Наш успон на Минин богаз

Љиљана Стојановић-Пилетић
1962. године

Предвече је магла почела да се цепа и да се диже. Само су још врхови били у облацима, те смо после три дана, кроз ретке снежне пахуљице, први пут угледали Дурмитор. И мада је време тек почело да се пролепшава, ми смо се са пуно наде припремали да у само свитање напустимо Жабљак. Још много пута пре спавања излазили смо да се уверимо колико има звезда и да ли се ветар утишао. А онда смо задовољни легли.

Немирно смо спавали. Пред свануће напустили смо топле постеље. После кратког спремања изишли смо у ведру фебруарску ноћ. Над нама се просуло звездано небо. Високо горе сијао је месец и сребрном светлошћу обасјавао дурмиторско пространство.

И поред терета који смо носили, брзо смо одмицали: било нам је хладно, а и желели смо да за видела стигнемо до места где ћемо заноћити.

Почело је да свиће кад смо прилазили језеру. Месец је прелазио последњи део свог ноћног пута. Први зраци сунца су се задржали на врховима и зажарили их. На дневној светлости Дурмитор је оживео. Док је под месечевим зрацима изгледао помало нестваран, сада смо га осећали сваким делићем тела. Гледали смо га дуго широко отворених очију, плашећи се да нам нека појединост не промакне. А онда нам се поглед задржао на врху који се највише у небо уздизао. Био је то Минин богаз. Њему смо сада похитали.

Црно језеро је било потпуно залеђено. Преко леда је нападао снежни покривач, па је личило на простран заснежен пропланак. Дрвеће око њега, које се лети огледа у мирној површини језера, савило је гране под тешким теретом снега. Људи под Дурмитором кажу да се језеро сме прећи тек после лисице. Сад је његова површина била без икаквих трагова, те се језеро још увек обилазило. Обишли смо га и ми. Поред воденице на Змијњем потоку скренули смо у брдо према Локвици. Небо је било без облака. Кад смо изашли из шуме сунце нас је обасјало. Кретали смо се опрезно, пазили да не покренемо неку лавину, јер је снег већ отежао и могао лако да се отргне. Скоро десет часова непрекидно смо пешачили док смо стигли до места где смо заноћили. То је Локвица, где се налази ловачка кућица и једна колиба. Стигли смо у рано поподне. Одмах смо почели да рашчишћавамо колибу од снега, споља и изнутра. Прикупили смо и доста дрва за следећих неколико дана, колико смо намеравали да проведемо у овом „биваку“. Ускоро је ватра горела, али се подигао и обилан дим. Кашљали смо, али смо се ипак угрејали и осушили. Легли смо срећни што се над нама ширило небо препуно звезда које су жмиркале и обећавале нам лепо време.

Око пола ноћи нас је пробудило хујање ветра. Пред зору је почео да пада и снег. У трен ока разбеснела се фебруарска мећава. Ветар је убацивао снег кроз отвор изнад улаза таквом снагом да смо за кратко време и ми сами били завејани. Напоље нисмо могли. Око нас је све кључало. Ветар се играо облацима. Спуштао их и дизао, а они су просипали крупне пахуљице. Ватру нисмо ложили због дима, те смо цео дан провели у врећама за спавање, са којих смо повремено стресали снег.

Предвече је ветар почео да јењава. Облаци су се полако дизали, а снег је само повремено падао. Изгледало нам је као да ипак нисмо дошли узалуд.

Јутро је освануло облачно и ветровито. Што је дан више освајао, све су се чешће указивали делови плавог неба. Дуго смо се договарали шта да радимо. Најзад смо одлучили да кренемо и да упознамо терен који је пред нама. Што смо се више удаљавали од колиба, време је бивало све лепше. Ветар се потпуно утишао, а небо је постало јасно плаво, без иједног облачка.

На месту где је терен постао стрмији оставили смо скије и кренули пешке. Полако смо напредовали кроз дубоки снег. Местимично смо упадали до појаса. Ближе врху снег је био све мањи и по површини залеђен. Ставили смо дерезе на ноге и помажући се цепином стигли до гребена, где нас је дочекао снажан ветар. Уским гребеном, који се са друге стрме стране руши у Валовити дол, попели смо се на врх. Пред нама је био предео неописиве лепоте. Врхови и долине смењивали су се на све стране: Безимени врх, Боботов кук, Пруташ, Зупци, Бандијерна, Шљеме, Међед. Далеко доле назирао се Жабљак.

Нисмо смели дуго да уживамо у прекрасном видику, јер је ветар постајао све јачи. Из даљине су се ваљали тешки црни облаци који су обећавали непогоду. Зато смо пожурили натраг, прво пажљиво преко залеђене површине, а затим смо се сјурили кроз дубоки снег. Док смо се спустили до места где смо оставили скије, за нама је стигао и ветар. Врх Мининог богаза био је у облацима, а убрзо смо и сами били обавијени маглом. Трагови које смо пре неколико сати направили, били су потпуно збрисани. Последње метре до наше колибе прешли смо кроз мећаву која је беснела истом снагом као претходног дана. Невреме је трајало три наредна дана. А ми смо се, како је рекао Иван, попели на Минин богаз у прави час.

Овај првенствени зимски приступ на Минин богаз извели су: Иван Стојановић, Љиљана Стојановић и Рајко Рувидић, фебруара месеца 1961.године.