КАКО СМО ОТКРИЛИ КАРАНФИЛЕ

Била је пријатна летња ноћ. Задубљен у књиге и белешке, покушавао сам да средим грађу о манастиру Довољи и био врло незадовољан. Толико мало материјала, а тако много противречног. Није ми ишло. Затворио сам очи, покушавајући да свему што сам покупио дам неку логику и повезаност. Звуци са радија полако су ме враћали у собу. Били су то последњи тактови поноћне музике и последњи тренутци 22. јуна 1972. године. Звук гонга означио је настанак новог дана и почетак вести. Прихватио сам их као предах у до сада неуспешном послу.

Онда је, у петом минуту тога 23. јуна, дошла задња спортска вест која ме је формално отрезнила и одвојила од размишљања о Довољи. Била је отприлике оваква: „Алпинисти Жарко Гостовић из Београда и Анте Бедалов из Сплита освојили су врх Копље у Проклетијама после три дана пењања. Тежина успона је оцењена са VI+.“

Вести су биле завршене. Из радија је допирала ведра и полетна музика. Искључио сам га и препустио се сећањима...

Јула 1954. године ушли смо у Гусиње као прворазредна сензација. Пошли смо на Везирову браду, не слутећи да ће нам то бити и прво виђење са Каранфилима и другим врховима који ће нас годинама окупирати. Изашавши на Браду, ишли смо гребеном ка Подгоју. Пут се завршио на првим његовим врховима, јер се приближавао крај дана. Ипак, пред собом смо видели врхове који су били далеко виши, пуни снега и рељефних вертикала. Био је то алпски свет, а где је била гранична линија, то нисмо знали.

Јула 1956. године, после слета под Неџинатом, Мирко и ја смо се брзо дохватили Чакора и преко Јечмишта сишли у Плав. Одмах смо продужили за Гусиње. Кратке формалности код граничара, и полазимо ка Грбаји.

У Дољи, на прелазу Бистрачице, имали смо неслућен поглед. Огроман амфитеатар врхова затварао је долину. Као кулисе изнад зелених ливада и првих падина прекривених шумом, издизали су се до неслућених висина кречњачки врхови који су бљештали на сунцу. Под њима су били дуги и пространи снежници. Гледали смо као опчињени у изванредан рељеф бридова, камина и искиданих гребена, између којих су се провлачили остаци јутарње магле, топећи се у плаветнилу неба. А то јутарње плаветнило посебан је доживљај. Само још на Дурмитору небо има тако тамну плаву боју, која чини изванредан контраст стенама које се беле на сунцу.

После сат хода, ево нас крај карауле. Командир нас изванредно прима, па чак предлаже да иде са нама на Волушницу и Маја Попадију. Тек на Волушници смо били свесни свог открића. Дубоко, 700 метара испод нас, биле су шумом уоквирене три ливаде, а даље, преко пута, огроман стеновити масив који је у својим недрима чувао велики снежни језик. Тај масив био је од једрог, светлосивог кречњака и врло разуђен. Био је знатно виши од нас и брзо смо га нашли на карти – кота 2441. Пред нама је било обиље смери и ми смо се дуго одлучивали куда сутра поћи ка врховима. Најзад се одлучисмо за дуги и стрми гребен који са последњег врха пред границом силази у Грбају.

Сутрашњи дан нам је донео нове доживљаје и нова открића. Стрми жљеб је, изузев једног места, био проходан. Пријатно нас је изненадио поточић који је излазио из травом зараслог стења и имао кратак и буран ток. Пун кратких скокова, каскада и малих букова, текао је низ жљеб, да би наконе стотинак метара нестао у глатком и испраном стењу. Вода му је била бистра и врло хладна. Убрзо излазимо на снежник. Високи камени отсеци окружују га са свих страна и сунце само у подневним часовима стигне да га осветли.

Са успона смо се вратили само започета посла. После три сата пењања, видели смо да је стена много већа, а смер много дужа од наше првобитне оцене претходног дана. Сада смо били сигурни да је висока бар 700 метара и да, као таква, спада у највише стене наше земље.

Остао нам је још један дан. Употребили смо га покушавајући да пронађемо ка врховима планинарски пут, али је и овај напор остао без резултата. Успут смо се распитивали код чобана, али њихово знање било је само до граница кретања стада. Једино је искусна планинка Анђа знала да се ти врхови зову Каранфили.

У јесен исте 1956. године, Љиљана и Дарко долазе у Грбају и покушавају да нађу планинарски пут, овога пута уз албанску границу, али ни на тој страни није га било.

Годину дана касније, јула 1957, долазимо поново у Грбају. Жика, Бата, Дарко и ја стижемо као претходница. Врхови су преко 1500 метара над нама и неодољиво зову. Стога, већ у прво јутро полазимо, одлучни да решимо загонетку. Овога пута са циљем да пронађемо планинарски пут, који ће отворити ове врхове планинарима, а нама, већ сутра, после препењаних смери, омогућити брз и безбедан повратак. Дозивамо у помоћ све наше планинарско искуство и познавање кречњачких терена у дугим походима по високим планинама Црне Горе, и у смирај дана ево нас на првом врху, кога због положаја називамо Северни врх.

Одмарамо се само један дан, а онда опет устајемо рано. Полазимо на први алпинистички успон. Док ходамо долином, бојажљиво упирем очи ка врховима. Сунце је тек било стигло на хоризонт и његови зраци су осветљавали обрисе највиших врхова. Гледам их тако осветљене, а упорно ми се намећу слике божанстава са ореолом. Колико јуче, ти врхови су били недостижни и представљали престоље богова у које планинари још нису улазили.

Ево нас данас поново у покушају да изађемо на преостала два врха највишег дела. Знамо да ћемо изаћи, јер ту је воља, а дан ведар. Прелазимо Стрми жљеб и код потока угледасмо оштар камени врх који се попут готског торња уздизао изнад нас. Бата га први пут види и дуго га пренеражено гледа. Онда се окреће нама и каже: „Ово није врх, ово је копље.” Прихватили смо, и „копље” постаде Копље. И на великом снежишту Бата се истакао. Гледајући камене вертикале око нас, констатова да се налазимо у котлу. И ово име смо прихватили. Пут преко снежника прошао је неосетно, јер смо често стајали посматрајући правац будуће смери. Одлучили смо се за стену која раздваја снежник по коме идемо од онога изнад нас. Да бисмо их разликовали, онај над нама називамо Горњи Котао.

Први технички проблем настао је кад смо изашли на крај снега. Пред нама је била стена, али између нас пукотина широка око метар, а десетак метара дубока. Зато смо се одмах навезали, и Жики је припала част да крене први. Прва дужина ужета била је најлакша. Ту разведену стену трећег степена Жика је брзо прешао, а за њим и Бата. Како је осигуравалиште било пространо, и ја дођох до њих. Од дугог стајања на снегу, почињао сам да осећам студен. Пењање ме је одмах угрејало. Следећи растезај пођох први. Пошао сам лагано горе, до дела који је постајао гладак и испран. Ишао сам нагоре косим пречењем удесно и ушао у камин. Био је мокар, клизав и врло тесан, па уз помоћ два клина пењање продужих левом ивицом камина. Најзад се домогох до доброг осигуравалишта. Даљи пут био је још тежи.

Споро смо напредовали док је време летело. У једном делу остао сам сáм. Изнад мене, преко једне гредине, Бата је осигуравао Жику. Нисам их видео, али су се одлично чули, нарочито Жика, који је на неприличан начин грдио један од својих ширих делова тела и горко жалио што није жгољав. Очигледно је било да се вратио у оне уске камине и заглавио у њима.

Овде у сенци, стена је била хладна. Кошуља, морка од пређашњег напора, била је такође хладна. Од све веће хладноће почео сам да осећам дрхтавицу. Покушавам да је заборавим и посматрам испод себе зелене ливаде Волушнице. Сећам се како смо се Мирко и ја прошле године пели том падином ка врху. Тамо је сада топло сунце, извори и дивна хладовина под кржљавим крунастим буквама. Чинило ми се да та неизвесност и све већа студен траје вечно. Онда су ме позвали. Ишао сам њиховим путем. Заиста је било тешко, али сам клинове избијао са жаром и жељом да се што пре угрејем и дођем до њих.

Онда пођох први. Изнад нас се видело око двадесет метара стене, а даље, плаво небо. Веровали смо да је то крај и да нас даље чека горњи стрми снежник. Ишло је брзо, али се са приближавањем краја, тежина повећавала, јер се камин нагло ширио у две глатке плоче. Сви моји покушаји да пређем ону леву, нису успели. Недостајало је, можда, мало више од метра. Позвао сам Жику у помоћ. Брзо је стигао до мене и, пошто сам био добро укљештен, преко мене доби потребну висину и нестаде иза стене. Кад се одозго зачу традиционално „Радоје на коњу”, знали смо да је готово. Али, одмах затим дође и други повик, хитар и успаничен: „Камен!” Зачу се све јаче котрљање, а онда се поред нас сручи камена бујица. Околне вертикале примише сву ову хуку и вратише нам је многоструко. Све се постепено смири. И Батин излазак је објавило камење, али у мањем обиму. Са ужетом изнад себе, ја сам брзо изашао.

По снегу се ишло брзо и лако. На једном месту, обишли смо снежни одлом и за кратко ушли у стену. Убрзо стижемо на врх. То је кота 2441 на коју смо Мирко и ја хтели пре годину дана. Тек ту, на врху, видесмо сунце. Било је већ у облацима, на хоризонту, рубински црвено. Дан се гасио. Гледамо свој даљи пут. Пред нама је највиши врх. За њега нас везује дуг и назубљен гребен и не изгледа једноставно. Правимо камену пирамиду и остављамо у Батиној лименој кутији за дуван поруку о извршеном үспону.

Према југу и западу видик је нов. Нажалост, сунце залази и од фотографисања нема ништа. Пред нама је у даљем основном пружању гребена Албанија. Први врх је нижи од нас и на плећима видимо интересантан снежник који још има трагове стрехе, а почива на свежој зеленој трави. Касније смо сазнали да је то Форца. Даљи низ врхова све је виши, да би се завршио са Маја Шкуртом (2499), који по средини има лако уочљив дубок и таман камин. Нешто даље, видимо пирамиду Маја Шникута (2554). Ово је највиши врх овог дела Проклетија.

Одлучујемо да ноћимо на врху. Навлачимо преко себе бивак-вреће и трудимо се да заспимо док смо још топли, а хладноћа ноћи није освојила. Ипак, она стиже и буди нас. Умор нас поново обара у нешто што је више несвесно стање него сан.

На крају, свиће. Не журимо, мада је пред нама загонетка како стићи до највишег врха. Излазимо на почетак гребена где се навезујемо. За два сата прелазимо гребен и излазимо на Велики врх. Гребен је био право задовољство. По пријатном јутарњем сунцу обилазили смо истакнутије зупце и силазили низ кратке скокове, да бисмо опет добили висину преко проходних компактних блокова. Најлепши је био завршни део, који је од најниже тачке у гребену излазио поред једног малог окна на Велики врх. Биле су то три дужине ужета по врло разуђеном терену, веома стрмом, али пуном чврстих опримака и масивних камених избочина за које смо се на осигуравалиштима везивали, тако да нам није био потребан ни један клин.

Тек ту, на Великом врху, стискамо деснице. Нема разлога да журимо у долину. Дан је диван, а видик изванредан. Лежимо на травном врху са ранцима или ужадима под главом и посматрамо албански део Проклетија који се пружа преко Ропојане. Оно што одвлачи поглед својом масивношћу и висином јесте највиши врх Проклетија, Маја Језерце (2696), са карактеристичним мало нагнутим, хоризонталним слојевима и обиљем снега.

Са друге страпе, ка Скадру, из лаке измаглице израњају две купе издвојене скупине Радохинес. Поглед лута и по другим врховима, али се највише задржава на стеновитим зидовима и кулама Цокиштеса.

Убрзо стижемо на Северни врх. Гледамо у долину и тражимо поред карауле наша два шатора. Међутим, видимо их много више, што значи да је главнина стигла. Похитали смо доле да са њима поделимо радост и да се утопимо у таборску целину.

Наш пионирски задатак је завршен. Каранфили су откривени, планинарске стазе пронађене, а први успон указао на богате алпинистичке могућности.