И после свега, сјај дуге

Велибор Станишић
1961. године

Ни добро позната историја о походу стотина Босија на Триглав, ни повремене новинске вести о погибији каквог злосретног чобанина, нити подаци из извештаја „решевалне“, нису ми некада стварали респект према муњи и грому. Да ли због поуздавања у минималну статистичку вероватноћу „пуног поготка“, да ли због искуства о тешкој предвидивости и објашњивости хирова атмосферског електрицитета, да ли због фатализма који ствара његова неупоредива премоћ над људским снагама, за разлику од других елементарних сила, с којима се у планини како тако може водити нека борба и налазити начин да се спрече, избегну или отрпе – тек грмљавине ми нису тада биле саме по себи вредан разлог да се неки успон одгоди, прекине или измени.

Тако је, на пример, било и једном на Јаловцу. Млако јутро у долини Тамар и маглице с Котовог седла нису обећавали ништа добро, али смо нас двојица стигли да суви прођемо готово кроз читаву Хорнову смер, преживљавајући (а поред извесности пролаза и сразмерне лакоће, ове лепе и популарне смери) све оно што је осећао стари мајстор пењући се пре педесетак година сам, с оном дугачком палицом и кратким ужетом за потезање напртњаче, у привидним клопкама, пре него нађе решења: за скок са система полица над кулоаром, за пречење улево у велику јаругу и за излаз кроз огромно окно на Јаловчева плећа. За тих неколико сати, дуго наговештавана непогода била је ту. Само захваљујући познавању терена од пре, стигли смо без оклевања на врх, кроз непрозиран облак и све учесталије севање. Ни најежена коса, ни сабласно зујање челичне ужади и металне кутије на врху, нису нас ометали да се мирно упишемо у књигу, средимо опрему и упутимо на Трентарску страну.

И касније, догађаји као што је снежна мећава илуминирана муњама под Венедигером остали су ми у сећању као највеличанственији призор у планинама. И све тако док нисам добио озбиљну опомену.

Почетком тог лета наша случајно састављена група намеравала је направити вишедневну туру по Проклетијама. Из Пећи нас је испратило лепо време, али је одмах после тога све пошло наопако. Већ на врховима Русолије (2360 m) добро нас је поквасило, тако да смо у становима на Штупеју имали сву ноћ посла око сушења. Другога дана, већ на Штедиму (2272 m) видели смо своје „добро јутро“ с временом. С примерном тврдоглавошћу продужили смо гребеном на Хајлу (2400 m) и улетели под врхом у такво севање и праскање, да смо морали лећи међу камене блокове, и тек између два налета непогоде, истрчати на врх, где су из дубине северне стене облаци сукљали равно увис, као из каквог котла. Дантеовски призор! Због њега је вредело доћи горе.

Захладило је, као преко снега, те смо се мокри и промрзли спустили прво на кошутанске станове, а затим довукли до познате, руиниране али увек добродошле, куће на Богама.

Кад је освануло треће јутро, пуно облака и удаљеног мумлања, мојим друговима било је већ свега доста. Некако се договорисмо да у току дана прегазимо преко Хаџевића до куће на Чакору (1848 m), не пењући се нити на један врх, па ако се пролепша, да видимо шта ћемо даље. И одиста, после подне појави се дуга, затим се небо очисти и на Чакор паде ноћ ведра и свежа.

Али, ујутро се зрак опет смлачи и из црвених облака на истоку једва изрони некакво слабо, болесно сунце. Пустисмо све ствари у кући у намери да „ухватимо“ Старац (2426 m). Дословно претрчасмо лагани Ђевојачки крш (2046 m) и кроз даљих сат и по с Малог Старца (2410 m) угледасмо одиста застрашујући фронт облака како гута Виситор и потапа лимску долину.

Мимо обичаја, почех да предосећам нешто сасвим лоше. Сместа одустадосмо од главног врха и потекосмо широком падином ка седлу Дио, не бисмо ли се што пре билом вратили до куће на Чакору. Али, нама су требали сати, а облаци су мерили долину Бабинопољске реке минутима. Праменови претходнице већ прелетеше преко гребена необичном брзином. Без опомене, севну и у исти мах пуче, прво испред, па иза нас, као да нас уракљи.

„Ово се, богме, не шали.“

„Идемо даље, брзо ће проћи.“

Али, ништа не прође. Облак око нас постаде посве љубичаст, ни пре ни после, таквог нисам видео. Громови учесташе и јека им постаде некако метална. Терен се као мало заравни. Као да је Дио близу. Боже, има ли те…

Прво сам осетио удар по темену – нешто као широком даском, па сам тек онда видео бљесак. Сва седморица смо лежали на земљи. „Ништа, ништа“, чујем себе како вичем, али неким туђим гласом. Било је ниско надземно пражњење. Сви се полако дижу, само један лежи непомично. Но добро је, ево и он се диже, само је био парализован од страха.

Трк се продужује, само сада, као по договору, низ страну, у долину Бјелухе. С осећањем да сваки следећи гром бије све ближе нас, без даха стижемо до шума Бабине горе. Тада нам постаде јасно да се ватрени вал већ одмакао иза Неџината, да смо живи као и пре и да можемо ићи куда нам је драго.

Пола сата после, пред кућом у Бјелухи дим се мирно диже из оџака. Идриз спокојно равномерним ударцима цепа дрва крај улазних врата. Један мокар пас лута око куће. Је ли могуће да је свет исти као и пре и да нико чак и не примећује да се шта посебно догодило?

Тек је једанаест, а као да је од јутрос прошла вечност. Још ћемо комотно стићи до својих ствари на Чакору, па пријатељи у Пећ, а ја у Грбају.

Прошле су године и све је полагано нашло своје право место у архивама сећања и искустава. Поново сада уживам у летњим ватрометима, али више не изазивам судбину по билима и гребенским зупцима када заплешу муње. Волим само, када се лети, обично после подне, кад је највећи део туре готов и врхови остану за леђима, иза тешких облака огласе дивовски тимпани и прве крупне капи падну на исушена лица и изгребане руке.

Убрзо се све стамни, само се уска стазица одмотава наниже, пламени бичеви ошинуше по већ скривеним гребенима, громови се сливају у непрекидну канонаду и у души се јави нешто од оне атавистичке тескобе и страховања немоћног прачовека. Све то, уз трк и суљање, потраје четврт или пола сата и онда облаци постану светлији, а кроз први продор указује се долина и још далеки кров сићушне куће.

Шумори све слабији пљусак, искре се водене капље на зеленим иглицама клековине, весело грохоћу невидљиви слапови, многоструко одјекују високи врхови од све удаљеније грмљавине, и ми се више не осећамо као ситне сламке у слепој и према нама равнодушној стихији, заборављамо своје давнашње страхове и бекства, и у безазленој и људима својственој понесености, причињава нам се како то некаква небеска артиљерија испаљује салве у почаст победницима висина.