Три дана у брдима

Иван Стојановић
1954. године

Вративши се почетком септембра у Београд са летњег пењања у Јулијским Алпима, прилично разочарани због кишне сезоне, тражили смо могућност да искористимо лепе јесење дане који су наступали. Били смо у кондицији, а неиспуњени планови за летње пењање оставили су нас жедне доживљаја.

Имајући пред собом још увек недовршен незахвалан посао алпинистичке обраде малобројних и кратких српских стена, овог пута одлучили смо да још једном окушамо стену Трема. Сува планина има доиста, осим Копривника и зими Хајле на Проклетијама, најинтересантнију стену у Србији. Окренута према северу, висока до 400 метара, делимично обрасла, стена Трема само у свом централном делу представља изразит алпинистички објекат. Компактна, али богато разведена, издељена је на циркове и оштре и високе разове, типичне за ову стену.

Зато није чудо што је нашу малу групу алиниста у Београду овај масив толико привлачио. 1951. године одржали смо ту зимски алпинистички течај по идеалним временским и снежним условима. 1952. године невреме је спречило две навезе да изврше успон кроз централну стену Трема. 1953. године одржан је летњи течај, но и овога пута Трем је остао недирнут, мамећи нас све више баш због тога.

Све што је било урађено, није било оно што стена Трема може да пружи пењачу. Њен највиши и најизразитији део остао је непрепењан.

Најближа и најлогичнија тачка за Трем је Црвена Река, нешто више од једног сата удаљена путничким возом од Ниша, кроз живописну Сићевачку клисуру. Из овог малог села на међународној прузи за Цариград и сада травом обраслом друму, иде се око 16 km до малог планинског села Космовац, на скоро 900 m надморске висине. Ту смо обично остајали приликом посета Сувој планини, нарочито користећи кров школе и сусретљивост учитеља. То сеоце је са три стране затворено стеновитим гребеном Суве планине, а изнад самог села диже се Трем.

И наш пут је водио овом добро утабаном стазом. На пола пута од Црвене Реке до Космовца, у селу Топоници, опростили смо се од групе планинара „Радничког“, који су намеравали да пређу читав гребен Суве планине. Мој партнер и ја кренули смо преко Космовца, где смо се задржали само да се снабдемо водом, право под стену Трема. Смер успона још смо у Београду на фотографијама били одредили, а приступ до стене од раније нам је био познат, те смо, не губећи време, по неуобичајеној врућини у ово доба године, у сумрак били под самом стеном.

Радовала нас је ноћ у шатору, високо изнад ситних и једва видљивих светала у долинама под нама. Лежерно смо подигли шатор, припремили нешто пријатно за вечеру, разместили вреће за спавање, потом спаковали све непотребно и одвојили пењачки материјал за следеће јутро. И најзад смо сели да мало уживамо у тишини и пространству које, мислим, човек нигде тако не осећа као на биваку у висинама. Јаруге и долине су већ биле замрачене, а плавичаста вечерња сумаглица постепено је бивала замењена сивкастотамним тоновима у којима су се назирале само контуре далеких гребена. Тиха и удобна ноћ завладала је пространством, само покаткад ремећена одјеком дозива, којим је нека пастирица, дубоко доле у тамној шуми, терала закаснело стадо у тор.

Рано ујутро провирили смо кроз отвор на шатору: време је било идеално. Без велике журбе спаковали смо ствари и сместили их у једну рупу у стени. Прошли смо удесно испод руба стене, који затвара велики кулоар с десне стране, и пошли према горе по трави, шибљу и местимичном крушљивом стењу док нисмо избили на брид. Овде је стена постала изразитија, чиста и компактна, дижући се горе до превиса, који смо из долине сами назирали. Држећи се принципа да није важно форсирати неки тежак пролаз, већ проћи логичним и најлакшим путем који намеће стена, пошли смо преко једног скока у жлеб који се десно сужавао у окно. Облици су постали изразитији и пуни интересантних могућности за пролаз по разноврсном терену, сада све стрмијем. Прошли смо кроз окно и са друге стране продужили према горе кроз изразит камин. Почели смо да уживамо на чудан, алинистички начин у стварима које изван овог сивог каменог света не постоје и које се само ту могу доживети. Увек су ми долина и свет који живи у њој изгледали некако другачији, гледани кроз прорез стрмог камина или са уске полице на којој ме је држао клин чврсто забијен у стену. Блејање стада, сељак на њиви или танак дим из неког кућерка у коме безбрижна домаћица припрема обед, све то као да је давало извесну пуноћу доживљавања и контраст свим стварима и утисцима са стене.

Сада се право изнад нас, као неки стуб, дизао брид са превисним завршетком. Клинови, ужад, помоћне замке, опет клин и ишли смо даље, али све то није важно. Оно што доживљавамо и што осећамо, оно чега ћемо се још дуго сећати и што ћемо одавде понети са собом у творнице, канцеларије и радилишта, то је важно. Борбеност, другарство и весеље за живот и уметност уживања у томе. Удесно нам се отворио поглед на широк и дубок цирк који лежи испод самог врха сакривен високим гребенима од сваког погледа. А изнад нас стена, стрма и глатка, сиви свет наших стремљења. И опет клинови и замке, али важно је да идемо даље и да смо урадили оно што смо хтели. А страх нисмо ниједног момента осетили, само нестрпљење.

Када смо најзад, после седам сати пењања стајали на врху, осећали смо задовољство што смо после толико година прошли и кроз ту стену, задовољство што смо један посао успешно обавили, задовољство што ћемо моћи друговима да кажемо „успели смо!“. И напор, и несносна жеђ на врелом сунцу, и огуљени прсти, и дугачак пут довде и још дужи натраг, када је циљ иза, а не више испред нас, све се то исплатило тим тренутком задовољства.

Знамо да нас од наших ствари раздваја само један сат спуста кроз стрми кулоар ако пожуримо. Спуштајући се посматрамо куда смо све прошли пењући се тог јутра. Препознајемо поједине делове стене, а доживљај у нама још једном оживљава. Котрљамо немилице камење низ кулоар у журби да што пре стигнемо до наших чутура, а знамо да још морамо стићи и под седло Гроб, где треба да се нађемо са осталим друштвом.

После краћег одмора крећемо даље и у сумрак налазимо се са осталим друговима. И ове вечери, негде на ливади испод Гроба, поред мале ватре која је надалеко означвала да неко у тихој и пустој ноћи планине живи, беласао се наш мали шатор, а поред њега, добро умотани, спавали смо топли и сити, сви који у њега нисмо могли да станемо. А високо изнад нас уздизала се сенка стене, исклесаних оштрих рубова под месечевим зрацима.

Желели смо да се вратимо пешице до Нишке бање, преко манастира Вете. Планинарски интересантнији пут гребеном Суве планине, који се благо спушта према Нишкој бањи, нисмо узели у обзир, јер је напорнији. Знајући да нам се тиме ближи пут крају, нисмо журили натраг. У манастир смо стигли тек поподне. То је била једна трошна колиба која је некада била штала, а сада су у њој живели калуђери. Земљани под, неколико ниских троножаца и дрвени сто били су сав намештај. У углу је било наређано неколико икона, кандило, постоља за свеће, а на дасци поред тога стајали су неки прљави стари лонци. Игуман, сед сух старац, у дугој црној долами, истовремено и самоуверен и понизан, говорио нам је о подацима које је он у једној свесци сакупио о прошлости манастира. Порекло му је непознато. После ослобођења од Турака био је ископан и обновљен, за време Првог светског рата изгорео је и сада је од њега остало само ово и мала црквица недалеко у брду. Отишли смо оданде полуразочарани скромношћу овог споменика. Игуман нам је показао један путир који је средином прошлог века неки руски пуковник поклонио манастиру. С муком смо очистили рђу и прљавштину с њега и успели да прочитамо натпис на руском. Изглед ових полурушевина више него њихова природа оставили су на мене утисак једне кратке посете у прошлост, са свим примитивизмом и заосталошћу на које наша генерација ретко мисли.

Одавде натраг у Нишку бању лепом долином реке Студене, кроз села, недељом бучна и весела, до пруге, вишеспратница и електрике, асфалтног пута и уређеног парка, који бањским гостима дочарава природу и дозвољава да уживају у зеленилу. Те ноћи, у пласту сена, сигуран сам да ни један од нас не би мењао своје место ни са једним од оних под перином и на мадрацу, не за стално!

Опис похода београдских алпиниста на Трем (1808 m), највиши врх Суве планине у Источној Србији. Поход је изведен септембра 1954. године, којом приликом је изведен и успон на стену Трема (III, местимично IV и V степен тежине).