У кањону Мртвице

Бранислав Церовић
1960. године

Кажу да извесне емоције из детињства неизбрисиво остају у подсвести човека и да могу и после дугог времена с несмањеном жестином продрети до свести изазивајући, зависно од врсте утисака, одговарајуће угодно осећање задовољства или осећање тешке непријатности. Каткад оне могу бити повод стремљењу, неразумљивом и неприхватљивом за оне који својевремено нису доживели бујање дечачке маште покренуте неочекиваним доживљајем.

Један период свог детињства провео сам у горњем току Јужне Мораве, у крају у коме је ова река уткала многе нити у живот људи крај ње. Својим благотворним деловањем она изазива приврженост према њој задивљујуће разборитих и тихих људи овог краја који на врелом јужном сунцу безбројним „вадама“ разводе крвоток реке кроз бујне вртове и баште. Из њих се шири омамљујући мирис поврћа и цвећа помешан с опорим и сладуњавим мирисом моравске „тиње“. У летње доба крај Мораве се одвија живот мојих земљака. Из врбових гајева извија се повесмо дима, знак да се крај реке суши избељено рубље, док моји голотрби вршњаци, у предаху кад нису у води, гребу дно поцрнелог „грнета“ у потрази за ретким зрном граха и раскуваним љутим црвеним папричицама. Или, пак, претражују торбе, саткане од грубе вуне и ишаране јарким бојама чије се тајне справљања чувају још из турског доба. Жене и девојке у дугим ланеним кошуљама, до појаса у води, полажу снопове конопље у ископе и напуштене вирове пуне устајале речне воде.

Крстарио сам обалама реке и стицао сазнање о њеним вировима и облицима подлоканих речних страна на којима сам бројао слојеве златножуте земље, песка, пешчара, сатрулог грања и зелене траве које је Морава засекла налетом своје матице.

Газио сам по бледожутој води, с муком извлачио ноге из дубоког глиба и прескакао преко натрулих стабала утонулих у најфинији песак нанет тихим таложењем на ивици речног тока. Прелазио сам преко наплављеног прућа лијана и лишћа, која је местимично као природна врша прекривала узано речно корито.

Одједанпут речни ток се изменио. Појавила се блистава ширина, сва посута облутцима који су се пресијавали на подневном сунцу. Морава, дотле стешњена нагриженим обалама, раширила се и преливала се преко широког наноса, жуборећи у журби да свој расплинути ток споји у јединствену матицу.

Усамљени врбови жбунови, до половине засути наносима, представљају једину вегетацију пустог краја. Јара у кључевима избија из загрејаних пешчаних ртова. Местимично је спрудове пресекла некаква сила и створила попречне канале реметићи њихове дуге заобљене линије. Ту је уток притоке која само повремено узнемири Мораву. Сада, пак, њено сухо корито делује као разбојиште стихије, а велики заобљени камени блокови у даљем току ове бујице као да стоје спремни да се укључе у ковитлац вода са планине када горњи ток бујице прекрију тамни црни облаци. Поглед на тој страни завршава се на левкастом усеку на каменитој планинској страни као на вратницама подземља.

Идући даље плитким рукавцима Мораве, слика се понавља. Као да су водиле бој, бујице су растргле ток реке мог детињства остављајући за собом бела поља облутака. Њих није успела да освоји спржена трава чије је семе истргнуто са стрмих планинских страна.

Са истока, из дивљине пограничног краја, у плаветнилу летњег дана, извирују бледожуте куполе Стрешера, Варденика и Бесне Кобиле као да желе да привире и упознају судбину свог стења, одваљеног, издробљеног и неповратно расутог у пустим пољима око Мораве.

То су моравске пустопољине… Чудесне површине, по којима, у машти мојих земљака, воде путеви вилењака. Напуштене површине. Некорисне. Незаборавне када се у њих зађе.

Горња слика из мог детињства ми се наметала када сам једног јунског поподнева стигао на стрмо постављено несигурно борово брвно изнад реке Мртвице у Вељем Дубоком. Стајао сам тамо где ова река, по саставу Ријечине и Сутјеске, формира свој ток и улази распеваним жубором у величанствени кањон урезан у сурови кречњачки масив Маганика с једне и, на изглед нешто ближе, пошумљене падине Лукањег Чела с друге стране.

Призор на вратницама кањона вратио ме је деценијама уназад. Истина, ове суре стене као ножем одрезане, ови самотни борови као канџама приљубљени уз испране вертикалне плоче, ова пребела руна облака која прелазе преко кањона скоро дотичући његове ивице, ова бистра планинска речица чија се вода прелива у безброј нијанси преко белих, сивих и црних плоча обраслих маховином најразличитијих боја немају ничег заједничког са широко разведеном долином Мораве обојеном патином спржене траве. Али дно кањона, у његовом почетку, стари ми је познаник, близак, драг. Као да је неко пренео моравску пустопољину и њено изравнато, у кречњаку оштро издубљено корито, испунивши га оријашким наносима кроз које је, између бедема спрудова, рукавцима развео бистру планинску воду. Ни врбово шибље између појединих рукаваца није недостајало, ни треперење јаре, ни сјај облутака, ни напушена корита.

Чим сам то угледао, знао сам да туда морам да прођем газећи по рукавцима и између њих, радујући се раздвајању речног тока и његовом поновном спајању, упијајући у себе мирис испраних облутака и врбовог корења, доживљавајући визију неукротивих бујица које с планинских страна откидају блокове да би их у свом млину млеле, заоблиле и потом слагале у спрудове, који ће се, ето, ускоро осипати под нашим ногама.

Веље Дубоко, последње ровачко насеље, ако се почетак ове племенске крајине рачуна од вратница Доње Мораче, одсечено је од осталог света стеновитим масивом Маганика с југа и бескрајним билима Капе Морачке и Лоле са севера, преданиште ровачких пастира по њиховом путу за бујне требјешке пашњаке и ливаде.

Китњасто утонуло међу шљивицима и кукурузима.

На домаку Стошца, Међеђег, Кокотовог и Петровог врха.

Под љутим Рогођедима на западу, тешко избораним шкарпама као снег белим и вечито жедним.

На састанку планинских бујица које ту више кућа и башта деле мегдан на спрудиштима још неиситњеног, али у најразличитијим облицима обрађеног наноса.

Са редовном посетом једанпут годишње полимиских и зетских коритара и казанџија који узгред врачањем зарађују цигарете, од нас планинара, разуме се. Горштаци су имуни од спектакла испружених увелих руку и неодољивих уверавања старе Ханифе.

Живописни планински етапни логор. Са пуно воде и зеленила. И проје. Велика као точак. Без ње би наша тура запела и, можда, многа наша инспирација.

Топло јунско сунце прешло је зенит када смо напустили наш мали логор и кренули низ реку у кањон. Остављајући с леве стране на брежуљку малену цркву, залазимо међу спрудове. Ту и тамо пасе по неколико грла стоке. Без чувара. Путеви су јој затворени на све стране, сем узводно, до куће.

Мртвица је овде тиха, са знатним животним простором ван садашњег тока и напуштеним, исушеним рукавцима по којима својим ходом дижемо прашину.

У „полукањону“ смо. Само с наше десне стране уздижу се ветикалне црне, испране црновршке стене, прошаране белим тракама од млазева повремених извора у пукотинама стена. Понегде плочу заменило стеновито ребро, обрасло зеленим руном. До горе, 400 метара више, на ивицама стена, према небеском плаветнилу, стрше борови и букве, патуљасти украс као ножем одсечених ивица кањонске стране.

Ускоро налазимо се у правом кањону. Лијешњанске стене приближиле су се својим јужним сусеткама. Сузиле су мртвичку пустопољину. Осећамо да ће њен тихи ток недалеко одавде бити измењен. Немогуће је да у казану између оваквих литица опстану ове равне површине наноса.

Назиремо да се пред нама дно кањона продубљује пре него речни ток из дотадашњег правца запад-исток оштро скрене према југу.

На крају смо спрудова, на џиновској степеници. Постаје нам јасно како је дошло до тога да почетни део кањона буде раван, као за трку спремљен. Природна брана испречила се средином кањона и створила ову огромну акумулацију песка и облутака.

Узаним процепом кроз брану Мртвица је себи обезбедила даљи ток. Али какав ток!? Као да је на спрудовима прикупила снагу, свом силином своје масе директно удара у усправну камену баријеру и то у камени блок који као кула доминира на овој природној брани. Одбивши се од њега лукаво га обилази, милује бели обли камен, који као огромно јаје затвара узину између двеју црних стена, дуби глатки олук на једној његовој страни и победнички скоком улеће у зелени вир. Вијуга кроз лавиринт степенасто изваљених блокова, понегде стешњена као у сифону. Ту свија гнезда, ковитлајући се тањирастим коритом издубљеним у чистој стени, тамо достојанствено, као на бини, широком завесом слива се низ садрену препреку. А кад је тврди непријатељ улови и стегне у свој загрљај и прети да је врати натраг, не губи наду, извиђа, дуби, кључа, подвлачи се, проналазећи слабе тачке у темељима, невидљива, да би ниже, пред лицем сурих здепастих стражара, рођених у јури и креди, весело захохотала пред новим препрекама, пред нову игру камена и воде.

У окуци смо кањона. Одавде његова дубина нагло расте. Двојако. Стрмим падом речног тока и усецањем вертикала на горњем ободу кањона у највише регионе црновршке висоравни, све до пастирских станова у Разбијеној јели, стравично подигнутих на рубу стене. Управо под овим становима кањон Мртвице достиже највећу дубину 1100 метара. Његово дно представља необичан призор облика створених воденом стихијом у дане поводња, када нико и не помишља да привири у паклени процеп дуг 7 километара. Кањоном се може проћи само када је водостај тако низак, а љупки поток храни заостале водене базене и нагриза прекрасна мала жала између блокова стена. На степенастим бедемима жала тада је читко описан призор опадања снаге водене стихије.

Зраци поподневног сунца као велом предвајају кањон. Његова западна страна утонула је у плаветнило као на смирају сунца. Вегетација добија изразито тамне тонове. На источној страни стене Венца блеште купане сунчевим сјајем. А ми, на дну кањона, као мрави, пењемо се на одваљене стене, силазимо с једних на друге ослањајући се рукама или ногама, прескачемо с једне платформе на другу, провлачимо се природним вратницама са црних плоча изрезбарених небројеним олуцима, ступамо на углачане, садром покривене, обле, беле главе, опкорачујемо сужени речни ток на слаповима, залазимо иза водене завесе и испитујемо акустичност џиновских лонаца.

Ниједан од нас није ушао у кањон из научних побуда. Али сви смо са задовољством истраживача проучавали сваки нови облик створен деловањем воде на кањонском дну. Кула, Звоно, Печурка, Шедрван, Бела пећина, Црни свод, Мали скок, Иглене уши, Креста, Лобања и други називи остали су нам као успомена на чудесне облике на које смо наишли приликом незаборавног крстарења по кањонском дну.

Ипак, Велики жрвањ издваја се међу свима. Затекли смо га на половини пута кроз кањон. Приликом прилаза деловао је само као огромна стена укљештена међу другим стенама на средини речног тока какве смо морали већ десецима прелазити. Међутим, када смо се попели на њен равни плато, упао нам је у очи отвор на платоу стене овалног облика џиновских размера. Отвор се ширио према унутрашњости стене обликујући казан у стени пречника четири метра. По зидовима казана кружне боре, а на дну неколико облутака, камених глава, утонулих у воду. За трен смо све схватили. У данима кад прелива стену, вода ковитла у овом казану камене главе и њиховим кружним кретањем проширује и продубљује казан. И ствара, сигурно, чудни концерт радом овог камено-воденог жрвња, концерт чије звуке није имао нико прилику да слуша. Јер, кад вода опадне и омогући приступ жрвњу, он је само документ. Хладан, чудесан документ стварања џиновских лонаца.

Пуна три часа трајало је наше пробијање дном кањона. Поред и преко низа већих и мањих жрвања, стубова, плоча, узина, казана, вирова, базена, већих, мањих, читавих, начетих, засечених, оштрих, прекривених маховином, глатких као огледало и обичних, сурих камених облика, свакидашњих у недрима Динарида, као што је за моје суграђане свакидашњи углачани асфалт велеграда.

На ливади под Смолницама, на домаку Мртвог Дубоког, сити, после одмора, препуштамо се медитацијама. Један од нас зажелео је да неком моћном дизалицом пренесе Велики жрвањ у какав врт, приступачан свима. Нисмо се сложили. Њему је баш ту место. На дну кањона. Усред кањона. Да дочекује нове бујице, да весело заклопарају његове камене главе. И да задивљује оне који ће иза нас прокрстарити кањоном. Потакнути на то, можда бакином причом о далеком, пустом крају где обитавају… или… можда, импресијом пејсажа из вестерна. Или, пак, искуством других, можда баш нас који смо малочас изишли из кањона.