Одговор Бранку Котлајићу

Бранислав Бата Митрашиновић
1958. године

Бовец, 27.11.1958. год.

Рани снегови по назубљеним врховима упалили су се горе неком топлом, меком, руменом светлошћу. То траје сасвим кратко и боје убрзо постају оштрије, тамније, иду у љубичасто. Онда и стене и снег добију скоро исту боју, потамнело љубичасту и сутон, онај нејасни планински, нахрупи у трену. Нека магличаста копрена утка се у простор и све постаје блиско и врло далеко. Осећање простора потпуно се губи. Небо је сивкастоплаво и два висока облачића изгледају као пена од злата. И још тада, у том двобоју светла и тмине, излази месец и у висини настаје оно фантастично мешање последњих зракова сунца и месечине, које сам већ једном видео за 29.11. у Проклетијама, о чему сам већ писао и о чему никад више нећу моћи да пишем. И тај призор, пошто припада свету бајки, траје толико кратко да се не може измерити. Месец је већ одскочио у тамни небески плашт и сада се његова светлост сабласно разлива по оштром гребену и заснеженим падинама.

Зашто смо ми такви да један овакав призор у нама изазива ерупцију емоција које ни сами потпуно не схватамо нити ћемо икад схватити, док други људи остају интактни и продужавају своје животарење не примећујући ништа?

Дакле ово је такво вече да морам, једноставно морам, да све послове бацим до сто ђавола, да чекају до сутра, или да чекају и 100 година, и да седнем да ти пишем.

Драги Бранко, ово је мало неодмерен почетак, говорим као и да сам с Марса пао, без икаквих објашњења, али полако, све ће доћи на ред. Прво морам да ти одговорим и да ти се захвалим за твоје писмо које сам добио још врло давно, а на које још нисам стигао да ти напишем одговор. Нећу се служити баналним извињавањима, јер су ми одвратна. За сада ћу рећи само то да одиста имам пуне руке посла и да уопште не знам кад ми пре дан прође.

Али, да се вратим на твоје велико писмо. Бранко, како си могао онако да завршиш, наиме, „надам се да ме ниси заморио“ !!!? Откуда ти таква идеја. Дакле твоје ми је писмо стигло као мелем на рану и често сам га ноћу, по завршеном послу, ишчитавао по не знам колико пута. Не могу да изразим колико ми је радости то писмо пружило. Да, писмо је потпуно одговорило својој намени. Дочарао си потпуно те тренутке правог живљења. И кишу што удара по крову и усну хармонику, и простор, и весеље од перјања по гребену, успон на Шкрлатицу и ново осећање које се јавило у теби. Збиља, да – да ли је на камену под којим вас је Зоран чекао писало „Бивак – 2300 m“? Сећам се одлично тог камена. Да си мало више претурао по књизи нашао би моју белешку из 1954. године. Био сам у сличном стању као и ти на Бовшком Гамзовцу. Исто је био облак, али не врућ, већ леден и ја сам се 2 сата тресао на врху чекајући да се облаци растуре. И растурили су се и изгрејало је сунце. А онај Јесенишки пут кроз Присојниково окно, много је луда ствар. Оне грдне сајле и клинови некако су ме притискали до потиштености све до оног камина који избацује напоље. Али у средини камина формално сам побеснео и потрчао на горе и, кад сам стигао на врх, још ми није било доста. Чудан је човек! Уопште су наши осећаји и разматрања врло релативни, јер други пут кад сам ишао по гребену, што је технички лакше, једва сам се довукао на врх. А шта кажеш, овако уопште, за Присојник као целину? А на Разор се из Погачниковог дома збиља формално скочи. Таква је и Мојстровка и са ње је диван поглед на Тренту, овамо где сам ја сада.

А гледао сам једном како се неко друштво котрљало низ Вратца над биваком 4. То је изгледало прилично безперспективно по оне који су се котрљали, али неким чудом остали су живи. Нећу никада заборавити то предвечерје на Рушју. Долина Врата била је плава и зјапила је својом дубином, а прекопута на Цмиру рефлектовала се моја џиновска сенка са ауром око главе.

И тако је твоје писмо евоцирало оно нама заједничко незаборавно. На Рјавини и на Кањавцу нисам био, али су твоји описи врло пластични, а поред тога и информативни, због чега ти посебно хвала, на крају ћу рећи зашто.

Па ни на Триглаву још нисам био, не знам да ли си то знао и да ли ме разумеш. Једноставно нисам могао да се упутим на хаџилук као сви остали, већ сам оставио да тај успон дође као нека нужност и свакако да га не изведем маркираним путем, бар не у лето. По ономе што си доживео на Триглаву, надам се да ме разумеш. И још нешто: лепо си рекао – на Триглав иду сви. У Словенији се по планинама уопште доста често мотају сви од реда и отуда су такви сусрети, бар на хаџилучким стазама. Е видиш, ја сам то одавно доживео, и отуда мој свакако нешто префорсиран став према односу алпинизам – планинарство који ти никако ниси могао да подносиш, бар оне године на Прењу. Додуше, то је било, па прошло, али свако одболује то у своје време... Ипак и данас заступам један нешто резервисан и повучен став, јер ипак има доста оних који случајно залутају у планине.

Иначе, овако, поводом твоје туре по „Јулијцима“, која је збиља један велики доживљај, могу да ти честитам и да ти кажем да си врло рационално искористио време. Тешко је овде за тако кратко време направити толико успона. Бога ми си добар. Специјално сам одушевљен младом планинарском приновом из фамилије Котлајић.

Елем, да пређем на себе – сматрам да те интересује шта се са мном догађа. Почећу из почетка. Дакле, када сам вас испратио на воз, падала је киша, па је стала. Онда сам отишао да лутам по неким шумама и брдима у блиској околини Љубљане. Све је то одиста врло лепо и корисно, али ја сам био врло несрећан. После тога је дошао финиш пред испите, учили смо грозничаво, чак и при месечини (нису нам дозвољавали ноћно учење, па пошто нисмо смели да палимо светло, користили смо месечину када је било). Испит сам положио, добио звање лекарског помоћника, чин водника и плату од 1.100 дин. Пошто сам дуго био питомац број 1, а и на крају, након испита, био међу најбољима, и коначно, што је најважније, пошто нисам могао више да издржим оно мучење кад свако јутро изјурим из касарне да зверам у Камнишке како су се разапеле под небом, ја ти се усудим и категорички затражим од начелника школе да ми додели место у некој планинској јединици, свеједно где (у потаји сам мислио да бих био најсрећнији човек када бих добио Бовец, али мислио сам да би то била исувише претенциозна нада). Елем, добих Толмин. Ништа нисам знао о Толмину. Прво сам се страшно радовао кад сам од Јесеница кренуо даље, али кад пређосмо Бохињску Бистрицу, терен поче да се мења, а воз да иде све више на југ. Од Моста на Сочи ухватих аутобус и за 15 минута обрем се у Толмину. Дакле, то ти је крај света, место мртво и заборављено (али има телевизију), окружено суморним тамним брдима која не привлаче. Утеха је била та што сам добио планинарску униформу. Међутим, ту ми ипак није било ни мало досадно. Једно недељу дана радио сам од јутра до мрака у амбуланти, а онда одосмо на марш на Бањску Планоту. То је делимично крас, делимично шума. Поред тога фантастичне јабуке, грожђе и купине. „Освојени“ врхови: Зелени врх (703 m), Кал (771 m), Кук (711 m), Велики врх (1071 m). То је било 30.9. и 1.10. На маневру сам имао одрешене руке тј. ноге, па сам могао да врљам куд сам хтео. Та тура ме је јако освежила. Та Бањска Планота скоро би могла да се мери са Таром, само што сасвим друкчије изгледа, због краса, додуше неизразитог. Пређено око 60 km. После тога смо имали дан одмора, па смо 3.10. кренули на Бовец. У Бовцу до сада није било лек. помоћника па сам ја то откомандовао овако... Толмин–Бовец = 38 km перфектког алпског друма, пешке. Утеха. Знам да се приближавам планинама. И ево их: са десне стране тј. са југоистока Крн и Половник, а са леве тј. северозапада Канин и Ромбон.

О Крну сам у Толмину слушао ловачке приче: страхота, ужас, смрт те вреба на сваком кораку, верање, стене итд. Међутим, сећао сам се Крна, како сам га гледао са Мојстровке, и никако нисам веровао у те приче, јер је оданде Крн изгледао сасвим мали и неизразит. Дакле имао сам извесна предубеђења о Крну. Међутим, када се појавио, гледан с друма изгледао је као сасвим пристојан пирамидаст шиљак. После Кобарида пошли смо дуж северних падина Половника.

28.11.1958. године

На падинама под Ромбоном

Дакле, да наставим.

Северне падине Половника подсећају на бајке о џиновима и боговима. У сваком случају Еол, бог ветра, имао је пуно удела у формирању ових каскада и шибљака. Иначе, Половник је висок само 1600 метара, али ове сезоне његове стене прави су пењачки „Елдорадо“.

Друм прави окуку око Половника, тако да је Бовец под његовим јужним падинама, које су пошумљене, врло стрме и безбедне. Међутим, од окуке друма наступа већ Канин (2595 m) преко чијег врха прелази граница. По својим џиновским и нагнутим терасама, а и по оскудном растињу које се отима из камена, подсећа ме на Чврсницу. Сам врх је изразита пирамида са стеном. По западном гребену те пирамиде води стаза, док је источни знатно тежи. Испод врха су два ледничка језера у којима се лед никада не отопи потпуно. Иначе, има још неколико пирамидастих врхова расејаних по овој јако нагнутој, степенастој површини. Идући даље, на североистоку на Канин се надовезује Ромбон под чијим се падинама налази Бовец. Глобално и по контури, Ромбон ме јако подсећа на В. Особац, само што је много већи, а и директан успон по његовим северним падинама био би много тежи. Дакле, разбијено камење са оскудном травом, а стеновити одсеци су све изразитији и чешћи што се више иде у висину. На североисточном крају Ромбоновог гребена је Клуже, превој између Ромбона и Крнице. Туда води пут за Италију. То је фантастично место. Река Коритница излазећи из долине навише, добија једну притоку чији ти узан и дубок кањон збиља зауставља дах у грудима. Широк је тако да се питаш да ли би могао да га прескочиш, а дубок најмање 50 метара. На том месту су Италијани били подигли тврђаву која је сада напуштена и која подсећа на куле из Шекспирових комада.

Ово ти пишем на падинама Ромбона, као што рекох. Врши се гађање, па сам дошао као санит. обезбеђење у случају несреће. Ових дана имамо врло често гађање и тако ти ја сада, хвала Богу, доста шетам. То је диван одмор од седења у амбуланти где сада, пошто су све последице марша прошле, скоро немам шта да радим, изузев очајно досадне и одвратне администрације којој никад краја. Осим поменутог дреждања у амбуланти, јурцам по цео дан по касарни старајући се за спровођење хигијене. То је огроман посао и за све мораш да командујеш и да не „напушташ положај“ док се не уради оно што си наредио. Увече ако се јави неки тежи случај болести, водим га код цивилног лекара да се консултујем. И тако пролазе дани као минути. Иначе, ова војска овде скоро ми је прирасла за срце, и војници и официри. Добар колектив са строгим, а добродушним командантом. Могу да кажем да сасвим лепо живим.

Прекинуо сам да бих и ја гађао по сопственој жељи пет метака пет погодака на 300 метара. Постигао сам 26. То је, Бога ми, успех кад гађаш с пушком коју не познајеш. Јуче сам гађао из ручног бацача први пут у животу. Погодак је био прецизан. Камен, који сам гађао на 150 метара даљине, разлетео се у парчад. Тај ручни бацач, овде га зову „ербејац“ од РБ, страховито је оружје. Елем, тако сам убедио официре да осим шприцом за инјекције умем и оружјем да рукујем. То је врло важно, јер ми подиже лични углед, односно повећава слободу кретања. Пошто наступа празник од три дана, тражићу да ме пусте један дан да идем на Гринтавец. Гледам га одавде, а у мени се све кува. Небо је плаво, без иједног облачка, а Гринтавци су се насадили и чекају. Ти си већ видео Гринтавец и Сребрњак са Мојстровкиних „малих Вратца“, онај процеп куда јужни пут избија на гребен. Када сам их први пут видео, зажелео сам да будем тамо. Величанствен гребен. Са Урошем Жупанчичем сам једном разговарао и он каже да се цео тај гребен не може за један дан да препење.

Али ја намеравам да са Гринтавцем скренем северним огранком великог ланца Совињак–Сребрњак, који се пружа правац ЈЗ–СИ, и да евентуално догурам до В. Јеленка, па онда сиђем низ Бавшицу. Овде ти шаљем скицу поменутог гребена због чега не могу мирно да спавам. Знаш, то је ужасно кад га сваки дан гледаш, а никако да се ископаш од послова. Да нема толико посла, верујем да би ме командант чешће пуштао, али овако, кад одиста стално има неког посла, немам моралног права то од њега да захтевам.

Иначе време је топло и снега има само по врховима и изложеним падинама циркова.

Ова скица може да ти илуструје отприлике бовшке видике. Бовец је у великом ледничком кориту које настаје саставом Тренте и Бавшице. Лево од скице је још Крница која ми уопште изгледа врло тешко приступачна. Десно је Трента коју си већ видео. Одавде до дома Златорог у Тренти има 20 km.

Покрет

Драги Бранко,

Настављам у касарни. Управо сам добио твоје писмо. Збиља је крајње време да ти пишем.

Знаш, то што ми пишеш о дегенерацији друштва, право да ти кажем, не чуди ме. Све више сумњам да је планинарство покрет и да се може спроводити акцијашки. Ипак, намеће се питање колико је нама дужност да се старамо за принову и омасовљење. Ипак, ипак, планинарство није активност масе и озбиљан друштвени рад биће немогућ док год Београд буде имао 20 планинарских друштава. По мом мишљењу, могло би их бити највише 3. То би био сасвим погодан број у вези категорисања тих друштва. Међутим, тада би Градски одбор пропао као установа, а и Савез Србије би доста изгубио од свог значаја и шта би онда радили ти људи који сада тамо раде тј. боље – не раде. Ето, ту леже корени и бојим се да се неће ништа изменити док год Градски одбор и Савез Србије не крахирају и пропадну као такви.

Да, свакако ћемо на лето заједно на Каранфил. Честитам ти на успеху – 103 врха изнад 2000 метара! Страшан си. Ја до сада имам чини ми се свега 37, али сам на половини од њих био по више пута.

Пиши ми о Шари, Жирову и Сурдупу. Како је Дарко? Много га поздрави и реци да ћу му писати.

Аха, чек, чек! Заборавио сам да ти напишем шта сам још овде радио. Елем, чим сам стигао у Бовец, једва смо саставили недељу дана кад опет на нов марш, овог пута с маневром. То је трајало 10 дана. Кренули смо још по мраку (ух, да знаш што је романтично кад војска у муклој тишини, рано у зору, напушта град). Да бисмо скратили пут до Толмина, односно пресекли ону окуку око Половника, а још више да бисмо избегли досадни и тврди друм, кренули смо преко Дола, између Половника, Вршича (1897 m) и Крна који се наставља на њега. Пошто сам остао да запечатим врата, колона ми је измакла и док сам ја укопчао којим путем су отишли, издангубио сам читава 2 сата, те ти ја онда потеци за њима преко брда. Дивно је било. Знаш, то је било након једно 15 дана од крутог касарнског живота у Љубљани. И сад замисли, сâм у планини и знаш само да треба да стигнеш колону, негде око подне, да не би остао без ручка. Кажем ти, красота једна. А скоро ништа нисам носио. Ранчић један (телећак) и у њему прибор за бријање, крило, пелерина, чарапе и гвоздена резерва. Торба са санитетским метеријалом била је много тежа. А од оружја, само пиштољ у огромној каубојској кубури. Међутим, ја сам пиштољ носио у торби за гас маску, а у кубури сам носио прибор за пушење. И сад замисли, пролазим испод Крна, до врха ми треба још само око 350 метара висине, односно још 2 сата више, а журим да сигнем колону, јер осећам да је мој безобразлук прешао границе, ипак треба да се крећем у саставу колоне. И тако не одем на Крн, већ стигнем војску таман на ручак. Кад тамо, а командант врло задовољан што сам уопште стигао. Перфектан је човек. Ипак је тих осам сати у правој планини била велика ствар. Доле је један диван плато пошумљеног краса око 1200 метара висок и ту су се у Првом светском рату водиле велике битке чији су се трагови и до данас одржали.

У Толмину смо имали један дан одмора, те после тога опет, преко Бањске Планоте, чак на Трновски Гозд. То је, мерено од Бовца, позамашно парче. Погледај на карти: Бовец–Ајдовшчина. То смо прешли за 5 дана (а и неку ноћ) хода. И још се ту водила „борба по дубини“ од читавих 45 km, што значи да се ту километража барем удвостручава. Иначе, било је врло весело. До Трновског Гозда је предео умереног краса, а сам Трновски Гозд ме, не знам зашто, подсећа на Фрушку Гору. Висок је око 1300 метара (ту карту немам више, а доста сам већ позаборављао) и састављен је из хрпе шумовитих брегова. Ту нас је једне вечери, после страховите буре стигла мећава, те смо заноћили у јеловој шуми крај ватре. Била је то дивна ноћ. Снег цури као резанци, ватра пуцкета, сенке играју међу јелама, а ти завијен у пелерину (ове пелерине су перфектне и мораћу једну такву да направим за планине) дремаш и радујеш се.

Иначе сáм Трновски Гозд ми се не свиђа, изузев његових јелових шума. У току тог марширања и маневра, вршљао сам куд сам хтео, увек на неки маркантан врх и прилично сам се лепо провео.

Тај марш износи око 250 km најмање. Повратак је био врло леп, низ реку Идријицу. То смо од једног села, 12 km ближе од Ајдовшине (Црни Врх) па до Толмина прешли за један дан.

Неке рефлексије у вези тог марша на коме су се планинци одлично показали и сатрли „непријатеља“, збиља су страшни, прилазе као Индијанци, „стреловито и без шума, стално изненађују, продиру и опкољавају“. Дакле:

1. Оптерећење једног поштеног планинара много је веће него оптерећење једног војника, па чак и кад носи пушкомитраљез.
2. Сваки поштен планинар може да буде инструктор за картографију.
3. Кондиција једног планинара отприлике је једнака кондицији једног здравог снажног војника, али планинар је у великој предности због психичке компоненте.
4. Овога пута уживао сам у томе да носим мање него остали. Једанпут је неко и за мене носио.
   И коначно.
5. Сваки поштен планинар осетиће војску као шалу.

Пошто је ово писмо већ закаснило да оде данас поштом, наставићу после Гринтовца. Питао сам команданта и пустио ме је. Чак је рекао да би пошао са мном, само да му заменик није отишао. По свој прилици, ићи ћу сам. Неки официри и подофицири се интересују, али познам их по носу.

Неопходно је објаснити, да је ово писмо написано на дан-два пред Батину погибију на Бавшком Гринтавцу, са текстом, његовим последњим записаним речима на месту где је затечен смрзнут, које су изливене на спомен-плочи, коју су му поставили другови, планинари „Радничког“.