Планина није хтела

Велибор Станишић
1961. године

Читајући у своје време Режекову књигу „Стене и гребени“, пажњу ми је привукао један иначе неупадљив и мало значајан детаљ: „Сречко Вавпотич из Љубљане, средином јуна 1936… хтео је с Калшке горе сићи право у Бистрицу, али је изгубио ловачку стазу и заплезао се у стрмину из које за њега није више било излаза. Сасвим близу испод себе видео је долину и то га је вероватно навело да крене право наниже. Спуштао се по жљебовима и најпосле омакао у дубину.“

Добро би било да сам то могао раније прочитати.

Пре више година, у једно летње јутро, моја садашња животна сапутница и ја, напуштали смо дом на Крвавцу, доста уморни од дугих тура претходних дана и лоше проспаване ноћи у непријатној кући, пуној галаме. Али, леп дан, као и околност да је кућа постала сићушна и све мање приметна у пространству планине и да се пијани гласови из ње више нису могли чути, чинили су своје. Пуни мира и праисконске лепоте дизали су се на северу врхови Гринтаваца, као одувек, равнодушни према људима и њиховим ситним заносима и љутњама. Све је то деловало лековито и помало успављујуће.

Шта је једноставније него у такав летњи дан прећи маркираном стазом до Кокршког седла? Али ми смо се преко Крвавца и Звоха заиста преспоро вукли. У међувремену сунце је одскочило. Попили смо оно мало воде што смо понели. Остала су нам два лимуна.

Када смо сишли са Корена, већ нисмо ни мислили на прелаз целог Калшког гребена, те смо се определили за десну стазицу преко кршевите заравни Калце. Али, после пречења неколико снежишта и стицања јасне представе о томе да се пре силаска на Кокршко седло ваља још доста пењати, девојка је показала видне знаке апатије и умора.

Ништа необично, то се свакоме дешава. Још није било ни подне, а ми смо се могли још увек добро одморити и за видела сићи, или на намеравани циљ, или натраг на Крвавец.

Довде је све обично–једна од тако честих прича о планинском ленствовању. Зар је било потребно да се забринемо што смо без хране и воде, када смо јутрос јели и када до куће, напред или натраг, можемо сићи за два и по сата?

Али, не лези враже!

У тренутку помислих, гледајући према долини: зашто не бисмо отишли у Бистрицу? Имао сам само некакву сишућну гребенску карту, а у магловитом сећању остала ми је ловачка стаза уцртана на великој карти код куће. Терен ка Бистрици је наизглед благо падао и чинило ми се да ћемо свакако лако успети са сиђемо у хладовину бистричких шума.

Није ми требало да двапут предлажем. Пошли смо низбрдо са Калшке заравни, можда управо одакле и наш несрећни претходник. Одмах смо појели један од она два лимуна.

Убрзо смо са распуцалих плоча сишли у клековину и међу усамљене вихарнике. На неким прелазима нашли смо чак ловачке ознаке и то нас је охрабрило.

Онда је терен постајао стрмији. На рубу висоравни наслутили смо врло стрме шумовите падине. Морало се наставити придржавајући се рукама за дрвеће. Коначно се маркација изгубила без трага и сва моја настојања остала су безуспешна. За то време, девојка је резигнирано седела.

Наставили смо напамет све стрмије наниже иако смо још увек могли да се вратимо. Појели смо и последњи лимун. Најзад смо сишли низ један стеновити скок од око двадесет метара. Прво сам пренео ранце, а затим превео сапутницу. И стално нас је терен заваравао да ће после бити лакше. Низ следећи скок смо бацили ранце на широку гредину и онда прешли прави пењачки детаљ до доле. Тако смо казали „збогом“ повратку на Калце.

Још десетину пута се поновило моје извиђање, плезарија натраг, преношење ранаца и помагање сапутници. Све са жељом да сиђемо пре мрака.

У сумрак смо већ доста ниско. Гредине су затрављене, али је све више стеновитих одсека око нас.

Бивак у једном удубљењу. Пред зору је хладно, јер немамо никакве бивак-опреме. Кад сване, свакако морамо наниже. Овде нас нико не би ни чуо ни видео. Зар је могућно да ћемо умрети овако глупо?

Срећом, ноћ је кратка и поново леп дан улива више наде.

Са доста ризика смо пречили једну висећу јаругу. Онда смо још мало напредовали низ стрму падину и најзад добили мало шири видик. Налазимо се стотињак метара над Курјом долином, на рубу повеће стене. Нигде видљивог силаска. Сигурно има скривених ловачких пролаза, али ко ће знати где су. Само кад би бар било воде. Доле хучи Бистрица, али далеко, недостижно, као подсмех.

Разгледам жљебове лево и десно. Свуда би било крајње рискантно, нарочито у овако јадном стању и без икакве опреме.

Седимо на рубу. Тешко ми је да признам пораз. Потребно је сада, то сам већ знао, дозивати понављањем истог сигнала шест пута у минути. Здрав и читав да дозивам са ове глупе литице, а заносим се толиким озбиљним плановима!

Још се колебам и разгледам около. Али здрав разум побеђује сујету и убрзо се, у правилним размацима, диже отегнуто „хееј-лоп-лоп“, ломи се негде ниже са друге стране Курје долине и губи у шумама.

Потрајало је прилично, то дозивање…

Најпре се чуо пас. Далеко, али разговетно. И онда, негде доле, најлепши, најпријатнији људски глас, груби љутити глас човека узнемиреног у неком послу или размишљању, моћни глас који улива поверење, најлепша музика коју сам икада чуо:

– Кај се дереш, порка мадона!

Даље је све било као у драми са “Deus ex machina“… Ловочувар Јуриј Ромшек, јер то је он био, после пола сата већ се налазио код нас. Скривеним ловачким пролазом, низ врло стрму јаругу, висећи рукама о клековини, у шуму, у долину и још двадесетак минута до спасоносне воде.

Шуми Камнишка Бистрица. Опростили смо се са Јурјем код ловачке куће и идемо у дом. Живи смо, живећемо ко зна колико година, попети се на ко зна колико врхова, сунце сија, све се добро завршило, живот је леп. Али у мени праве радости нема. Мучи ме питање зашто је било потребно да најплеменитији акт – помоћ човеку у планини – доживим због непромишљености и у тако баналним околностима.

А са Јурјем смо се увек радо сретали у Бистрици. Остао је наш пријатељ.

Били су то чудесни дани у Јулијским Алпима, са кристалним јутрима пуним мириса влажних четинара и оштрих сенки на стенама и старим снежиштима, дани у каквим се човек осећа млад, јак и смео, без мрачних мисли и сугуран у успех сваког подухвата. После неколико таквих дана у Вратима, нас троје боравили смо у Крници, у празној кући, иако је била средина јула. Пре подне смо одлазили у стене, а предвече смо посматрали смењивање боја на Шкрлатици и Гамзовцу.

Ујутро тога дана, који нећу заборавити, нашли смо се под стеном Шкрбине у Задњем Присојнику, у намери да пређемо Келницову смер. Како смо претходног дана били у Калтенегеровој, која има исти почетак, брзо смо се извукли на улазно ребро, прешли у грапу и оставили на левој страни јучерашњу смер. Наставили смо уз грапу која се даље претварала у камин. Ишао сам први с намером да до краја водим и био сам пун полета као човек коме све полази за руком.

Требало је мало продужити уз грапу, а затим бежати десно над, према опису, „значилен помол“. Нешто због тога што „помол“ није био баш тако упадљив, а нешто и због погрешне претпоставке да се после једног–два растежаја кроз камин може отићи лакше удесно, свесно сам „коригирао“ смер и продужио преко малог трулог висећег снежишта десетак метара даље уз камин и ту смо се на добром осигуравалишту скупили сви троје. Над нама се дизао камин са три узастопна, један изнад другог, заглављена блока. Опљунуо сам шаке и кренуо.

На први заглављени блок, провукао сам се кроз сасвим тесно окно између њега и зидова камина. Како је други у навези, због ранца, морао да се пење са спољне стране, рекао сам му да се развеже, те сам му пребацио уже са спољне стране да би се поново навезао.

До следећег блока ишло је лако, у раскорак. Имао је згодна хватишта и био је одозго раван као сто. Ухватио сам се за руб и на рукама извукао горе.

Онда је почело да бива „чврсто“ и постајало је јасно зашто смер не води туда. С муком сам напредовао уз гладак камин и дошао под трећу, последњу загвозду, после које се наслућивало спасоносно пречење из камина удесно. Заглављени камен био је кугласт, око метра у пречнику и није било могућности да се из незгодног положаја у којем су ми биле заузете обе руке и ноге савлада трбушасти превис загвозде. Осетио сам да ноге почињу да ми подрхтавају и снага понестаје. Још један покушај, али – проклетство! Прсти не хватају ништа на горњем невидљивом делу кугле, а она ме неумољиво избацује. Значи, натраг у стари положај.

Петнаестак метара испод себе видим забринута лица другова. Уже слободно лелуја између нас. Доле, још ниже, виси отворена грапа. Уколико одмах нешто не учиним, биће касно. Већ се јавља мешавина страха и љутње. Проклети камин! Само не смем мислити да ћу одлетети! Хладно!

Ноге су ми утрнуле. Крај лица ми мирује равнодушна стена. Нико овај комад камена није овако изблиза гледао. Али шта је то сада важно! Чујем само властито дисање.

Скупљам снагу за одлучни тренутак. Стварам некакво мизерно трење, прсти захватају мало даље и већ ми се чини да ћу ослањањем на лактове учинити нешто. Боже, велик си, само сада да се извучем, после ћу добро отворити очи! И тада…

Цео блок се помакнуо. Сасвим мало, можда пар центиметара, али довољно да поремети и онако бедну равнотежу. Још трзај ногом и већ ми зидови камина беже увис. Нешто ме баца у ковит… Небо, стена, сипар… Све ми то лети кроз видно поље, као у камери вештог сниматеља… Кад ће већ крај! Најзад, удар ципелама у нешто меко, хладноћа снега по лицу и иза врата, шум покренутог шодера у точилу, и… све се зауствља и смирује.

Тишина. Слан укус крви која ми цури са чела. Изнад мене рупа у танкој снежној кори која покрива грапу на месту где се завршио мој двадесетпетметарски лет. Усправљам се. Изгледа да су све кости целе. Значи, и чуда се дешавају.

Другови ме запрепашћено гледају како се, исцепан и изгребан, али практично неповређен, пењем до њиховог стајалишта мимо којега сам пролетео, а да нису стигли ни да ми бар скрате уже.

Превијају ме и добијам место трећега. Даље све иде као у сну или бунилу, али без узбуђења или несигурности. Исто је тако и у силаску, и пред кућом у Крници, где су ми „жгањем“ дезинфицирали огреботине.

Тек у ноћ, док лежим у поткровљу, мисли почињу да се роје и по стотину пута преживљавам протекли дан.

По сваком рачуну вероватноће, у тренутку када сам изгубио снагу горе у врху камина, требало је да то буде и крај мог последњег успона. Али, зар планина није велики учитељ који зна да нас опомене и да нам толико пута опрости грешке?