Без повратка

Велибор Станишић
1959. године

Једва смо одмакли дужину ужета у десном ребру Калтенегерових камина у Малој Мојстровки, а на стази испод стене указа се однекуд Миклавж. Церио се и довикивао нешто на рачун „шодера“ у који смо ми ушли с одговарајућим страхопоштовањем. Проклето закерало!

Нама се смер у наставку претвори у праву поезију. Стена се устрми и очврсну, ребро се сузи, лево од нас зинуше црни и влажни камини и језа ме ухвати од њихове хладноће и дебелих, прљавих наслага одлежаног снега, а иза леђа и испод ногу остаде само хладњикави северни ветар и прозрачна светлост сунчаног дана.

Богдан и ја хитро пређосмо већи део брида и кад стадох на дуго очекива ну љуску, наизглед крхку и само прислоњену, али поуздану и уосталом неизбежну, мали грч страха претвори се у плиму радости живота. Као да је престала сила теже, последња, стрма, уска, косо удесно пружена рампа изведе ме, или тачније избаци ме, на широку полицу. Задихан седох и углавих се међу блокове.

Сад се уже скупља крај мене. Преко и поред Робичја, у Савској долини, црвене се сићушни кровови, иза њих су благе Караванке, а тамо на крају видика бели се нешто високо и залеђено, можда Анкогл или…

– Друже водниче!

…Значи разгледам и не мислим о осигурању! Зашто се Богдан већ не појављује иза руба стене? И какав му је то измењени глас?

– Друже водниче!

Сто, телефон, упаљена сијалица, огрнут шињел, полузагашена пећ. На вратима стоји трубач Острогонац, са својим бачванским нагласком:

– Фртаљ је до пет, још мало па ћемо свирати устајање.

Јасно, било је и сувише лепо да би било стварност. Слика из неке од прошлих година губи се и ја сам опет онај ноћашњи – дежурни у касарни.

Наши кораци звоне кроз ходник крај блиставих низова челика и коже у сошкама, а онда излазимо на „круг“, на крцави и шкрипави снег, у ледени мрак јануарског предпраскозорја. Оштро се оцртавају црни квадри касариских зграда на небу покривеном милионима звезда. Ни гласа, ни покрета. Као некад, негде у неком далеком и високом биваку.

А само за који тренутак, на први мало промукли метални звук трубе, плануће сви прозори, загрмеће стубишта под стотинама чизама, одјекнуће команде, на „кругу ће нарасти сивомаслинасти кареи чета и батерија н-ског гарнизона и људи ће, још топли од сна, као и сваког јутра, кренути на покретну траку војничког дана у коме има тако мало прилике и времена да се размишља шта је и како некад било.

Кад сване, видеће се она шумовита коса.

Отићи том благом косом – то је била опсесија која је трајала више месеци. Тамо, иза парка возила, иза стазица са окреченим ивичњацима, иза рунделе с петокраком звездом, иза жичане ограде, с оне стране неравног пута, види се како се та коса, лагано израстајући из подравске равнице, у даљини везује за било Крндије.

Никада нисам помислио на дан у који ћу, на пример, отићи на железничку станицу и отпутовати кући. Моја предоџба о повратку у живот на који сам навикао никад није била везана за тај „нормалан“ начин да се отпутује из варошице. Отићи кући за мене је значило кренути без повратка у ту шуму и не бројећи дане, прегазити Крндију и Папук, прећи на Псуњ и на Бабју гору, сићи на кобашку скелу и препливити Саву, отићи уз Мотајницу што даље и дубље у планине и не заустављати се – нигде и никад…

Та визија, била је толико јасна, а преокупација толико снажна, да сам петнаестак година касније, када сам случајно први пут поново туда пропутовао, као да се дешава нешто давно очекивано и неизбежно, прекинуо вожњу и у рано јутро пошао са станице још уснулим улицама и нашао се на крају градића, недалеко од познатих, али сада већ некако туђих зграда, с необичном свешћу о томе да се сада у њима налазе они који су у доба моје службе били у пеленама.

Био сам слободан да кренем куда хоћу, ником познат и ником обавезан. Кренуо сам узбрдо, стално очекујући да се јави радосно узбуђење због те слободе и необавезности. Ни говора. Све је било обично. Истина, врло лепо: жута и црвена јесења шума, пријатна стаза са шуштавом покривком опалог лишћа, чак и поуздана маркација за коју нисам знао. Ипак, мање-више, све онако као кад правим неку од безбројних шетњи уздуж и попреко Фрушке горе.

О другој тури није могло бити говора, имао сам само тај слободни дан. Лепо сам дошао до Бедем–града и начинио круг преко неколико околних брда и увече се упутио ка равници лаганим ходом ветерана.

Осетио сам време као споро али неумитно клизање глечера и сву узалудност призивања доживљеног. Ја – некадашњи, нисам био ја – садашњи. Између нас стајале су стотине тура, од Блодигових и Кугијевих четиритисућњака до брежуљака смедеревског виногорја.

То је она река у коју се не може поново загазити. Али, док има тражења новог, дотле има смисла трајања, и сва је срећа што новог има неограничено, а неиспуњених жеља много, од Ратешких Понца и Монтажа до далеке Савоје, и од сувати Старе планине до сланих камењара заборављених оточића.

У сумрак се забелео главни пут. Изнад шуме испловио је месец, крупан, светао и хладан, попут камене плоче.

Као и толико пута, доживљај је био другачији од очекиваног, али је потврдио стару спознају:

Ваља схватити свој планинарски век као један диван и огроман успон и силазак, с много могућих и једним изабраним смером, и кретати се својом логичном животном параболом, без жаљења и застоја.