Магла

Иван Стојановић
1952. године

Сећам се једне планине. Гледао сам је на сликама, гледао сам је из воза који ме је носио у далеке крајеве, посматрао сам је из зелених долина у тихе летње вечери хватајући погледом њене румене контуре које се блистаху под последњим сунчевим зрацима да би ускоро потонуле у мрак. Гледао сам плес месечевих сенки на њеним оштрим ивицама и пут звезда иза и изнад њеног оштрог врха; дивио сам се несташној игри јутарњих зрака који су шарали по њеном лику у чудним и нежним бојама док је у долини још била ноћ. А зими када дебели снег покрије њене сребрне стене и попуни и заобли њене шиљасте гребене, зими када сунце својим бљеском упали хиљаду пламених стрела на њеним падинама, пришао бих јој бојажљиво, дивећи се њеним облицима и бојама, њеној висини и усамљености, њеном ћутању и достојанству, поштујући њен мир и близину, обожавајући њену вечитост. И песма њене величине упалила је пламен једне жеље– да станем на њене шиљасте врхове и принесем жртву, предавши јој своју слабост, своју жудњу и немир.

Тако сам одлучио да се попнем на врх те планине.

Једног августа преноћио сам у планинској кући, устао у пола четири ујутру, попио шољу чаја и мало се заложио, распитао се за приступ до врха и пошао. Сиви плашт магле скривао је све. Човек се осећао као затворен у простору, у одаји чији зидови као да се спајаху без углова, а иза тога не постоји ништа. У тишини, кренуо сам сáм према врху, окружен том влажном маглом која као да је гутала одјек мојих корака по мокрој стени. Бити са тобом, а не видети те–осећање незадовољства мешало се са страхом од непознатог. Корачао сам полако тешким стабилним кораком, испочетка по траговима оних који су туда прошли пре мене, а онда је тврди камен заменио све. Трудећи се да не изгубим оријентацију, запажао сам ситнице које треба да ми помогну да се вратим истим путем. Сваки корак откривао ми је део у магли сакривеног горостаса, а иза мене сивим велом покривао метар по метар пређеног пута. Тако сам дошао до гребена. Нисам знао колико је сати; идући сам кроз маглу, слушајући непрекидно одјек својих уједначених корака и немоћан да удаљим своје мисли од питања да ли је још далеко, изгубио сам сваку оријетацију у времену. Дошло ми је да нешто кажем, да викнем, да бих чуо људски глас, макар и свој, да знам да сам жив и да је ово стварност, да престанем да осећам хиљаду утисака, који ми притискиваху груди, и да знам да сам то ја, да идем на врх, да је нажалост магла и да нећу моћи ништа видети, али шта мари, много других доживљаја надокнадиће недоживљено.

Отимајући се оваквим мислима, пошао сам нагоре гребеном. Пузио сам нервозно хватајући ломљиво стење и лагано добијајући висину, постајао свестан понора који се отварао и са моје леве и са десне стране. Хладна ваздушна струја из дубине за моменат усталаса маглу те видех оштар гребен неких педесет метара испред себе, а онда све поново утону у сиви дим. Осећао сам се као бродоломник који плови на дасци гледајући свуда око себе модре таласе који скривају дно непрозрачношћу вечито замрачених дубина. Слутећи понор који нисам могао видети, постао сам несигуран; руке су ми грчевито тражиле опримке који би се покаткад одломили и уз тресак нестали доле, не дајући да чујем крај пада, а ноге су дрхтаво и напетих мишића дизале тело педаљ по педаљ. Дошавши до мале заравни са нешто ниске мокре траве, нисам смео да се усправим. Пузећи по трави осетио сам жељу да легнем и заборавим, и ужаснуо се од помисли да се можда нећу вратити. Одлука да не будем поражен дала ми је снаге да наставим лагано гребеном који је бивао све стрмији, а местимично и врло оштар. Из магле извирело је нешто као врх, са малим стубом на средини. Грозничаво сам пожурио, саплео се о некакав камен, ударио се и огребао, и дошавши до стубића клонуо. Магла је таман дозвољавала да видим гребен који се даље уздизао. Ово разочарење одузело ми је снагу. Осетио сам да малаксавам и да ме жеља да се нађем међу људима на сигурном месту неодољиво вуче натраг. Чинило ми се да ходам већ данима, као проклет! Тренутак је трајала борба, а онда је инстинкт самоодржања победио – избећи опасност. Одлучио је страх и ја сам са олакшањем кренуо и журно, просто задуван, пошао натраг.

Када сам стигао у планинску кућу, било је тек седам. Значи ишао сам свега око два и по сата, а изгледало је као вечност. Из кујне је допирао звекет прибора за јело и посуђа, а мирис непроветрене трпезарије деловао је умирујуће на моје напете живце. Спустио сам се на клупу у углу и тако седећи остао дуго, размишљајући о планини.

Колико скривених дражи, онолико пута недоживљених лепота, колико пута људи нису били тамо. И отишао сам првом приликом поново тамо и био на врху.