Анђелија Лазић

Негде горе, баш горе, много изнад високе Чомолунгме или Сагармате, како је коме мило, дружи се велика и, нажалост, све већа скупина.

Волимо о њима да размишљамо као о неком „Небеском одбору“ који чврсто сарађује са земаљском централом Клуба. Ту су они, не видимо их, али знамо, ту су. Кад год застанемо, било у Клубу или у навези, невидљива рука неког од њих спусти нам се на плећа и лако нас погура напред… или навише.

Кад виде како четвртком препричавамо где смо све били и где ћемо бити, срца су им пуна милине од жара којим говоримо. Кад нас виде како после састанка уз осмехе наздрављамо једни другима, па и њима тамо горе, сетно се поглéдају и климну ћутке говорећи: „Добар смо посао обавили.“

Волимо да верујемо да јесу. Да су заиста оставили Клуб људима који умеју да воле планину и једни друге, људима који нису чланови Клуба већ чланови Велике Породице. Са највећим могућим словом П – Планинарске Породице.

Седе тако горе и наздрављају брат-брату заједно са нама, певају и веселе се. Или седе и напето посматрају кад неко од нас пење ко-зна-коју хиљаду метара надморске висине, па уз намрштене узвике једно друго поклапају саветујући нас где сад ногу, a где руку.

Недостају нам, то је глупо и рећи.

Сећамо их се непрестано, још глупље.

Знају они то. Зато су и ту. Док је нас, биће и њих.

Само још да схватимо да је то један од наших најважнијих задатака.

Да речи о њима пренесемо даље… шапатом, ветром, стазом, њиховим корацима…

Сви да чују каква се екипа окупила горе, баш горе, много изнад високе Чомолунгме или Сагармате, како је коме мило.