Зими преко Проклетија

Иван Стојановић
1952. године

У Плав смо стигли рано ујутру аутобусом из Гусиња, са ранцима тешким преко 20 килограма хране за 6 дана и опреме за ноћење. Прва етапа пута била је преко Градине до катуна Белај. Пошто смо у караули добили два добровољца, који су нам били више помоћ него пратња, кренули смо кроз разређене четинаре уз Тресковички поток. Тамно зелена боја шуме мешала се са белином дубоког, негаженог снега. Под снежним покривачем све се заоблило, поравнало, а само местимично је крш провиривао одударајући од околине контрастом боја. Од сиве магле небо је све више освајало плаветнило, а негде пред сам смирај, сунце се сасвим пробило обећавајући већ издуженим сенкама лепо време. После краћег успона, избили смо на завршни плато којим се долина завршава у виду цирка. Док су катуни усред цирка већ били у сенци, у лево се дизао врх Ујковог Крша, сав обасјан сунцем, доминирајући долином. Први пут смо били овако близу и застали смо да га посматрамо. Са наше стране био је врло стрм и стеновит, али су гребени нудили лакши прилаз. Нехотице смо тражили пут којим бисмо могли изаћи на врх док је у нама сазревала одлука ношена све јачом жељом. Поглед на Ујков Крш од катуна Белај је заиста ретко леп призор.

Да би се ушло у катун, морало је такорећи да се копа у снегу. Дубоки наноси скоро су га затрпали, правећи од иначе растрешене колибице праву земуницу. Убрзо је ватра горела између наваљеног камења усред бачије, осветљавајући унутрашњост нашег скромног преноћишта. Војници су мало поседели са нама око ватре; причали су нам о својој служби на граници и непријатно нас подсећали на њену близину – ни километар даљине без икакве заштите. И касније, све време пута, са нелагодношћу смо погледали пут југа, не знајући да ли да се више плашимо људи или животиња у овом пустом крају.

Томица и Влада су нам зажелели срећан пут, последње збогом пред наш петодневни поход, за које време нећемо видети ни живога створа. Вратили су се у долину, оставивши нас да сами наставимо даље. Ушли смо у бачију под утиском самоће и удаљености, желећи да што пре почне сутрашњи дан.

Неколико набацаних греда догоревало је слабим пламеном када сам се пробудио. Хладноћа није дозвољавала да се спава. Устао сам да распирим ватру и узгред погледао напољу: по белој површини, испрекиданој благим сенкама увала и гребена, месец је бацао своју сабласну светлост. Разазнавало се свако дрво и свака јаруга. Чисто звездано небо као да је пламсало под одсјајем снежне површине док је хладан ваздух скоро ледио дах из уста. Хладна ноћ ближила се крају.

Већ у свитање били смо на ногама. Неколико залогаја, брзо паковање и кренули смо у сусрет сунцу. Под тешким ранцима секли смо замрзнуту снежну површину пут Ујковог Крша на самој граници. Сада је био својим стенама у сенци, широк и назубљен. Увек нам се чинио исувише далеко да би зими до њега дошли, а сада тако близу да просто нисмо веровали. Уместо пут Богићевице, окренули смо према Ћаф Белају, жељни да се попнемо на овај непредвиђени врх. Испод места, где гребен нагло постаје стрм, на граничној линији, оставили смо скије и ставили дерезе. Албанска страна је била потпуно пуста, као и наша. Сунце је на ведром небу већ високо одксочило и крепило нас. Бирајући лакши пролаз, кренули смо врло стрмо на горе. Највише смо се плашили лавине, јер на овим теренима других опасности нема. Пошто је снег постао врло дубок а нагиб велики, скренули смо обазриво пут стена на јужном рубу, не питајући да ли су албанске или наше. Преко неколико стрмих скокова изашли смо убрзо на врх, лакше него што смо мислили. Попели смо се на Ујков Крш, који смо навикли само да гледамо како својом куполом провирује иза Богићевице и Спалита. Били смо задовољни и задивљени погледом пут југа и запада где су се пружале централне Проклетије. Маја Језерце је у кристално чистом ваздуху изгледао као на дохват руке. Све се купало у сунцу и белило према плавом хоризонту.

Сишли смо до наших ствари, поново спаковали ранце и наставили пут према Богићевици. Караула сада није била поседнута и, док смо дошли до ње, сунце је завршавало свој пут иза Великог Рида. Требало је набавити дрва за ноћ, заложити ватру, ставити проквашену одећу да се суши, наместити лежаје и спремити вечеру, избацити снег из просторије и наместити врата која је ветар извалио. Још једна зимска ноћ, сада већ далеко од људи, донела нам је сан и одмор. Могло се спавати само до поноћи или нешто касније, када је хладноћа постајала јака, а потом превртање, масирање удова и гледање на сат. Ипак смо се радовали ведрој ноћи која је значила лепо време.

Укочених удова извукао сам се из вреће и прва брига ми је била да погледам у небо. Бледо плаво, било је потпуно без облака, док су врхови још очекивали прво сунце да би убрзо као озарени засијали бледо руменом светлошћу.

Данашњи дан је био тежак; са целим теретом требало се пребацити преко Ћаф Богићес и потом спустити до карауле Ропс, па преко катуна Бокс, поново се попети на седло Плочице и доћи до нашег следећег бивака, катуна Курвала. Први део пута ишли смо доста добро, свежи и одморни, мада је требало за све доста времена. Негде око катуна Бокс, почео сам да се бринем да ли ћемо за видела избити на седло. Под тежином ранаца одмицали смо врло споро, корак по корак, одмарајући се све чешће. Снег је био врло добар, мало расквашен од сунца, али пут нисмо знали. Гледан издалека, терен је изгледао врло тежак, испресецан јаругама, местимично стрм и кршевит, а на појединим падинама видели су се трагови лавина.

Мало по мало, кривудајући у сепрентинама, избили смо на седло и одахнули. Одавде ћемо ранце носити само низбрдо, до Дечана. Престаје тегљење које онемогућава да се ужива и од кога рамена боле при сваком покрету. Сам катун смо једва пронашли од великог снега, а онда је изнова настало спремање за преноћиште. Већ смо били навикнути на дим који је избијао из наквашених дрва. Због њега смо раније повремено морали и да бежимо из бачије. О свом изгледу нисмо се више уопште ни старали: мора да смо заударали на дим и прљавштину, неопрани и недељама непресвучени, гаравих лица и руку. Одећа нам је била још прљавија. Скоро три пуне недеље смо стално ноћевали по катунима.

Речено нам је било да право од катуна пут Ђеровице иде једна јаруга којом се долази под сам врх. Туда смо пошли. Први пут на овом терену, журили смо да видимо шта је напред, увек нестрпљиви, док не бисмо угледали крајњи циљ. Пошто је јаруга постала стрма, пошли смо њеном страном у шуму. Врло стрм снег је био добро набијен, а дрвеће га је држало да не клизне у лавину пресечен смучином. Потом је шума постала проређена. Кроз грање четинара све се више разазнавала једна стеновита купа пред нама. Да ли је то врх Ђеровице? Прилазили смо сада по другој чистини самом гребену. Замишљали смо како ће бити пријатан спуст овуда на повратку. Сунце је дивно сијало претварајући кристале снега у хиљаде искри. На очима смо имали тамне наочаре, али је светлост и тако била јака. Пошто смо избили на источни, најлакши гребен Ђеровице, скинули смо скије и предахнули. Ниско над Метохијом и све до Шаре, Копаоника и можда Бугарске простирало се маглено море. Изнад њега, ваздух је био кристално прозрачан а небо потпуно чисто. Радовали смо се лепом времену и уживали у лепоти пространства и тишине.

По гребену се ходало лако. Замрзнут и ветром набијен снег држао се добро, а ми смо се помагали и дерезама. Дошавши до прве коте у гребену, угледали смо изнад себе један врх, а иза њега други. Помирили смо се били да ћемо иза првога морати да идемо још до првог врха, али смо убрзо увидели да при пењању сви други врхови лагано остају испод нас. Дивно осећање да смо најзад на Ђеровици, изнад свих других врхова Проклетија, обузело нас је и дало нову снагу. За непуна три сата попели смо се од катуна до врха, преваливши скоро 1000 метара висинске разлике. Поглед се сада отварао на све четири стране. Сунце, ветар и мраз овде су несметано владали. Испод врха висила је велика снежна стреха, на гребену је сијао залеђени снег, а око великог каменог блока ветар је ископао три метра дубоку рупу. Све је било у геометријским правилним линијама, кружним, заобљеним или оштрим, шиљатих ивица, наперених у правцу ветра. У даљини су се детаљи лагано мешали да би се ујединили у складне облике врхова и гребена.

Када смо стигли у катун после дивног спуста на скијама, још није било ни пола дванаест. Тада смо се дали у велику акцију сакупљања сувих дрва. Последња ноћ у Проклетијама мора да буде топла.

Рано сутрадан спаковали смо се и пошли. Магла изнад долине још увек је лежала непомично док су се по небу лагано вукли лаки, развучени облаци, први после четири дана. У густој шуми низ Лоћанску и Дечанску Бистрицу изукрштале су се стотине трагова животиња. Осећали смо се помало нелагодно, ненаоружани. Лепа стаза сече ову шуму испод самих стена Маја Курвале и сваки час бисмо застајали да се дивимо пејзажу, бацајући опроштајне погледе пут Ђеровице. Прешавши преко неколико малих лавина, сишли смо прилично нагло на седло између две Бистрице и у серпентинама продужили у долину. Магла нам је убрзо казала да смо изгубили висину, сакривши нам нашег петодневног сапутника, сунце.