Михаило-Мића Лазић

ВИШЕ ОД ПРЕДСЕДНИКА

Говор са комеморације, Александар Лукић

У 67. години прерано нас је напустио наш вољени дугогодишњи председник планинарског друштва. Председник који није то био само на папиру, већ човек који је не само волео ПД „Раднички“, већ читаво СД „Раднички“ волео најискреније и све нас сматрао члановима своје најуже породице.

Када су га отац Мирослав и чича Добрица те 1955. донели у „Раднички“ и заразили љубављу према друштву и планини, његов животни пут је био добрим делом уцртан. Још као малог су га у ранцу носили по горостасним врховима Проклетија, где је касније уз остале великане „Радничког“ учио основе алпинизма. Од добрих учитеља не може да бити лош ђак, те је тако и наш Мића већ у раној младости вршио успоне који су за дивљење међу нама планинарима. Навешћу само неколико, јер он о себи, онако скроман какав је био, ретко је говорио, а још мање је волео да се хвали својим резултатима.

Тако је 1972. са хрватским партнерима испео Триглавску Северну стену (Баварски смер дужине 1200 m), наредне 1973. са истом екипом Монблан ди Такил (4248 m) и Монблан (4807 m), 1978. Гросглокнер (3797 m) и 1979. зимски успон на Гран Парадизо (4061 m).

Љубав према писаној речи довела га је на место уредника Планинарског гласника Србије, званичног гласила ПСС-а. Такође је уређивао и писао за наш Билтен, који је управо захваљујући њему опстао.

Један од најлепших успона у животу догодио му се 5. марта 1983. То је успон на „луди камен“ на који је крочио са својом обожаваном супругом Мирјаном. Њихова љубав, која је са истим жаром трајала до данашњег дана, крунисана је крајем 1989. рођењем кћери Анђелије. Онако како је био посвећен „Радничком“ и планини, тако исто се опходио и према својој породици – са пуно љубави, пажње, разумевања… Другачије није умео.

Мића или Брка један је од малобројних див-људи из мог живота. Човек који је оставио не траг, већ бразду у животима свих који су га познавали. Бразду из које су могле нићи само добре и племените особине, јер он друге није имао.

Горостасан као и врхови које је походио и маркантан какав је био, за главу изнад свих, можда би на први поглед неко и осетио немир када би га угледао, али врло брзо би се испод бркова који су красили његово лице, указао широк и искрен осмех, очи би засјале и лаган стисак његове огромне шаке би све те мисли распршили у истом часу.

Знао је да буде строг, али поштено. Аршине није мењао ни због кога и ни због чега. Ако је кад и било каквог укора од њега, ми смо то схватали као лекције које отац упућује детету своме. Радовао се са нама сваком нашем успеху, а бодрио нас у тешким данима.

Као искрено религиозан човек, веома је допринео да се успостави клупска слава Преподобни Симеон Дивногорац. Те 2004. са супругом је био први домаћин славе.

Трудио се да на сваком месту промовише планинарење. Ниједан задатак са тим циљем му није био тежак, било да се радило о писаној речи или конкретним ситуацијама на терену. Желео је да омасови планинарство, па је тако директно учествовао у организацији бројних акција. Био је јако поносан на подмладак и уживао је у дечијој веселој игри када би се окупили у просторијама Клуба ради договора око неког новог излета.

Алеја великана „Радничког“ добила је још једно велико појачање. Нажалост, то значи да смо ми изгубили нашег вољеног председника. Сигуран сам да ће он и у том новом/старом друштву наставити да брине и бди над нама као што је то чинио за живота. Сигуран сам да ће његова рука са неба бити стално упрта ка нама да припомогне ако затреба, а да ће онај жар из очију обасјавати наше стазе у тамним и хладним ноћима. Исто тако сам сигуран да и ми нећемо сићи са пута који је наш Брка маркирао, са пута љубави и пажње.

Друже стари, нека ти је вечна слава и велико хвала!

Амин.