Време мира

Велибор Станишић
1961. године

У уреду радо застанем код велике зидне карте наше земље. Пред очима ми тада оживе познати, давно или скоро виђени крајолици. Заблиста снег на високим врховима, зарумене се кањонски одсеци, потеку плаве црте потока и река између смеђих брдовитих страна да би се смириле у жутозеленим плохама Паноније или у ултрамарину јужних мора. Целу ту слику, тај неравномерни ритам синклинала, преплитање мора и копна и хармонију речних сливова са ребусима понорница, чини још познатијом једна црна искидана црта која се вуче по планинским гребенима, пуже низ речне токове, пресеца језера и ствара добро познати профил „мале земље међу световима“. Државна граница!

Колико много и често супротних асоцијација уз те речи?

Колико сећања на људе у униформама које је служба бацила за Божја леђа, на друговање с њима, заједничке успоне, разговоре, дане и ноћи? (Попут оног водника Хаџића који нас је педесетпете године пратио на Големи Кораб, да би пар месеци касније погинуо под снежном лавином у караули Жужње. Остала је само заједничка слика код граничног камена коју смо ми, његови случајни једнодневни другови, послали водниковој кући у Стару Пазову).

Колико љутње због управних процедура и забрана које су нам понекад искомплицирале туру или „одузеле“ понеки лепи врх?

Колико успомена на мирне, необележене и невидљиве границе у европским Алпима, преко којих се прелази тако да човек тек накнадно са задовољством установи како је био на подручју још једне нове земље (премда заправо није ни сишао са ледника на суву земљу)?

И коначно, колико сећања на ситна, помало детињаста узбуђења, када траса нашег успона са трагом у снегу као необоривим (corpus delicti) доказом прође делом територије каквог суседа, који не би био баш одушевљен таквом повредом интегритета?

А летос сам седео на слемену Стола у Караванкама као да сам већ у неком далеком будућем времену. Дошао сам горе сам, ненајављен, неконтролисан, незаустављен, можда чак и неосмотрен ни од кога. Мирно су једрили високи облаци са Корушке на Крањску страну, у даљини су се оцртавале контуре Јулијских Алпа и Високих Тура и на тој међи двају суверенитета, режим границе осећао се колико и на рубу два сеоска атара. Топло сунце, лагодна шетња и осећај неке сигурности као да су помогли уживљавању у једно време у коме, осим таквих, неће ни бити другачијих граница.

И онда сам се пренео у мислима десет година назад и хиљаду километара даље.

Звездана зимска вечер на становима Штавна на Комовима, осам сати, петнаест испод нуле. Мој друг Зоран и ја ослобађамо се залеђених везова, убацујемо смучке, штапове, уже и остало у колибу и онда са чуђењем примећујемо како је неко, док смо ми били на успону, ходао око ње, пропадајући како изгледа готово до појаса. Около све тихо. Остале пастирске бачије изгубљене у наметима снега. Сами боравимо ту већ неколико дана. Трећи друг треба тек да нам дође.

Светлост батерије обасја унутрашњост бачије. Што пре упалити примус, што пре у вреће. То јутро смо се скијама пребацили до станова на Љубану, а онда смо гризли корак по корак уз северну падину Северног врха Кучког Кома до вршне стеновите кресте, где је ваљало прихватити се и голим прстима до врха. Онда се све поновило у обрнутом смеру. Ако је ко заслужио спавање, то смо заиста ми.

Пажњу ми привуче комад папира затакнут више лежаја: „Сиђите на Трешњевик, чекаћемо вас. Патрола Народне милиције.“ То су, значи, они несретници прогазили од превоја Трешњевик неколико километара и још три четири стотине метара узбрдо.

Двоумимо се кратко време. Каквог посла они имају с нама? А и ако имају, да одспавамо – не гори кућа. Откуда они знају где смо се задржали, када смо се вратили и да ли смо приметили поруку. А онда нам се, ипак, буди савест исправних грађана. Дај, да сиђемо, нису они без невоље газили до Штавне. Смучина је видна по месечини– ето нас за час на Трешњевику.

Тешка срца намештамо слеђене везове на одрвенеле ноге, узимамо батерије и мало хране у џепове и после пола сата спуштања кроз шуму и преко пропланака, стресајући облаке снега с грана и реметећи мртви мир заметених гнезда и јазбина, сручујемо се до мале кућице на самоме седлу.

Заиста, двојица са пушкама шетају по цести. И један камион стоји окренут ка лимској страни.

„Добра вечер, јесте ли ви са Штавне?“

„Ми смо.“

„Имате ли дозволу за ту зону? Јесте ли се коме јављали?“

Тајац. Па, мајка му стара, знам где је Штавна, група Комова стоји јужно од ње, а даље ка југу се наставља гребен Великог сувог врха и он се навезује на ланац Кучких планина са Илијином и Жијовом главом. И тек по томе ланцу иде граница. О каквој ми дозволи сад овде говори и како да сањам да ми је потребна?

Али, (Ignorantia legis nocet) сва моја објашњења и чуђења, јасно, не вреде ништа.

„У реду“, вели добродушно милицонар, „Идите у Андријевицу овијем камионом, те смо га овдје уставили и тамо све испричајте капетану. Како он рече, тако нека и буде.“

Сила Бога не моли. Патрола остаде у кући, а ми седосмо у кабину и фарови почеше да одбројавају серпентине, осветљавајући сабласне шуме и доле ниже понеку од поспалих кућица Гњилог потока и Краља. У глуво доба стигосмо у Андријевицу.

У станици милиције дежурни је прекраћивао време слушајући радио. На клупи крај топле пећи, поред напртњаче, цепина и скија, испод ћебета, вирио је познати жути скалп.

Све је било јасно! Није било ни потребно да се Жућа (Јовичић из Карловаца) пробуди и исприча свој део приче:

Допутовао је у Андријевицу и немајући чиме да се пребаци до седла, пошао је пешке на Трешњевик и даље на Штавну. Да ли је пао у очи родољубивим мештанима из Краља, те су они упозорили власт или се случајно намерио на милицију, тек такав риђи швапски тип није могао неопажено проћи кроз Васојевиће. Дошло је до дијалога: „Куда и зашто?“ „Ту и ту, чекају ме ти и ти“, по имену. Како ни он није имао ништа посебно црно на бело, њега су задржали, а за нама пошли по трагу.

Све се заврши лепо. Одспавасмо у топломе. Ујутро прорадише телефони са Планинарским савезом у Београду и шта ја знам још са ким. Установи се да смо ми заиста ми, да смо ту са знањем и вољом „претпостављених“, са поштеним послом и добрим намерама и да немамо никавог разлога за какву бојазан од закона. „Добро“, рекоше нам, „сад идите са срећом, само кад пођете кући, оставите нам поруку да нијесте више горе.“

После подне смо се нас тројица, наизменце носећи Жућин руксак, вратили на Штавну. Сад смо постали „легални“. Красан зимски дан ближио се крају и као да нам се мало подсмевао због начина на који смо га провели. Дијадема Комова искрила се на залазећем сунцу, а мрак се већ увлачио у дубину Међукомља. Све је обећавало трајно лепо време.

Незадовољство је ишчезло и оптимизам се вратио. Већ смо у мислима били на сутрашњем успону са Царине на Јужни Кучки. Врхови и онако неће побећи. Они ће дочекивати и нове нараштаје који ће тражити снаге и радости у њиховим стрминама. А свакако ће дочекати и неко далеко време у коме ће планине сасвим изгубити најнезахвалнију улогу која им се могла дати– да буду преграде међу људима и народима.