Милорад Мирковић

ЛАТИНО-ЏЕНТЛМЕН ИЗ СРЦА СРБИЈЕ

Анђелија Лазић

Звали смо га „Мали Мирко“. Био је то, премда низак растом, један од маркантнијих мушкараца који су икада крочили у наш Клуб. О његовом шарму, џентлменству и фантастичним речима нашироко се говорило.

Ушао би у салу, пришао свакој женској особи, па и мени, која сам тад била девојчица, и пољубио руку. Продоран поглед и блажени осмех давали су вам утисак да тог симпатичног деку познајете годинама, деценијама (чак иако ни сами не живите толико дуго). Умео је да вам се подвуче под кожу, да вас заинтригира детаљима, па да о неким његовим причама или предавањима исповедате и годинама касније пријатељима, као да је реч о каквом мудрацу или бар славној личности.

Предавања која је држао била су предивна, на његов помало трапави начин. Био је наглув и морао је да чита са листа о појмовима који су били на његовим старим прелепим фотографијама. Седео би крај дијапројектора и читао, закачивши лампу са штипаљком за сто, а слушни апарат би појачао колико год да је та технологија у то доба то омогућавала па се неретко салом ширио неподношљив писак. Неподношљив, али ми смо га подносили због њега. Био је заљубљен у Перу и језеро Титикака, његови слајдови са путовања по тим пределима одисали су душом коју је у себи носио. Био је вечити дечак, авантуриста, заљубљеник у историју, приче, бајке, легенде, људе, језике, обичаје… Волео је све да дозна, научи, додирне, погледа. Као беба која тек упознаје свет.

Кад год би ме угледао, превртао би по џеповима све док не нађе и најмање парче хартије, а онда би ми давао седмичну лекцију из шпанског језика. Био је мој „el professor“ и дуго смо се поздрављали на шпанском, бивајући мета радозналих погледа у „Радничком“.

А онда ме је наљутио. Решио је да са мојом планинарском браћом оде на планину, на Проклетије. Чврсто верујем у то да је са намером отишао, скренуо, побегао, као да је желео да се заувек угаси на тим чаробним грбајским стенама. Дуго ми је требало да му опростим то што је приредио нашим младим пријатељима који су тада били са њим. Јула месеца 2004. године, отварајући традиционални Табор, на падинама изнад Грбаје поставили смо спомен-плочу у знак сећања на нашег Мирка који је заувек остао на вољеним Проклетијама.

Епитаф самом себи је осмислио сâм Мирко, у његовом тексту „Црногорске Проклетије“, који смо објавили у нашем Билтену бр. 5, 1956. године:

„Ропојана су величанствена врата која воде у срце ове дивље планине сурове лепоте. У срце Проклете планине, тог дивљег светилишта паганских богова. Проћићу улаз, али ћу остати на прагу да одавде само посматрам високе заснежене торњеве и горостасне вертикалне зидине из једног комада стене. Стара жеља претвориће се у чежњу, која ће се завући дубоко у моју душу, јер њено остварење не зависи од моје одлуке.“

Сада му опраштам; одрастам, ваљда, па донекле прихватам тај помало себични потез последњег угађања себи. Надам се и молим да негде горе, на најбељим врховима, ужива у друштву древног Инка народа који му открива тајне његовог вољеног Мачу Пикчуа.

¡Hasta el placer, amigo! – Јер, неумитно, негде и некада срешћемо се поново.