Планина је мој немир и мир

Вера Живић

Не умем да пишем о планини. Умем да је осећам и доживим. Од мене нећете чути о стазама којима треба ићи, о искуствима које треба користити. Ја сам у планини само део ње, део сваке травке, сваког цвета, сваког јутра и вечери.

У планини сам само срећна, у исто време изгубљена и мала међу врховима, и велика и јака као та природа која живи гордо, снажно и вечно.

У планини сам део својих пријатеља са којима делим ћутање или речи које се не заборављају.

У планини сам покренута и усталасана као буђење највеће жеље, наде и љубави.

Планина је мој немир и мој мир – музика коју осећам свим чулима, поистовећена са ритмом жубора потока, са таласањем травки горе међу стенама, са ветром који ме носи са планинског гребена, са зујањем инсеката и далеким повицима горштака.

Слушали смо кишу отежалу од снега како удара по нашем случајном скровишту, гледали смо како нам се сливају бистре капи по коси, лицу и одећи. Врх је био на стотину метара пред нама обавијен густим маглама и није се давао чак ни нашим погледима.

Наша мала група делила је само један лимун који нам је повратио делић снаге. Били смо једна мисао, једна жеља, један доживљај – били смо заједно, збијени под том случајном надстрешницом. Хтела бих да не заборавим никад ту кришку лимуна и те пријатеље и све друге пријатеље које сам сретала на тим магичним путевима планинарским. Ниједна илузија о пријатељству и заједници није већа од тих заједничких тренутака.

Хтела бих да се не заборавимо никада такви, једноставни, блиски. То је снага коју налазим да бих могла да се пробијам кроз град, улице, међу аутомобиле. То је разлог због кога одем опет у планину кад изгубим ослонац. Пријатељство није илузија, другарство није успомена из нашег детињства. Хтела бих да нико не раздваја човека и планину и не заборави све руке које су ми биле пружене да направим још један последњи напор за успех, да нико не заборави како је био срећан рекавши тихо своме другу пред величанственим призором: „Како је величанствено!“

Не знам колико бих дуго остала на тој раскрсници између повратка и покушаја, да ме глас и подршка друга нису повели још више, над понором, пут сајле и конопца који нас је спајао. А онда тај осмех који ме је дочекао, лепши од травнатог гребена којим смо могли да наставимо наш пут. Мој мали страх и умор били су побеђени, моја радост бескрајна.

Сећам се тог дугог разбијеног гребена и сипара низ које смо трчали, горских језера у којима смо се огледали, дивокозе коју смо изненада угледали, нашег смеха, наших радосних усклика, нашег ћутања.

Онда нови врх, па још један, па пожутеле, прокисле свешчице у лименим кутијама, са датумима. Знамо да нас има још који исто тако умемо да се рађамо, да се боримо, да понесемо наш ранац, да ћутимо пред распаљеним хоризонтом на крају дана. Нисмо сами – победили смо људску отуђеност која нас уништава, проналазимо се у горским врлетима и држимо за руке пред понором, пред стихијом, пред лепотом.

Увече седимо у дому, малом дрвеном, на планинском седлу, заштићени од свежине летње алпске ноћи. Путници са разних далеких страна, сви смо били једна породица у једном дому.

После смо трчали кроз шуму, низ ливаде, умивали се на извору, мирисали цикламе, букет какав није виђен ни у најлепшој вази, у најлепшем граду, у најлепшој улици, у најлепшој кући.

Хтела бих да не заборави нико сваку малу, обичну реч коју смо изменили са усамљеним чобанином, дугачких белих бркова и бистрих плавих очију, на високим пашњацима. Ниједан сусрет са људима, ни једну чашу млека попијену у бачији, ниједног друга који ми је понео ранац када је био на измаку снаге.

Планина су људи које тамо налазимо, који се проналазимо, лепоту душе коју откривамо искрену, трепетаву као травка на ветру, топлу као рука пријатеља, као ватра око које ћемо се сакупити до касно у ноћ.

Планина је наша љубав, а пријатељство наша снага и богатство.