Година Уаскарана

Милан Љубојевић
1995. године

Зима је те 1995. године била лоша, лоша за пењање. Непрестано су падале дуге и досадне кише. Још пре Нове године много се разговарало о долини Ропојане у Проклетијама, углавном о фамозној стени Маја Какиша високој 800 метара. Давних година Звонко Блажина је имао покушај у тој стени са једним мање познатим партнером. О свему су кружиле приче које су имале више елемената легенде него корисних информација. Са Великог врха стена се доста добро видела и у средини се уочавао импозантан жљеб. Лети се тих година тамо није могло ићи због велике близине границе, па су неки људи у АОБ-у предлагали да кренемо одмах првих дана зиме када су карауле с једне и с друге стране границе повучене, а снега можда још нема.

Тада Рацу готово нисам ни познавао. У то време он је био начелник Одсека. Код њега сам завршио течај, али пењали нисмо заједно, нити смо се дружили приватно. Срели смо се на летњем алпинистичком табору у Грбаји 1994. године када сам ја пењао гребен Престола. Он је тада мало пењао, пошто је у Београду заборавио пењачице. У ствари пењао је у Волушници нешто за шта смо сви мислили да је првенствена ствар. Касније, када сам писао алпинистички водич за Грбају (који још увек није штампан), схватио сам да је то у ствари смер „ЗМ“ коју су прво пењали Словенци, па онда Пољаци, па опет Словенци и тако пет, шест пута, све мислећи, због недостатка информација, да пењу нови смер. Тада смо се упознали, а он је једном приликом, у шали ме корећи, рекао: „И сад ти таквог човека води на експедицију“. После, када смо Марко Радовић и ја, до физичког бола усамљени у гигантском северном гребену Престола са удаљености од неколико километара чули глас са карактеристичним крушевачким акцентом који каже: „Морате брже да радите, имате још много“, осетио сам олакшање и сигурност, оно што ћу касније годинама осећати, пењући са њим или радећи било какав други посао.

У јесен 1994. године он је на једном састанку у АОБ-у рекао да хоће да иде у Какиш пре Нове године и тражио је партнера. Ја сам рекао: „Ево, ја ћу.“ Тако смо почели да се дружимо. У Какиш нисмо те зиме отишли, јер су временски услови били катастрофални.

Ја сам после тога био у Грбији за Нову годину. Све време је падала киша, седели смо у дому и ја сам упознао моју будућу жену. У фебруару сам поново ишао тамо, али је поново време било лоше. Непрестано је падао снег. У марту, одлазак на Комове. Поново нови снег до појаса.

Пре тог одласка на Комове, у Одсеку се почело шушкати о Уаскарану. Експедиција, пријава, мај, јун, Раца, 6700 метара, Перу, Аника долази из Љубљане, неће бити пара, можда хоће, па ако може да иде и слично.

Уаскаран је уствари био Рацина и Аникина идеја. У АОБ-у су је сви прихватили и тако је кренуло. Ја сам попунио пријаву, а на основу „увида у пењачке картоне“, увршћен сам у београдски део експедиције. Тај део експедиције смо сачињавали Радослав Милојевић, Стеван Цупаћ и ја. Из Крушевца нам се придужио Ненад Трипковић. Он је прихваћен, такође на основу прегледа пењачког картона. То је био део експедиције који је рачунао на финансијску помоћ планинарских и спортских институција па и спонзора из других области. Са Аником смо се договорили телефоном да се у случају да се паре прикупе, нађемо у Перуу. А сада понешто о свим тим људима.

Радослав Милојевић је рођен у Крушевцу. Живи у Београду и ради посао грађевинског предузимача. Алпинизмом се бави од почетка осамдесетих и са Савићем, Богдановићем и Мићковићем, био је централна фигура овог спорта код нас од 1985. године на овамо. Од тада је учесник свих иоле значајнијих акција српског аплинизма. Сви у земљи га знају по надимку Раца.

Стеван Цупаћ, нуклеарни физичар, рођен у Бенковцу (у то време у Југославији, у време експедиције у Републици Српској Крајини, а сада у Хрватској), а живи у Београду. Почео је да се бави алпинизмом, како он каже, када му се друштво за фудбал растурило, а лов досадио. Иза себе има неколико експедиција (Анапурна, Памир). У одличној физичкој форми је увек, јер тренира много. Сви га зову Стева.

Ненад Трипковић, електротехничар из Крушевца, Рацин регуларни партнер више година пре ове експедиције. Са Рацом пењао Суперстару и био на Ајленд Пику у Хималајима. Пријатељи га зову Нене.

Александар Аничин Аника, лекар из Београда. Одселио се из Београда у Љубљану крајем осамдесетих где је такође врло активан и цењен пењач.

Ја сам те 1995. године имао иза себе 5 година активног пењања, диплому електротехничког факултета, 5 година радног стажа у Ваздухопловном опитном центру и три месеца брака.

Када је пењачка екипа оформљена, почело је оно најтеже – прикупљање пара. С обзиром на ранија искуства АОБ-а у овим пословима, одлучили смо да свако покуша да прибави паре за себе тако што ће бити подржан заједничким пропагандним материјалом и именом АОБ-а као организатора експедиције. Цифра од 2000 (колико је минимално требало за једног човека) није била мала и ја готово нисам веровао да могу да је прибавим. Али одлучио сам бар да покушам. Прво сам отишао у моје матично Планинарско друштво „Раднички“ Београд и потражио помоћ. Најутицајнији људи у друштву су већ били упућени у ствар, што на основу расписа који су добили од АОБ-а, што на основу ранијих разговора са мном. Сви су били заинтересовани да одем у Перу, готово као и ја. Не смем пропустити да кажем да је Звонку Блажини било стало готово више него мени, а Велибор Станишић се ангажовао стварно више него ја. А онај ко познаје ПД „Раднички“ Београд зна да су њих двојица у ствари ПД „Раднички“ Београд. Проблем је прослеђен централном спортском друштву и ускоро смо добили јака обећања да ће они обезбедити бар део пара.

После тога учествовао сам у неколико радио и ТВ емисија, био на неколико места молећи за паре и бесконачно телефоном убеђивао разне људе у „неопходност“ финансирања овог подухвата. Мај је истицао, а осим из Крушевца о приливу пара није било добрих вести. Нене је већ био обезбедио паре за себе, а било је доста изгледа да се тамо реши и Рацин проблем. Како било да било, седам дана пре крајњег рока да кренемо (1. јун), у рукама смо имали неколико хиљада долара, углавном из Крушевца али то једва да је чинило половину потребне суме за све нас. И онда изненада неколико добрих вести. ПД „Раднички“ Београд даје повелику своту мени, „Винча“ Стеви, а Нене има идеју како да прибави остатак. У два-три дана то се углавном реализовало, али, нажалост, све заједно имали смо 6000, што је било доста једва за тројицу. Али у ствари ни тројица нису могли да иду, јер повлачење било кога, повлачи и повлачење дела новца који су обезбедили „његови“ спонзори. У драматичном телефонском разговору са Рацом, ја сам већ био одустао од одласка, јер нисам имао могућности (храбрости) да из свог џепа „извучем“ неколико стотина долара. И онда, на крају крајева, видећи да ће све да пропадне, Раца је одлучио да остатак он плати. Сетио сам се стихова једне песме Spencer Davis Group „I’m a man, yes I am“. Има људи који даље виде и више могу од осталих.

У последњем тренутку овој нашој „отправи“ придружио се и Милисав Маринковић (Маре) финансирајући сам свој одлазак.

Петак 2. јун, некако успевам да у фирми решим проблем тако дугог одсуства, а после подне јурим около позајмљујући опрему која ми је недостајала. Пред вече сам свратио код Звонка. Он ме фотографише („ако се не вратим“), позајмљује ми неке неопходне стварчице и на крају даје 200 DM (по 100 од њега и госпође Нађе Лукић), као сину, да ми се нађе за пут. И да не заборавим, 100 g лозоваче у флашици од шампона, „да се попије, ако се попнемо, а иначе да се врати у Београд“. Када сам излазио кроз свима нама добро познату металну капију у Бирчаниновој улици, он театрално, кроз прозор, за мном просипа воду.

У недељу сам се паковао док ми је глава била препуна брига. У Београду сам остављао жену у високом степену трудноће и гомилу нерешених проблема, финансијских и организационих. Инфекција уринарног тракта, коју сам залечио месец дана пре тога, враћала ми се са свим карактеристичним тегобама. Физичка форма ми је била лоша, што због те досадне инфекције, што због недостатка времена за тренинг у последњих неколико недеља.

И тако, на крају крајева, у понедељак 5. јуна, готово и не схватајући да идем „на пењање“, нашао сам се на аеродрому. Авион за Амстердам је полетео на време и неколико сати касније били смо тамо где нас је дочекао рођак једне наше пријатељице. У његовој кући у Хагу смо преноћили и следеће јутро полетили за Лиму, главни град Перуа. Током петнаесточасовног лета расположење ми се поправљало. Између осталог, са Рацом сам причао о Џо Симпсону и његовој књизи „Додирнути ништавило“. То је прича о драматичном пењању њега и његовог партнера у перуанским Андима. Ова прича је можда једна од најстрашнијих у историји алпинизма уопште. И гле чуда, док смо на аеродрому у Лими чекали наше транспортне вреће, приметим гомилу белих бурића. То не би било ништа чудно, када на њима не би дебелим фломастером писало „Џо Симпсон“. Али какво разочарање, уместо да буриће покупи неколико „сурових момака“ предвођених „несаломивим“, они су били покупљени, уз видно напрезање, од стране десетак угојених и неспретних туриста. Помислих „ср… “, кад одједном из правца те групе на коју сам престао да обраћам пажњу, чујем галаму. Окренем се и видим једног ниског човека како прети трекерима, ваљда због нечега у вези са оним бурићима. Руке у мајици кратких рукава ишаране венама, преплануо тен, енергични покрети тела свог од сајластих мишића и на крају лагано шепање једне ноге су рекли све. „Симпсон шета неке будале за паре“, Раца је изрекао оно што сам ја помислио.

Покупили смо наше транспортне вреће и изашли у оно што се у Перуу зове јесења ноћ. У Лими то значи температуру око 20 степени, гомилу људи на улицама и продавнице на отвореном на све стране. Пре него смо стигли да размислимо где и како ћемо да проведемо ноћ, угледали смо жену са транспарентом на коме је писало „РАЦА-ЈУГОСЛАВИЈА“. Жена је доста добро говорила енглески, звала се Поча и објаснила нам је да је туристички водич, да је у хотелу са којим она ради неколико дана раније боравио Аника, који ју је замолио да нас дочека и помогне нам да се сместимо.

Сместили смо се у хотелу у старом делу града, што значи сиромашнијем делу у коме живе Индиоси, потомци староседелаца ове земље, за разлику од белаца који су потомци Шпанаца и који живе у новијим и богатијим деловима града. Поча нас је упозорила да овде има много криминала, да вода није за пиће и да су банане најјефтинија храна.

Након два дана мувања по Лими, одлучили смо да отпутујемо у унутрашњост земље, у област Хуска, старе престонице Инка, на аклиматизационо-туристички „трек“. Након што су Ненету и мени локални џепароши украли сатове, отргнувши их са руке, схватили смо зашто су Словенци рекли Аники да се не задржава у Лими. Тако опљачкани, кренули смо на дводневно путешествије аутобусом, добрим делом макадамским путевима, од Лиме преко Арекипе до Хуска. Овај пут дваред излази на висину од 4000 метара и пролази углавном полупустињским пределима. У аутобусу смо путовали са гомилом младића, који су у Хуско ишли на фестивал пива, који се тамо одржавао у то време. Целим путем су пили писко, пушили траву, жвакали коку и заједно са раздрнданим касетофоном певали старе песме Инка, типа „Smoke on the water“.

У Хуску смо се кратко задржали. Купили смо храну, послали разгледнице, спаковали ранце и кренули на „трек“. Након три дана марша кроз сликовите, полупрашумске пределе, са два изласка изнад 4000 метара, стигли смо у Мачу Пичу. То су остаци зидина прастаре тврђаве Инка, пронађени пре стотинак година, иначе изузетно популаран туристички и археолошки локалитет. Са гомилом туриста смо обишли што је требало да се обиђе, фотографисали што је требало да се фотографише и на исти, мукотрпан начин, вратили се у Лиму.

Поучени ранијим искуствима, у Лими смо се задржали тек толико колико је требало да пронађемо прави аутобус који ће нас одвести у Хуараз, перуански Шамони. Али то у Лими није претерано једноставно учинити. Не постоји оно што се у европским градовима зове аутобуска станица, то јест једно од два три места у граду са кога полазе аутобуси различитих компанија за различите дестинације у околини или унутрашњости. У Лими свака компанија на другом месту има канцеларије у којима продаје карте. Исто се односи и на терминале са којих полазе аутобуси. Пошто по нашем искуству ових компанија у старом делу Лиме има око 99476, није било лако отпутовали у Хуско неколико дана раније, а незнатно лакше смо сада отпутовали у Хуараз.

Након целоноћног путовања у рано јутро смо стигли у Хуараз. За разлику од Лиме, први утисци су били много бољи. Градић је деловао пријатељски. Сместили смо се у хотел чији је власник знао неколико српских псовки (нисмо сазнали где их је научио). Након туширања и доручка, Раца је отишао да скупља информације, Маре и Нене да купују храну, а Стева и ја да пронађемо негде бензински примус за базни логор. Примус смо купили и наредних 48 сати провели на једној ливади у предграђу покушавајући да схватимо како се њиме рукује. Након што смо схватили да је то што смо ми купили у ствари више сувенир него прави уређај, заменили смо му 90% делова и напокон успели да добијемо прихватљиву направу. Други или трећи дан нашег боравка тамо срели смо Анику и његову супругу у једном ресторану пилећих специјалитета и тако на крају комплетирали екипу.

Опремљени храном, каквим-таквим информацијама и наравно пакленом бензинском направом, кренули смо према првом циљу наше експедиције, 5947 метара високом Алпа Мају. Овај врх многи експерти називају најлепшим врхом на свету. То је требало да буде аклиматизациони покушај, а у случају успеха и резултат равноправан успону на Уаскаран, највиши врх у Перуу и целом региону, што је био наш главни циљ.

Такси-комбијем, који је овде регуларан начин превоза и вози на одређеним линијама, али ако се договорите са власником, одвешће вас и из Хуараза у Заклопачу, кренули смо према месту Карас. Ово је задње веће место пре уласка у масив Анда. На том путу прошли смо градић Јунгај, који је 1970. године био комплетно затрпан лавином која је долетела са Хуаскарана. Лавину је проузроковао земљотрес, а изгинуло је целокупно становништво овог градића од 20.000 становника. Преживели су једино навијачи локалног фудбалског клуба, јер се у том тренутку одвијала лигашка утакмица на стадиону који је ван града, и деца која су се забављала у луна-парку поред стадиона.

У Карасу смо унајмили други комби који нас је одвезао до села Качепампа. Ту је требало да најмимо магарце („буро“) и водича („аријеро“) за приступни марш до базног логора испод Алпа Маја. Ценкање је било дуготрајно, а теоријска неслагања у вези са бројем магараца који су нам били потребни одмах су дошла до изражаја. Ми смо мислили да нам треба 7 магараца, а локални стручњаци су тврдили да је 30 животиња најмањи број који може да пребаци ту страшну количину терета. Искуства са теглећом стоком која сам стекао код деде су ипак решила проблем, јер сам сав терет успео да спакујем на 7 животиња. На крају, после изнајмљивања 1,4 гонича, пошто по локалним правилима, један аријеро води 5 магараца, кренули смо у брдо. Марш је трајао 2 дана. Пролази се кроз питорескне долине којима теку потоци од снега који се топи у брдима. Други дан поподне, после једне стрмије узбрдице, пред нама се отворила долина и застрашујући ланац врхова око ње. Ниједан није имао карактеристичне обрисе Алпа Маја на које смо навикли гледајући фотографије. Ипак, убрзо се ствар разбистрила. Алпа Мајо је био директно испред нас, али његова јужна стена, а не западна, која се углавном фотографише. То је стена коју Тома Чесен спомиње у својој књизи „Сам“, а у којој је испењао првенствени смер када је имао 18 година. Стена је потпуно прекривена снегом, али је упркос томе, изузетно стрма и препуна невероватних ледених превиса. Постоје само један или два, једва логична жљеба.

По доласку у логор у коме је било већ пет-шест шатора, из разговора са неким Италијанима, сазнали смо да сви овде углавном покушавају да испењу Фараријев смер у западној стени који је био и наша идеја. Такве детињарије, као што је јужна стена, ником не падају на памет.

Разместили смо шаторе, промували се мало около и увукли се у вреће за спавање.

Сутрадан смо одлучили да почнемо са аклиматизацијом. Стева и ја смо кренули у правцу превоја између Алпа Маја и Китарахуа, врха западно од Алпа Маја. Ово седло је место на коме се обично поставља висински логор за успон на Алпа Мајо. Циљ нам је био да извидимо правац кретања преко глечера и успона на седло, као и да изађемо што више ради привикавања организма. Без већих проблема пењући се преко морена и глатких лако нагнутих стена, доспели смо до почетка глечера. Преко глечера у правцу седла пружала се утабана пртина и било је очигледно да проблема са оријентацијом неће бити, ако добро време подржи, а очигледно да је лепо већ доста дуго, с обзиром на врло тврд снег на глечеру. Пуни оптимизма сјурили смо се назад у базу.

У логору су већ били Нене, Раца и Аника који су се вратили са извиђачке туре у правцу Пукахирке, ланаца невероватних врхова источно од Алпа Маја. Овај гребен, са неколико готово једнако високих врхова, изгледа као алпинистички проблем за следећи век.

Дан касније са тешким ранцима на леђима Аника, Маре, Стева и ја крећемо према Алпа Мају. Циљ је аклиматизација и евентуални успон на врх. Овај пут, због тешких ранаца, ишло је знатно теже него дан раније. До глечера смо ишли истим темпом, али на глечеру су разлике у аклиматизованости и припремљености дошле до изражаја. Аника и Стева су испредњачили, ја сам каснио око пола сата из њих, а Маре око пола сата иза мене. Полако сам губио дах и у подножју завршне падине која је водила на седло високо 5200 метара, успевао сам да, без предаха, урадим једва 20 корака. Испред себе сам видео неке „Амере“ како ту падину савладавају у класичном алпском навезу. Осетио сам прве таласе страха, али сам се храбрио гледајућу Стеву који их престиже користећи само цепин и један штап за скијање. Десет по десет корака, не гледајући на горе, некако сам доспео до великог серака од кога 200 метара падине стрме 70 степени води до седла. Помислио сам да, ако баш треба, могу и овде да бивакујем, не знајући да ће тај серак само неколико сати касније пасти и однети неколико стотина тона леда наниже у правцу долине. Бројећи кораке истетурао сам на седло. Стена позната са многих фотографија била је испред мене. Са леве стране карактеристични жљеб, Фераријев смер.

На седлу је било неколико шатора. Стева и ја смо поставили наш. Около су сви причали да су услови у Фераријевом смеру, односно у целој стени, сјајни. Ја сам полако губио интересовање за све то, јер је висинска болест надолазила у таласима. Завукао сам се у врећу са осећајем да имам страшан грип. Пулс ми је у мировању био 110. Након 10 минута морао сам да мокрим, а наредних сат времена се то понављало у правилним десетоминутним интервалима. Први пут сам изашао сасвим напоље, следећи пут сам само на коленима извирио из шатора, а последњи пут је напоље изашла само шерпица за чај у којој је и овај пут била жута течност, али није био чај.

Што се тиче мене, план за сутра је био јасан. Доле у базу. С обзиром да су Маре и Аника били навез, око десет ујутро следећег дана, Стева и ја смо бауљали низбрдо. У бази смо били предвече. Радио-везом смо контактирали са Рацом и сазнали да су они, током тог и пређашњег дана, покушали успон на Пукахирку, једној од лакших падина, али неразмрсив сплет пукотина их је неколико стотина метара испод врха вратио назад. Жалећи пропуштену прилику по идеалном времену, завукли смо се у вреће и заспали.

Одмор од два дана вратио нам је снагу. Аника и Маре су се вратили срећни због успеха. Алпа Мајо је иза њих. Услови су били идеални. Лед сјајан, осигуравалишта опремљена клиновима, а ветар подношљив. Десет растежаја од 60 до 90 степени нису били нерешив проблем за њих двојицу. Честитке и повлачење у шаторе.

Неколико дана касније, 30. јуна, по очигледно лепшем времену, нас четворица крећемо у нови напад. По новонападалом снегу, којег је било и у бази, требало нам је два дана до седла. На седлу магла, снег и страшан ветар. Осећам се много боље него први пут, али време је катастрофално. Врх једва и да се види. Сутрадан очајнички покушај по мећави и снегу до појаса. Сусрећемо перуанског водича са клијентом, који су кренули раније и сада се враћају. Превише снега, кажу. На рубној пукотини и ми одустајемо. Повлачење у лошем расположењу. Абзајлујемо са седла по лавинозној падини и страшном ветру. Шанса за Алпа Мајо је пропала, јер је Уаскаран приоритет, а време цури.

Наредна два дана, Нене и ја са гомилом опреме у бази чекамо магарце и водича, које Раца и Стева треба да пошаљу из долине. Аријеро је стигао и колона креће на доле. Успут за кило шећера од Индиоса купујемо пастрмке уловљене на 3000 метара и увече их уз пун месец печемо на логорској ватри.

У Качепампи успемо да ухватимо неки камион којим се певајући песме „Атомског склоништа“ враћамо у Хуараз.

У Хуаразу смо одмарали неколико дана и правили планове за Уаскаран. Уаскаран је највиши врх Перуа (6768 m) и овог дела Анда. Има два врха, северни и јужни. Северни је неколико десетина метара нижи, али су му падине нешто стрмије. Наш циљ је био јужни врх.

Поново смо се упаковали у такси-комби и упутили, овај пут у село које се зове Мушо. То је последња тачка до које се може стићи аутомобилом када човек крене према Уаскарану. Комби нас је оставио у центру села, испред кафане у којој се овде обављају све важне ствари. То значи да ту можете да једете, преноћите, изнајмите водича и магарце и томе слично. У нашем случају са магарцима је било проблема, јер је био шпиц сезоне и велики број водича је са својим магарцима био на путу. Ипак, на крају је скупљен потребан број животиња и ми смо, предвођени локалним водичем, кренули. Са нама су била и тројица висинских носача из Хуараза, који су требали да иду до седла Гарганта, које се налази између северног и јужног Уаскарана.

Колона је кренула око 10 ујутро, а у базном логору испод Уаскарана смо били у време заласка сунца. Водич са магарцима се вратио, а ми смо подигли шаторе и завукли се у вреће. Врх се са овог места није видео.

Сутрадан ујутро колона од 9 људи је кренула уз морену. У колони су били Раца, Стева, Аника, Маре, тројица носача и ја. Морена је била стрма, али ми смо ишли доста јаким темпом, јер смо сада сви били мање-више добро аклиматизовани. Након неколико сати хода, стигли смо до глечера. Непосредно испод њега налазио се велики шатор неке аустријске групе са њиховим носачем. Аустријанци су били у планини, то јест тога јутра је требало да се врате након успешног успона на врх. То су биле информације које смо добили од водича. Недуго потом, наставили смо даље. После стављања дереза и наочара за сунце, почео је успон по доњем делу глечера. Успон је био благ, снег тврд, тако да смо доста брзо напредовали. У предвечерје тога дана подигли смо логор на висини око 5000 метара на месту на коме се то обично ради. Ту су већ били неки Јужоафриканци који су се тај дан вратили са седла после неуспелог покушаја у смеру „Шилд“ у Јужном врху. Подизање шатора, топљење воде, супа, чај и процена метео-услова чинили су уобичајену вечерњу процедуру. Сви смо се осећали одлично и екипа је зрачила оптимизмом.

После одлично проспаване ноћи освануо је предиван дан. Врх се видео пред нама. Јужноафриканци су рекли да су снежни услови на северном врху бољи, али да глобално на оба врха има много новог снега. Кренули смо рано (око 8) и добрим темпом напредовали уз падине око 45 степени према једној стрмој деоници која се налазила на око 400 метара испод седла. Имали смо могућност да све време осматрамо врхове и у нама је полако сазревала одлука да променимо план. Одлучили смо да, уместо на Јужни врх, извршимо покушај на Северни. Ово је требало бити нешто технички захтевније, али и безбедније због новог високог снега који је прекривао падине Јужног врха. Око 11 пре подне доспели смо у подножје стометарског стрмог одсека (70–80 степени). По доста лошем леду, без могућности међуосигурања, испењали смо ову деоницу и поставили фиксну ужад за наше носаче. Изнад овог скока чекала нас је дуга деоница по изохипси до места испод седла на коме се обично диже последњи висински логор.

Са истока, од прашуме Амазона, навлачили су се сада већ ружни, црни облаци. Када смо стигли до кампа Гарганта (око 1 поподне), како се то место иначе овде назива, врх је био у облаку. Време се очигледно кварило. Носачи, који су се спремали на повратак, рекли су пре поласка: „Но буено темпо. Мањана кампо базо“ (Време се квари. Сутра морате бити у бази). Ствар је почела лоше да се развија. Ако падне нови снег, услови за пењање ће бити лоши бар седам дана по престанку падавина, а и повратак одавде у базу по лошем времену је могао бити веома опасан. Ми нисмо више имали бог зна колико времена до дана када су резервисане карте за повратак у Србију тако да су перспективе изгледале доста јадно. Облак се навукао и на седло тако да је видљивост била једва 200 метара.

Подигли смо шаторе и нешто појели. После кратког већања Раца је пресудио. „Идемо горе! Морамо то ноћас да урадимо, па шта буде!“ Пењачка опрема, један примус, бивак-вреће, мало хране и чеоне лампе су били једини садржај наших ранаца. У три после подне смо кренули са 5600 метара ка врху. Сада смо били четворица, јер су Аника и Маре одлучили да чекају побољшање времена.

Након једног сата прилично мукотрпног пењања (висина је полако узимала данак), избили смо на само седло. Ветар је овде дувао орканском снагом. Навлачне рукавице, које сам на тренутак скинуо, лебделе су хоризонатално, везане на помоћни прусик. Флис, перје и горетекс су слабо помагали. Осећао сам ветар до сржи костију. Једино су ми ноге биле у реду, што сам могао да захвалим незграпном, али топлом Арктикс моделу пластичних ципела.

Испред нас се дизала непозната падина. Понегде су се назирали трагови јучерашњег успешног аустријског успона. Видик се повремено отварао тако да смо успели, иако са великом муком, одредити правац успона и кренути.

Нене, једини у том тренутку лоше аклиматизован, убрзо је одустао, схвативши да повратка без партнера из ове тачке нема. У тројном навезу, понегде се осигуравајући а понегде пењући у шлингама, полако смо напредовали уз падину. Стрмина је константно држала око 50 степени. Темпо, испочетка бодар, бивао је све спорији. Терао сам себе да не размишљам о врху, већ само о томе како да пратим Стеву који је био испред мене. Време је цурило, магла је била све гушћа и просторна и временска дезоријентација ме је полако обузимала. Једини параметар је био интервал од 20 до 30 корака између два одмора, кога смо се очигледно сви држали. Подлога је била шаролика. Од пршићастог снега дубоког метар на местима где га је ветар нагомилао до доброг леда. Избегавајући распуклине у падини напредовали смо на више.

Око 19 сати пао је мрак. Чеоне лампе и месец, који се повремено видео када би страшни ветар разјурио облаке, водили су нас према крају успона и почетку врло дугог гребена који је водио на север ка највишој тачки, Северном Уаскарану.

Након последњих стотинак врло стрмих метара изашли смо на гребен. Било је пола девет и потпуни мрак. Гребен је био широк и благо нагнут, али препун претећих пукотина. Готово смо одустали код прве. Температура минус 17 и оркански ветрови били су врло незгодна комбинација. Ипак, у десет смо били на врху. Последња два снимка Раца је испуцао на Стеву и мене, па је требало заменити филм. У оваквим условима то је потрајало. Пре поласка он је злослутно предсказао: „Силазак ће бити ноћна мора“.

Гребеном је ишло доста добро, али двестотинак метара низ падину нисмо више били сигурни где треба наставити са спуштањем, десно или лево. Десно је био наш избор и то погрешан, што смо убрзо увидели. Ипак, нисмо се вратили, јер смо били уверени да је ту, десно, друга могућа варијанта успона односно силаска, од две које смо дискутовали током преподнева. На доле, по лошем снегу и врло стрмој падини (70 степени најмање 300 метара), довело нас је до вертикалног одсека. Празнина и мрак су зјапили испод нас. Одлука је била готово драматична, али очигледно једина могућа. Назад по траговима до правог смера. Падина је била веома стрма. На доле смо се осигуравали. Сада смо пењали у ледничком навезу. На неколико места требало је прећи преко широких распуклина у овој стрмој падини. У силаску је било лакше, јер човек има инерцију која га пребаци на другу страну. Узбрдо то је било веома тешко. На једном таквом месту само чврсто забијен цепин на другој страни ме је спасао. Једва сам се извукао. Помисливши на Симпсона, кроз главу ми је прошло „Овако је и он нај… “. Ношен неком изненада надошлом снагом, врло често чекајући другу двојицу иза мене, дочепао сам се наших старих трагова. Раца је сада кренуо први, врло пажљиво пратећи трагове који су се једва наслућивали, а врло често их уопште и није било.

Пропадајући кроз дубок снег, неретко сам се саплитао и једва успевао да се не скотрљам у празнину испод мене. Само да не ишчашим зглоб или не сломим ногу, молио сам се бауљајући на доле. Сетио сам се силаска са Јужног врха Каранфила, 1. јануара неколико година раније. Тешио сам се мишљу да ствар још држимо под контролом, колико-толико, за разлику од тог страшног новогодишњег предвечерја када се смрт готово на корак иза нас ваљала низ планину.

Ипак, котрљању, пропадању и превртању је дошао крај. Стрмина је попустила. Нашли смо се на седлу. Десет минута касније, испред шатора, гуцнули смо Звонкову ракију. Није ми се улазило у шатор. Време се поправљало. Видели су се месец и звезде, близу, готово као испред куће у Грбаји. Завукао сам се у врећу и заспао.

Ујутро, када сам скупио снаге да се извучем из шатора, видео сам да је упркос свим прогнозама, време видно, али са јаким ветром, а Аника и Маре су већ били високо у стени Уаскарана. Спаковали смо се и почели са котрљањем на доле.

У залазак сунца већ смо седели на трави базног логора (4000 метара). У мени није било места ничему, осим жељи за повратком.

Десетак дана касније, након мукотрпне вожње комбијем из Будимпеште, видео сам црвене трамваје испред Сава Центра и схватио да смо се вратили кући, у Србију.