двадесетак центиметара пршића, сигурно први, а можда и последњи пут те зиме, запараног скијама. И тада се догоди оно, што често бива у таквим данима када се чини да природа даје од себе сасвим немерљиви раскош контраста боја и форми, у данима који су такав празник за душу и очи да нам постаје једино важно препустити се снегу и сунцу, без обзира на предвиђени циљ, расположиво време и све друге околности које се иначе имају у виду.

Тако смо, безбрижно као деца, оставивши на западу гребен Сјекирице, прошарали падине десетине брда на главном билу Мокре планине. Негде на коти 1932 m, добрих пет сати далеко од Чакора, када је кратки зимски дан нагло почео да се гаси, видели смо да од намераваног завршетка туре преко Ћафе до Бога нема ништа и да се пред нама пружа сплет стрмих, шумовитих глава одвојених по пар стотина метара дубоким долинама у којима се по ноћи нећемо тек тако оријентисати.

До потпуног мрака стигли смо још да се вратимо километар назад и да уочимо, далеко под собом, од шуме слободно било Хаџевићких ливада које, како смо знали, падају у насељену долину Хаџевићке реке.

Следио је прво сат и по вожње изненађења у благим, готово хоризонталним серпентинама, тек толико да се помало спуштамо, улетања у вртаче и вододерине, рубљења и крајње напетости у потпуној тами, све до првих разграђених станова. Онда је дошло даљих сат и по праћења некаквих трагова по билу (као да су свлачили сено), мало горе, мало доле. Планина се разрасла, огромна и мрачна, ројеви звезда су затреперили на црном небу, ни гласа, ни пламичка, само једнолично шуштање скија и убоди палица у снег, шумови које слушамо већ сатима, само аутоматско покретање руку и ногу, одрвенела рамена под теретом ранца и зној који се већ хлади, јер се температура вероватно ближи петнаестици испод нуле.

Старо је искуство – потребно је унапред, да би се избегло свако разочарaње, помирити се са тиме да ће то ритмичко кретање, то клизање смучки и замаси руку, трајати до ујутро и да ће онда бити и светла, и сунца, и поузданог пута, само да се мали Никола држи јуначки као до сада.

Уствари, само се чинило да све траје јако дуго. Стрмина се одједном повећала и далеко доле, где се између снежних падина уз обалу потока црнела гола земља, чуо се лавеж. До јединог осветљеног прозора, као до усамљене куле у снежном океану Проклетија, напредовали смо пипаво и упорно.

– Ехееј, домаћине! Добра вечер! Мир мрама! Јесте ли се уморили?

Врела пећ, тежак топао зрак у соби, брката опаљена лица.

Јошаница руговска. Кућа породице Љуљаи.

Млеко и проја, за чију се цену не сме питати и онда нам олово коначно пада у ноге и на очне капке…

Јутро. Много радозналих дечјих глава прати нас погледом док, после опроштаја са домаћима, одмичено ка Ћеф Ебрес. Све је друкчије наоколо и некако питомије него синоћ.

Кућа Љуљаја постаје све мања на супротној падини. Ни њима, нити било коме другом, никада нећемо моћи довољно и добро захвалити за поклоњени кров и топлоту. Зар је довољно разделити деци чоколаду? Зар је довољно фотографисати се са домаћином и послати му слике за успомену? Зар је довољно оставити домаћици миришљави сапун? Све је то глупо и банално. Не, морамо се помирити са тим да бисмо ми, становници великих градова, са свим техничким дрангулијама које нас окружују, при сусрету на нашој асфалтној улици са једним Љуљајем, са Феатом Еминијем из Вешала, са Авдом Џемалијом из Ћурева код Тјентишта, са Вуковићима из Мратиња или Шибалићима са Дурмитора, били опет два света. Били бисмо силом околности, без икаквог свесног користољубља, неспособни да им на исти начин вратимо љубав и хлеб, осуђени да носимо проклетство урбанизације.

И опет, када би нас случај довео под њихове сиромашне кровове, били бисмо тако разумљиви и блиски једни другима, способни за узајамно поверење и жртве и за све дубоке емоције на какве само свет планина може људе навести и који их само у њима могу показати и прихватити.