Први алпинистички успон на Каранфилима

Бранко Котлајић
1957. године

Никада ми планински врхови нису изгледали тако недостижни као тог јутра када смо долином Грбаје хитали ка Стрмом Жљебу. Можда је то било баш ради врхова, јер је пут до њих водио на окомите камене литице преко којих човек још никада није прешао. Неизвесност, која нас је чекала при успону, распиривала је уобичајену узбуђеност, те су нам тешкоће изгледале непремостиве, а сами врхови врло, врло далеко.

Напорно пењање уз Стрми Жљеб готово је избрисало то осећање узбуђености. Ишли смо преко стрмог камењара пазећи на сваки корак, јер би погрешан потез проузроковао рушење камења, а тиме опасност за партнера који је био ниже.

Идемо све више у висину, све више у царство камена и снега. Остављамо иза себе извор који у свом кратком току прави снажне мале водопаде и дивне каскаде, да би после 50 метара пенушавог тока замро под великим комадима испраног кречњака. Ово је била последња вода до повратка у долину.

Убрзо задихани излазимо на плато једног великог цирка. Називамо га Велики Котао, јер је са свих страна окружен високим вертикалним стенама, Док му је дно стрмо и потпуно прекривено огромним снежиштем вечитог снега.

Још увек је рано јутро. На снегу је хладно. Кретали смо се лагано ка месту одакле ћемо почети наш успон. Први је упорно правио стопе и ми смо се идући њима лагано примицали крају снега.

Око нас је била тишина, само су клинови својим карактеристичним звуком подсећали да ће ускоро бити оно, ради чега их слажемо и убацујемо у карабинере. Дрешимо ужад и међусобно се везујемо – успон може да почне.

У навези смо нас тројица. Први пажљиво одабира најлакши и најприроднији пут. Лаким и складним покретима, он је, такорећи без напора, одмицао. И овога пута је додир са стеном и пењање по њој избрисало узбуђење, па чак и страх, који увек дође када се приближавамо застрашујућим вертикалама. Тек када је у стени, пењач осети да је она нема и да је на његов успех или неуспех, на свој начин равнодушна. Ту он осети да се борба за успех води с другим човеком којег до тада у себи није познавао. У њему морају да нестану човек слабе воље, неодлучан, малодушан и кукавица. Ако се жели успех, онда не сме да буде двоумљења, па чак ни онда када прсти у минималним опримцима попуштају, када колена од напора и незгодног положаја дрхте или када руке услед сталног држања изнад главе толико боле да им више не можемо командовати. Само човек који у тим тешким моментима одбаци своје слабости, може даље.

Ми смо имали једну тешкоћу више. Њу имају сви пењачи приликом извођења првенствених успона. То је непознавање стене. Пошто нико раније није кроз ту стену прошао, то се не зна њена чврстина, разуђеност и други елементи потребни за оцењивање тешкоће успона.

Сама стена је, са висином, била све тежа. У трећем растезају ужета, преузимам вођство навезе и пењем се једним камином навише. Он је са висином све више гладак, испран и све више влажан. То отежава пењање. Руке и плезаљке постају влажне и под њима све клизи. Покушавам да из камина изађем на отворену стену. У почетку је то немогуће, јер је стена исто тако глатка. Ипак налазим пукотину и са једним клином у њој пребацивање је знатно лакше. До осигуравалишта су ми требала још 2 клина. Сада поново први партнер води. И он је принуђен да уђе у камине који су овога пута још и тесни. Више од једног сата трајао је његов напор да пређе ове изванредно тешке детаље. Ноге се клизају. Он брише мокре руке о панталоне и налазећи изнова нове снаге излази све више. Најзад је на месту, где може да се изврши измена у вођству. Долазим до њега, а онда, још тежим превисним камином, полазим опет као први. Тешко је. Пукотине су од сталног сливања воде, као цементиране и клинови не иду. Ипак постепено добијам висину и партнери остају испод мене све мањи. Долазим до места које, и поред више покушаја, не могу да пређем. Узалуд покушавам да се дохватим једнога зуба који би значио и излаз из овог тешког детаља. Узалуд, мада је он од испружених руку само 40 cm. Партнер долази до мене. Одупирем се у тесном камину леђима о један и коленима о други зид и партнер преко мене, стојећи ми прво на ногама као на мосту, а затим на раменима, добија драгоцених 50 cm и нови клин обезбеђује излаз на лакши терен. То је кулоар са нагибом од око 45–50 степени, али је сав покривен ситним сипаром, несигурним и лако покретљивим.

Али ни овде опасност није много мања, јер се ова камена река покреће под нашим ногама. Прво полако, а затим све брже и јаче, она тече уз шумно котрљање ка ивици провалије, преливајући се преко ње, пада у дубину уз снажну грмљавину. Одјек се одбија од околних вертикала и нама се чини да се и ти врхови руше.

У даљем кретању долазимо до новог цирка са још стрмијим снежником. Први поново копа степенице и стопу по стопу идемо навише.

Овај цирк називамо Горњи Котао, јер нас обликом подсећа на Велики. Идемо њим све више ка Јужном врху, а стопе у снегу остају иза нас као мала стаза првих људских трагова. То сазнање, да смо ми први људи који су пореметили вековни мир вечито залеђених страна и вртоглавих камених вертикала „Проклете планине“, пробудило је у нама понос и самоувереност у наше могућности. У исто време осетили смо и огромно интересовање за живи свет овог суровог краја. Ничега, сем кликтања црних птица, старих познаника из стене, овде није било. Понегде је био и по који бусен дуге и жилаве планинске траве. Осетили смо нелагодну усамљеност. Она нас је упућивала једне на друге. Као увек у стени другарство је ишло до границе људских осећања.

Дан се заједно са нашим успоном ближио крају. Ни дубоке пукотине у снежнику нису могле да нас зауставе. Јужни врх је био пред нама и ми прилазимо један по један ка његовом гребену.

Последњи су сунчеви зраци златили Јужни врх и остале врхове Проклетија. Стајали смо на врху који није био ничим обележен. Правимо од камења велику пирамиду и у њу стављамо кутију у којој је цедуља о извршеном успону. Доле у долинама је мрак и он се лагано пење ка нама. Треба се припремити на бивак, јер не знамо куда се вратити у долину и какве ћемо тешкоће имати на повратку. Налазимо мали плато камена и траве. Навлачимо на себе бивак-врећу и брзо вечеравамо, јер са мраком долази и оштра студен.

Збијамо се у врећи један уз другог. Ведри смо и расположени, мада не знамо, какве ће нам тешкоће донети ново јутро. Овде смо на врху опет свесни своје снаге и могућности, јер су доле, у тешким детаљима успона, остали страх, неодлучност и апатија. Живот је леп! То смо осетили у влажним каминима и глатким плочама. Осетили смо његову снагу и све дражи које у мирном градском животу никад не бисмо осетили.