Маја Језерце

Бранислав Церовић
1937. године

Петнаестог јула 1937. године тројица планинара, чланови Удружења студената-планинара из Београда, извршили су у оквиру планинарске туре по централном (албанском) делу Проклетија успон на највиши врх овог масива Маја Језерце.

Маја Језерце. Језерски врх.

Како овај назив звучи пасторално! Како су у њему сједињени појмови из језика староседелаца илирског порекла и језика словенских дошљака! До скоро у планинарској литератури непознат назив као што је и сам овај чудесни врх био ван домашаја истраживача северноалбанских планина све до тридесетпетих година овог двадесетог века.

Положај и околности везане за живот горштака ових крајева донекле објашњавају зашто је до скорих дана највиши врх Проклетија остао непознат планинарској јавности.

За разлику од других динарских планина, Проклетије се одликују, нарочито изразито у централном делу, пластиком високогорских ланаца, раздвојених дубоко усеченим речним долинама, без изразитих површи. Правци пружања ових ланаца и долина творе шаролики рељеф који је својом природом отежавао комуницирање између појединих долина. У западном делу долине Цијевна у изворишном делу реке (Прој Цемет) одвојена је огромним кречњачко-доломитским гребеном Каранфилит-Шникут-Радохине-Брадашес од долине Шаљске реке (Љуми Шалс), преко кога води једино козја стаза од Вукли до Ћаф Пејс, уздижући се на висину од скоро 2000 метара. Долина Никајске реке изолована је од осталог света оштрим гребеном Мајет е Шалс на западу и тешко проходним масивом Маја Хекураве на истоку. Северну границу ове долине чине величанствени гребен Мајет е Жаборес са десетак врхова изнад 2400 метара. Долина Валбона, између гребена Мајет е Жаборес на југу и камене громаде Белича на северу, имала је све услове да последња буде доступна планинарима. Управо у чворишту наведених горских ланаца, на простору између прелаза Ћаф Пејс и Ћаф Валбонс, између долина Валбоне и Ропојане, заклоњен од погледа из долине моћним стеновитим предстражама Маја Рогамит, Маја Кокерархаке, Маја Бојес и другим, уздиже се усамљени великан – Маја Језерце, за главу виши од осталих врхова Проклетија, са испресецаним, снегом испуњеним цирковима, километрима дугим усовиштима на јужној страни и дивном долином са шест горских језера на северној страни.

Орографска раздвојеност дубоко се одразила и на односе појединих племена и фисова на подручју Проклетија. Планински ланци постали су граница верских, трговачких, војних и других утицаја, зависно од тога с које стране су они долазили. Отуда није чудо да се у долини Шаље наиђе на црквицу католичких мисионара из Француске, постављену на срачунато изабраној хумки, а да се чим се пређе гребен, у Валбони, угледа џамија и њено горски упрошћено не много љупко минаре. Родовски, верски и лични интереси, заштићавани у свакој прилици оружјем, које се вековима није испуштало из руку, чинили су ове горе неприступачним, не само за појединце, већ и за војне походе. Прве планинарске групе имале су карактер малих експедиција које су лагано, али упорно уклањале вео непознатог са ове толико разноврсне планине.

После двочасовног пробијања узводно од села Драгобиј, кроз узану клисуру Валбоне, стешњену са севера Белића, избразданим вододеринама, а с југа стрмим травњацима и кржљавим шумарцима Маја Пећмарес, нашли смо се пред крајњим, изворишним делом долине Валбоне.

Указала нам се равна горска долина, дно блештаво од силних наноса облутака, који као окамењена река формирају спрудове, израчване у правцу речног тока. Местимично, тамо где се с планинских страна уливају бујице, на спрудове се надовезују оштро урезани кланци, понеки засути одломима стена, оивичених жутим или белим пешчаним наносима из којих, као оглодане кости, провирују остаци наваљених борових стабала и гране клековине. Понегде до ивице долинског дна сежу травнате терасе на које се нагло с обеју страна речне долине надовезују стрме падине Маја Језерце и горског ланца Мајет е Жаборес, вододелнице Валбоне и Никајске реке.

Читав пејзаж делује помало познато. Као да смо у Робановом коту, у средњем делу долине Бијеле или у задњој Тренти.

Поглед нам хрли скупини Маја Језерце. Међутим, импозантна, стеновита тамна баријера Маја Рагамит заклања видик према највишем врху скупине. На горњем рубу баријере беласају се снежне плохе највишег цирка у скупини Маја Језерце, захватајући огроман простор између Маја Рагамит, Маја Језерце и Маја Есе. Ту почиње горњи спрат ове тако мало познате горске скупине.

Друга страна долине испунила нас је усхићењем. Изразити алпски врхови, од заобљених главица са снежним куполама и дугим снежним тракама на себи до оштрих стеновитих игала и зубаца раздвојених снегом засутим превојима пружају се у импозантном низу од Маја Груке Хапт на истоку до усамљене стожине Маја Бошит на западу, тамо где почиње слив дивље Валбоне. Међу њима, висином, положајем и обликом доминира Маја е Лугуплисит или Маја Бриасит (2567 m) чија ромбоидна, неосвојена северна страна, висине око 800 метара, својом грациозношћу тако подсећа на северну стену Јаловца. Осећање да смо у срцу дивље Албаније и да смо први Југословени који са овог места из планинарских побуда посматрају овај скривени кутак Европе испуњава нас нескривеним задовољством.

За базу сутрашњег успона на Маја Језерце изабрали смо сеоце Селимај. Ових неколико разбацаних скромних камених кула, смештених на улазу у бочну долину Љугу и Валбоне, једно је од најзабаченијих албанских насеља северно од реке Дрима. Недалеко од куће, избијајући из јаких извора, формира свој стални ток бистра Валбона. До тога места она се пробија делимично као понорница кроз спрудове које је сама створила у време поводња.

У пратњи двојице албанских граничара упутили смо се следећег јутра рано у долину Љугу и Валбоне поред маленог насеља Кукај у правцу границе према Југославији. Пут пролази најпре кроз ретку борову шуму огромних стабала. Страном испод Маја Сат прелазимо поточић који из правца баријере Маја Рагамит вијуга према тек раскрченим њивама у Кукају. Од пастирских станова Буни Валбонс, испод граничног превоја Ћаф Валбонс, напуштамо каравански пут и готово хоризонтално положеном козјом стазицом продужавамо у правцу баријере. Нагађајући где је пролаз кроз баријеру, убрзо смо наишли на низ стрмих стеновитих ребара, раздвојених пролокама које се дубоко под нама завршавају усовиштем Љугу и Зајаве. Почиње стрми успон кроз овај једини пролаз у баријери. Успињемо се једва видљивом стазицом кроз прву пролоку, а затим и кроз друге две. Видик је отворен једино према југу, према гребену Мајет е Жаборес. Најзад налазимо се под самом стеном Маја Есе (2423 m). Ту је уједно и почетак највишег платоа Маја Језерце. Имамо утисак као кад после успона преко Прага, угледамо триглавски плато са Зеленим снегом и врх Триглава у позадини. Чак се добија и утисак познате силуете малог и великог Триглава, јер је њој тако сличан овај дивовски, у средини нешто угнут, трапез североисточне стене Маја Језерце, која се уздиже из пространог снежног поља, чије границе сежу све до ивице баријере на истоку и готово до самог врха Маја Рагамит. Одмах нам пада у очи да је лице Маја Језерца избраздано попречним борама, терасама налик на Златорогове полице. Један од њих, на половини стене, задивљује својом ширином и континуитетом кроз читаву стену.

Управо кад смо се приближили снежној граници, изненадио нас је лавеж паса и мирис тора ограђеног каменим громадама. Убрзо сазнајемо да је овде, на висини од 2000 метара, смештен најбизарнији пастирски стан не само у Албанији, већ вероватно и у Европи. Кад смо прилазили њему, најпре смо угледали плавичасти дим који се издвајао из саме црне стене Маја Есе, затим смо кроз природни отвор у стени ушли у пећину. Пећина је служила као пастирски стан. Не окапина као стан, каквих се нађе и на Динаридима, већ права правцата пећина у којој је кроз улаз једва продирало светло дана. Задимљена, са полицама од грубих дасака на влажним зидовима и грудама масла поређаним на полицама. Није недостајала ни колевка крај ватре на другом крају пећине. Пећински ходник наставља се даље. Кажу да му крај није далеко. Губимо вољу да будемо ма чиме послужени. Док немо посматрамо призор у пећини, повремено по влажним пећинским зидовима блесне одсјај огњишта и зачује се плач детета у колевци, детета рођеног у мочварном селу, на обали Отрантских врата, чији становници закупљују пашу у овом суровом крају. Граничари веле да се планинка много чуди нашој појави. Не знамо само да ли нашој планинској одећи или нашем нескривеном запрепашћењу што смо сведоци једног призора из предисторије.

Наши сапутници граничари имају муке прелазећи преко снежног поља у лаким гуменим опанцима. Завиде нам што без падова прелазимо и стрмије делове, захваљујући металном окову на гојзерицама. Ускоро смо на превоју Ћаф Гратс (2335 m) са северне стране. Готово читав превој завејан је снегом. Према западу од самог превоја пружа се амфитеатрално ка језерској долини пространи дубоки цирк, сав у стрмим сипарима опточеним дугим снежницама спојеним на дну цирка и у том делу посутих снежним и каменим одломима. С јужне стране овог цирка пада у очи веома разведена стена коте 2508 m, део централног гребена Маја Језерце, висока преко 400 метара. Једним својим делом ова стена допире до узаног седла према трозубој скупни Маја Колатс (2490 m).

Поглед са Ћаф Гратс најпре обухвата занимљиве стене. Маја Колатс висока просечно 2500 метара, од којих најближа на горњем делу као џиновско гнездо има плато под самим врхом стене испуњен снегом. Иза њих, у луку којим овај гребен скреће на север, као зелена оаза, на висини од 2100 метара, усекао се превој Ћаф Вогел, од кога се настављају литице Маја Бојес (2461 m) и Маја Ћокиштес (2396 m), избраздане вертикалним ребрима све до огромних сипара који допиру до језера, скривених на дно долине великог и малог језера и до четири горска ока. У другом плану према западу поглед обухвата широко плеће Маја Шникут (2554 m) и низ оштрих стеновитих врхова Хотске планине, од Маја Гагојвет до назубљеног гребена Маја Каранфилит. Између врхова у даљини назиремо тамне обрисе црногорских површи и брда с којих смо годинама посматрали кршевите албанске врхове и кланце обавијене мистеријом непознатог.

Док са превоја утврђујемо правац успона на врх Маја Језерце, из правца запада гомилају се облаци да би постепено, парајући најпре Маја Шникут, додирнули стену Маја Језерце, задржавши се претећи на њеној горњој трећини. Наши пратиоци одлучују да нас сачекају на превоју. Са својом опремом не би ни стигли много даље од превоја, јер до стене треба прећи два већа снежника, од којих је горњи веома експониран, у доњем делу пресечен литицом на рубу цирка према језерској долини.

Стена постаје мрачна и претећа. Мирис снега и влаге постаје све оштрији. Ударци цепина у залеђену снежну кору једини су звук на овој висини. Прелазимо најпре положени снежник, а с њега преко стеновите степенице ступамо на горњи снежник. Он се завршава кулоаром на око стотину метара под врхом. На левој страни додирује централни део стене, док на десној допире до карактеристичних вишекатних тераса – пасова. Излазимо на прву терасу пошто смо претходно морали сићи с руба снежника, одвојеног интензивним зрачењем од стене, у ледени процеп између снежника и стене. По разведеној стени успињемо се с прве терасе на другу, а затим хоризонтално, местимично преко кратких експонираних глатких плоча, према врху кулоара. Белина снега спојила се с магленом капом која тога дана није напуштала врх. Од горње ивице кулоара гребен највишег врха је положенији, са каменим громадама између којих се преко снежних наноса стиже на пространо теме врха. Магла не дозвољава никакав видик. Само у жлебовима на рубу тамне стене назиру се снежне стрехе највишег врха Проклетија. За нас је остао скривен видик са овог врха на врхунце централног дела Проклетија, на дубоко усечене долине Валбоне и Шаљске реке, на назупчени гребен Мајет е Жаборес, на усамљене дивове Маја Хекураве и Маја Радохинес. Напуштамо сурово теме Маја Језерце, решени да успонима на остале врхове албанског дела Проклетија допринесемо планинарском упознавању овог најмање познатог масива на Балкану.