На Осоговским планинама

Бранко Котлајић
1955. године

Свеже јутро, пуно сунца и влажних сјајних прелива по трави, наговештавало нам је леп и сунчан дан. Међутим, високо горе на небу, распршени валовити слој цируса, као вечита претходница, обећавао је скори долазак тешких облака. Зато смо кренули рано. Узбрдица је била оштра. Била је то бесконачна травна падина пуна меке траве и првих цветова. Из ње је одисала влага од скорих снегова и јучерашње кише. Ова падина је била северозападна страна широког била, које везује Рујен са Царевим врхом – два најзначајнија врха на Осоговским планинама. Желели смо да изађемо што више са стварима ка билу и ту негде крај извора их оставимо. После једночасовног хода, знојави и задихани, нашли смо такво место. Истина, до била је имало још око 200 m висинске разлике, али бистре воде, које су у жубору одлазиле доле ка Тораници, пружале су идеално место за одмор и доручак по повратку са Рујена.

Ту крај пенушавих вода, оставили смо ствари и покрили их крилом од евентуалне кише. Заиста, облака је било све више. Они су својим омотачем увили врхове Рујена и Царевог врха.

Опет зној и брзи дах. Узбрдица је све тежа, али не само због нагиба, који је све оштрији, већ и због пређене висинске разлике. Под нама, дубоко 600 метара, било је мало насеље Тораница. Често смо се у кратким одморима освртали, посматрајући заталасани пејзаж. Одмах ту, испод наших ногу, Крива река је започињала свој ток, да га настави кроз огроман комплекс брда. Све је лежало под нама. Било је уживање посматрати доле крај реке, пролетњи декор тек олистале шуме и зимску слику снегом огрнутих врхова на које су у таласима налетали тешки оловни облаци.

Најзад излазимо на било и по разбијеном камењу, трави и хрпама снега, хитамо ка врху Рујна. С висином све је више снега, а и облаци су ту, те постепено улазимо у све јаче царство сивог. Наше силуете у развученој колони постепено бледе, нестају и поново постају тамне. Све је то игра ветра и даљине. То је једина ствар, коју око може да запази кроз снег у магли и ветру.

Развалине старе карауле осташе поред нас и ми већ тражимо коту. Најзад, ево је. Радост је у часу пробила маглу и ветар и задовољством озарила наша лица. Склањамо се под остатке зидова и са неизмерним уживањем пијемо топлу кафу. Штета што немамо видика. Па ипак је лепо.

Повратак до ствари био је више него лак. Трчали смо низ исту травнату стрмен уз коју смо изашли на било.

Путем који спаја Сасе и Тораницу, лагано смо изашли на било. Како је лак и пријатан био тај пут. Још лепше смо се осећали када смо се даље упутили ка Царевом врху. Имали смо сада и диван поглед ка долини Брегалнице и још даље ка Пљачковици, Беласици и Ограждену. Били смо толико опијени бојама и плаветнилом далеке измаглице, да смо морали да седнемо и дуго посматрамо сво пространство испод нас, као игру ветра који је својом снагом откривао плаветнило неба да га изненада покрије облаком.

Нешто даље, наишли смо на добро очуване ровове и траншеје из рата 1913. године. Време постепено брише и овај последњи траг великих борби. Ипак, мада засути и руинирани, ровови остављају јак утисак, и човек, посматрајући их, мора да се пренесе у време када је ратна хука пировала по овим питомим врховима.

Царев врх нам је у развалинама старе карауле пружио заклон од ветра. Одморни, идемо даље ка последњој тачки наших успона, облој чуки, која ради свог облика има име: Чукарак. И овде ровови и саобраћајнице. Гледамо врх Рујена који се чисти од облака. Користимо прилику и нашим апаратима заустављамо тренутак ведрине на његовом темену.

Напуштамо Чукарак, напуштамо и 2000 метара надморске висине. Било се спушта на Калин Камен и даље све ниже ка Кривој Паланци. Али ми нећемо ка њој. Конаци манастира Св. Јоакима Осоговског пружиће нашој малој групи пријатан и заслужен одмор и сан. А сутра, уз носталгично климање воза, ићи ћемо натраг ка нашем драгом Београду, са још једним лепим и пријатним доживљајем.