Ема и Рајко Рувидић

ЉУБАВ У ПЛАНИНИ И ПЛАНИНА ОД ЉУБАВИ

Анђелија Лазић

И они „најгори“ који никако и ни под којим условима не верују у љубав, поред њих би посустали. Осетили би како из ово двоје људи (ма, надљуди!) избија топлина, избија оно нешто што баш и није са овог света. Нешто што се ваљда заслужи или се једноставно створи кад је неко некоме суђен. Знате ли оно што често пишу у љубавним романима – „био им је довољан један поглед да разумеју шта оно друго мисли“? Е, баш су такви били и они. Емилија, Ема и доктор Рајко.

Тачније, проф. др Рајко Рувидић, оснивач српске хематологије и редовни члан САНУ. Мада, није волео то титулисање. Он је био Рајко Рувидић и то му је, некако, у ванмедицинском свету било и више него довољно.

На планину је отишао са 12 година, те 1932, и то на Биоково, а потом, четири године касније већ се обрео у Аустрији на планини Шекел, надомак Граца. Пење се потом и на Камнишке Алпе и онда се, педесетих година двадесетог века, заљубљује у Проклетије. Схватате и сами, то га води и до нас, па члан „Радничког“ постаје 1966. године Био је жустар, наоко преозбиљан– како и доликује човеку његове биографије. Али, сва оштрина његовог погледа изгубила би се кад би га за руку узела Она. Онако како се заљубила у њега, тако се заљубила и у њу, планину. Емилија, Ема, бака са најживљим и најдетињастијим погледом. Плаве „навиклане“ косе и пла – вих очију, са обавезним ружичастим или црвеним кармином, уносила је радост где год се појави. Она је била „моја Емилија“, рођене смо на исти дан, тог зимског, а некима и Божићног, 25. Децембра, премда је она по – ранила 68 година. Разумеле смо се, то нам је ваљда наслеђе рођенданско. Нисмо морале ни да прозборимо, поглед и благи намиг све би говорили.

Било је лепо видети их у „Радничком“, док он држи предавање а она седи са стране и посматра га– као да први пут види тог човека, старца, младића у ког се заљубила, као да се изнова обрадује његовом погледу и речима којима описује скоро сваки слајд: „Ема и ја смо овде на…“

Међутим, видети их на планини било је чаробно. То је искуство какво само пожелети можете!

Те, сада већ давне 2003. године, пошли су са нама на Вршачке планине. Тада 82-годишња Емилија и њен 83-годишњи Рајко. Возач аутобуса задиркивао нас је и говорио да су му сумњиви, да је питање да ли ће се вратити. Уз строг осмех прећутали смо те „прозивке“ особе која није знала са ким се сусреће. Забезекнуо се када је, чекајући нас да се сакупимо и да нас врати у Београд, угледао њих двоје. Корак по корак, ногу пред ногу, аутобусу су прилазили Рајко и Ема. Нису се држали за руке, али био је довољан минијатурни покрет прстом да то учине, тако су били близу једно другом. Увек. Око њих је сијало нешто необјашњиво, недоживљено, нешто за шта се надам да ће свако од нас некада осетити. Била је то љубав. Она права – љубав у планини и планина од љубави.

У спомен на њих, славимо и љубав и планину. И зато сваки пут када сте са вољеном особом на некој планини или стази, сетите их се. Осетићете њихове миле погледе на себи и одобрење најромантичнијих планинара.