Радоња Шекуларац

ПЛАВЕ ОЧИ ПРОКЛЕТИЈСКЕ

Анђелија Лазић

Ништа теже у послу новинара него писати чланак о некоме кога не познајете. Ништа лакше у „послу“ планинара него написати нешто о некоме са ким сте се само руковали, а опет, имате утисак да сте га познавали годинама и да га познајете и дан-данас и да га сваки дан упознајете иако га нема већ, ево, 11 година.

Где год да се денете у Гусињу, уколико кажете да сте из Радоњиног „Радничког“ (онако како смо на Тари сви из Цикетовог „Радничког“), дочекаће вас сетни осмеси.

Драги планинари,

Пошто нисам у могућности да непосредно са вама поделим радост и свечано расположење поводом значајног јубилеја, желим да вам се макар на овај начин обратим.

Јављам вам се из већ снежних Проклетија које својом топлотом неодољиво маме и изазивају све љубитеље планина. Они који су то осетили у својој души враћају им се поново. Морају, јер су постали заљубљени. Враћају се планини, баш као што се човјек враћа жени која га је освојила. Једном, али занавек и неизлечиво.

Тако ја гледам и на вас у планини, а и у овом свечаном тренутку. И ви сте се дали заљубити, па сте се враћали планини небројено пута и нека нико не каже да је освојио неку планину, врх. Она је освојила њега. Она, планина, се занавек настанила у његову душу, па сад, као сваки заљубљеник, лута и пати се по врелини и невремену.

То не знају они који нас испраћају у планину чудним погледом. Можда ће то једном да схвате… кад се заљубе. Као ми. Па почну да пате и да се пате.

Ја вама честитам и завидим што остасте заљубљени и – освојени.

С поштовањем и љубављу,
Ваш сапатник у љубави,
Радоња Шекуларац–Шеки