На Северном врху Кучког Кома

Иван Стојановић
1952. године

Када се сунце изгуби иза заснеженог гребена, а тама почне из долина нагло да осваја пространство, тада се чини као да планина почиње да дише. Прво једна звезда затрепери на још бледом плаветнилу неба, а онда јој се придруже хиљаде других, обасјавајући са небеског свода оштре контуре црногорских висова. Лаки вечерњи поветарац који се пробија између врлети као да шапуће успаванку, а уморни капци се склапају, свест полако тоне у сан, док однекуд почињу пред очи да излазе минули доживљаји. Сад седимо под кровом бачије, поред ватре, која лено лиже снегом исквашене гранчице испуштајући много досадног дима, а још пре неколико часова борили смо се са снегом, ћудљивом планинском стихијом и подмуклом крушљивом стеном.

На успон смо пошли у зору. (Пењали 2. маја 1952. године: Добривоје Гаћеша и Иван Стојановић, АО Београд, време трајања успона: горе 5 сати, доле 4 сата). Претходног дана одредили смо правац успона, али ипак нисмо знали шта нас све горе чека. Овим делом Кучког Кома још није ваљда нико прошао да би нам могао дати неке поуздане податке о њему. Полако смо се приближавали масиву, а ја сам сваки час упирао очи ка гребену, покушавајући да докучим и последњи детаљ успона који нам предстоји. Разговарали смо о безначајним стварима. Покушавали смо на тај начин да угушимо у себи ону нервозу која се скоро увек јави пред неки нови успон. Касније, када почнемо са пењањем, нестаће нервозе и вратиће се толико пријатно осећање самопоуздања. Под стрми снежник ситигли смо око седам часова и одмах пошли горе. Мој партнер, који је требало да иде први, ставио је на ноге једини пар дереза који смо имали, док сам ја са нестрпљењем чекао и посматрао снежник који се пред нама дизао ка врху попут белог зида. Потом смо кренули уједначеним, лаганим кораком напред, ненавезани, јер је нагиб испочетка био благ. Идући ивицом снежника брзо смо добијали висину, али корак је постајао спорији, тежи, морали смо сада већ пазити да се не оклизнемо. Стрмина је лагано постајала све већа и већа, и то нам је постепено апсорбовало сву нашу пажњу. Престали смо да се осврћемо на околне висове и да запажамо разне лепоте. Сада је време да се гледа пред себе, ниједан покрет, ниједан корак, нити трзај, не сме бити сувишан, непромишљен. То је велики напор, али замор се осећа тек после успона. То је онај здрав замор у коме може чак и да се ужива. Све сувишне мисли смо одбацили, нестало је нервозе и безначајних разговора. Почиње још једна од многих драма у планини која ће остати сакривена у нашем сећању као интимна, драга успомена једног великог живота. Ту ћемо искоренити пороке, у себи уништити сву ситну злобу коју смо донели из градског метежа, у висини очистити груди и срце од тежине људског неразумевања, са себе стрести страх који нас понижава. Ту, где се садашњост и временски и просторно граничи са вечношћу, човек се окрепи за нове напоре, ту црпи снагу да се увек изнова хвата у коштац са животом и да му мења ток у своју корист.

Партнер са дерезама је ишао напред помажући се и цепином, а ја сам лагано тапкао по његовим траговима. Тачно изнад нас указало се право окно у стени какво смо навикли да видимо само у Алпима. Проћи кроз њега било је велико искушење, али не знајући шта даље, сматрали смо да је боље држати се раније одређеног правца. Снежиште се већ било опасно накривило. Кратке попречне пукотине, које су се појавиле у снегу, упозориле су нас на опасност. Навезали смо се, са осећањем човека који је свестан да предузима сувишну меру предострожности, само збор рутине, али смо убрзо били јако задовољни што смо то урадили. Снежник се под великим нагибом зарио између вертикалне стене с десне стране и глатке, делом заснежене стрме плоче с леве. Почели смо са осигуравањем. Ја сам и даље ишао као други. Неко време сам видео партнера како боде цепином и дерезама по замрзнутом снегу, а онда је нестао иза угла стене на коју сам се ја ослањао. Тренуци су тешко пролазили. Иако сам знао да због рушења камења и снега треба избегавати вику, покушао сам да га дозовем. Није се одазивао; само конопац који је лагано и уједначено клизио кроз моје шаке говорио ми је да је негде ту, изнад мене, мили, пуже по белом зиду као паук, не мислећи тога тренутка ни на јуче, ни на сутра. Проћи – постао је имепратив. Упро сам се јаче ногама о упориште да бих га сигурно задржао ако би се оклизнуо. То је све што сам тада могао да учиним, а и довољно је. Из самог размишљања тргао ме је глас:

– Колико још има ужета?

Одговорио сам да има још четири метра.

– Колико?

Чудно је како у стени неки пут не можеш чути човека који тебе одлично чује.

– Још четири.

Поновио сам му, а онда продужио да га обавештавам како је уже даље текло:

– Још четири, три, два, један. Нема више ужета!

– Треба ми још два метра.

Рекао сам му да се намести сигурно, а онда сам се с крајњом пажњом померио, скративши на тај начин растојање између нас двојице за око два метра. Осећао сам се несигурним на новом месту. На срећу, он је за трен ока изашао на добро осигуравалиште и јавио ми да кренем. Сигуран под осигурањем одозго, пошао сам брзо користећи његове ногоступе као степенице у стрмом снегу и зачас се нашао поред партнера, али сав задихан. Онда смо кренули даље, још један растезај ужета, па још један, и најзад смо сагледали крај. Оценили смо да имамо још два „цуга“ до гребена. Тако је и било, али то није био свршетак. Од гребана нас је раздвајало парче глатке суве стене са минијатурним опримцима. Добрица је скинуо дерезе и пошао у вибраму, више идући својим снажним рукама него ногама, које су жалосно вириле из полу распаднутих гојзерица.

На гребену нас је чекало велико изненађење. Уместо ливада и благих падина, какве смо навикли да виђамо до самих врхова свих наших планина, укључуући и Проклетије, с друге стране гребена зинуо је понор дубок око двеста метара. То је значило да морамо сада озбиљно мислити како ћемо натраг, у долину. Одавде до врха имали смо да идемо још око педесет метара по лакшем терену. Не одвезујући се, упутили смо се напоредо ка њему, хитајући да што пре достигнемо тај жељени циљ.

Изићи на врх обично значи успешан завршетак теже половине туре, али овога пута није било тако. Нашавши се у непредвиђеном положају, морали смо пре свега мислити којим ћемо путем доле. Од опреме имали смо цепине, пар дереза и конопац, а то је лако могло да буде недовољно. На југу, према средњем, а иза њега према главном врху, пружао се гребен који нас је привлачио када смо јутрос пошли на успон. Гајили смо обојица потајну наду да ћемо моћи тим гребеном да се пребацимо на средњи, а потом и на главни врх. Данас кажем, можда смо и могли, али онда није изгледало тако. Гребен је даље постајао врло негостопримљив, а средњи врх, који се сада дизао право пред нама, изгледао је много тежи од нашег, северног врха. Баш тај, средњи врх, привлачио нас је због своје неприступачности и, мада смо га се тешко одрицали, морали смо потражити неки лакши и сигурнији пут за благовремени силазак, јер у долини морамо бити за видела. Окренули смо му леђа и пошли доле према стрмој падини. Дошли смо до једног снежишта које је нестајало негде у дубини, траверзирали га и са његове друге, мало питомије стране, продужили спуштање. Оно што је малопре још била падина, полако је добијало све особине стене. Сада сам пошао напред тражећи пролаз, док је партнер чекао у једној рупи осигуравајући ме на конопцу; тек покаткад бих несмотреним покретом или конопцем одвалио по који комад крушљиве стене који би прохујао поред мене у свом лету у дубину. Напредовали смо донекле овако осигуравајући се наизменично, а онда нисмо могли даље. Од мале заравни десет метара испод нас раздвајала нас је глатка вертикална стена. Спустио сам се по конопцу до ње, осмотрио да ли ћу моћи натраг, потом да ли ћу моћи напред и онда позвао партнера да ме следи. Пристигао је и он, свукао уже са каменог носа преко кога смо „абсајловали“ и казао „збогом“ повратку на гребен. Опет сам се промувао до неке полице, спустио се око петнаест метара и пажљиво разгледао даљи пут. Одавде смо имали више могућности, али смо се тешко одлучивали којим правцем да пођемо. Нисмо говорили ништа, али нам је обојици било хладно око срца при помисли да се овако можемо лако заглавити на неком месту одакле нећемо моћи сами да се извучемо. На моменте сам силно желео да седнем на неко сигурно место и да не мислим више на силазак. Одморити мозак од сталне опасности и напрегнутости изгледало је важније од било чега. Само великом дисциплином воље човек успе да прође, да се извуче из тешке ситуације, благовремено мислећи на све оне који ће се бринути ако на време не стигнемо у долину. Осећање одговорности утростручило нам је пажњу. Изабрали смо пут који нам се након дугог осматрања учинио најлакши; преко скока од око четири метра спушта се на полицу која косо надоле пада на неких двадесет метара висок вертикални камин. Испод њега терен је био лакши. Ја сам се под осигурањем спустио преко тог скока, а како је мој партнер прошао, то ни сада не знам, нити је он после умео да ми објасни. Само је слегнуо раменима. Тек и он се нашао на полици поред мене, сада већ расположен и за шалу, с обзиром на добре изгледе за брзи свршетак силажења. Извадили смо из џепова суве шљиве које нам до сада нису ни на памет пале, иако нисмо ручали, и задовољно почели да жваћемо. Потом смо обојица, такорећи, паралелно заглавили у камин који ми се учинио тог момента да је најлепши камин који је икада постојао.

А да ли је то све? Где је оно неописано, неизговорено, оно што носимо дубоко у срцима и љубоморно чувамо, оно због чега нам се људи чуде или нам се смеју, а што ми по неки пут узалуд покушавамо да предамо онима који то нису сами осетили и неће вероватно никада ни осетити!? Неколико растезаја ужета, неколико уговорених знакова и ту смо, на врху, а под ногама остаје све што нам је било тешко.

Сећам се шта ми је једном један друг алпиниста рекао: „Није то стена са којом се ми боримо, коју савлађујемо и побеђујемо. Алпинизам је борба човека са својим слабостима. Ми са својим страхом и незнањем водимо борбу на живот и смрт. Зато је свака наша победа тако драгоцена и зато је ми тако дубоко осећамо. Можда због тога и приступамо планини са толико поштовања. Ми смо у њој сахранили страх и своје слабости, то је за нас постало место весеља. А да је то тако, сведочи сваки наш корак, сваки нов чин, па и овај наш успон.“

Понекад ми је жао свих који не упознаше говор планине. Они не знају шта би изгубили, а то је можда њихова срећа. Понекад бих тако желео да могу свима да нацртам, да опишем, на било који начин да прикажем све што сам у панинама видео, осетио и чуо, и што осећам кад год мислим на њих.

Човек постаје свестан својих речи тек када их каже, свестан својих дела тек када их учини, а свестан себе кроз своја дела. Кроз савлађивање препрека упознали смо своје могућности и стекли разум и веру у себе. Тако је било пре милион година, тако је било и у историји, тако је било и јуче, приликом нашег успона на Комове.