ИЛЕГАЛАЦ

Свежина лахора, лаког као паперје, пређе ми преко чела и носа што су вирили из вреће за спавање, пробуди ме и дарова ми мирис пуне прегршти биља. Ослушнух. Умукао је онај невидљиви милионски оркестар цврчака, који ме је сву ноћ успављивао. Прочкиљих на једно око, па на друго. Расвитак. Звезде се погасиле и ноћ почела да бледи. А мени би жао, што сам је преспавао онако препуну звезда. И зашто баш свака летња ноћ мора тако брзо да прође. Нисмо више утуткани у њену млаку таму, заклоњени од љубопитљивих очију и покривени треперавим звездама. Пробудисмо се на ледини, пространој и празној, преко које се пружао некакав пут, којим су људи ранораниоци свакога часа могли да наиђу. Неста оне интимe ноћи, у којој сам био сам са својим мислима и сновима, па најпре помислих да сам освануо у врећи на тротоару. Устасмо обојица, па спаковасмо наш бивак. - И ето, тако отпоче тај дан, субота 9. јула 1956. године. Дан, чији ћемо прави и потпуни значај схватити тек коју годину касније...

Завитласмо наше тешке ранчеве и дочекасмо их на плећа, па кренусмо одмереним кораком и широм отворених очију онамо, где смо већ неколико година узалуд желели да пођемо. Осваја свеже планинско јутро, свечано као какав велики празник. Прођосмо покрај затворене црквице и уђосмо у ту, дотле забрањену долину, што води ка нама непознатим литицама и врховима, које смо одавно, само једном, кришом погледали. Она, још увек у дубокој сенци и измаглици. Поспана. Они, тек обасјани првим сунчевим зрацима, рефлектују пурпур јутра и расипају га по белини снежника. Над њима небо постаје плаво и блиста као вољене очи. У души снежно забруја акорд складних и топлих тонова. Срећа!

Пођосмо уз Дољу. Она и ми, у благом луку скренусмо лево, готово сасвим ка југу. Пређосмо широку лепезу наноса бујице, што је дотицала са наше десне стране. Прочитасмо јој име на карти, Бистричица. И заиста, сада је баш таква и била, кротка и бистра, те се умисмо, па је прегазисмо с камена на камен и преко кратког брвна. (Данас је ту повећи пропуст, преко кога иду трактори и аутомобили.) Настависмо путем, коњском стазом, која зађе између два плота од врљика преплетеним прућем и примаче се сасвим обронку Везирове Браде и потоку који нам је дотицао у сусрет. Указа се Грбаја, величанствена и лепа, те без речи стадосмо. Угледасмо по први пут оно што смо раније само наслућивали. Оно што сви ви, који дођосте после, већ тако добро знате. Те, нећу о томе. Већ само о једном детаљу, узгред уоченом, који су време и људска ускогрудост одавно избрисали, па вам је, можда, непознат.

Ето баш ту, пред самим газом, леви плот оштро скрете у страну, остављајући иза себе, стазе и потока, малу троугласту зараван покривену свежом зеленом травом. Не одолесмо. Збацисмо ранчеве са леђа. – Па, да! Време је за доручак, оправдасмо се брже, боље. А, баш и није морало још да буде.

Дуго смо посматрали призор испред нас, а онда се осврнусмо око себе. Иза десног плота, сасвим уз њега, стајао је споменик са оним, тада већ класичним, "На овоме мјесту..." итд. Па имена стрељаних "другова" организатора устанка и првобораца из 1941. године. Прочитасмо са дужном пажњом, па се окренусмо нашим ранчевима. Тек тада угледасмо малу, травнату, зелену хумку, под којом је жуборио поток. Необично оријентисану, али уредно оивичену крупним, у бело обојеним речним облутцима. У чело, уз плот, беше пободена необрађена камена плоча са грубо урезаним натписом: "Буби граничар 195.." и нека, онда скора година, коју не памтим. Ни реч више. И то ме намах збуни. Гроб тако правилан, уредан и чист, као да је неко, баш испред нас, туда прошао и уредио га. Нигде ниједног отпатка. Ни суве гранчице. А, такав натпис! Какав је то граничар без пуног имена и презимена? И ја имам брата од стрица, кога од малена зовемо "Буби". Али је његово право име Љубиша, а презиме као моје. Зна му се и година рођења. А, хвала Богу, још беше далеко од смрти...

Једосмо, па одосмо у Грбају, да нам се догоди дан препун доживљаја и утисака. Увече, крај ватре у једном од сточарских станова, ћаскали смо, сада већ пријатељски, са Стевом, командиром пограничне карауле у Грбаји, о протеклом дану и плановима за сутра. Записивали смо називе врхова, превоја, катуна и других детаља са терена, којих није ни било на нашим секцијама, а о којима смо сазнавали од наших граничара и сточара тога дана и вечери. Тада упитах зе зелену хумку у Дољи, са натписом "Буби граничар". "Да, рече Стева кратко, он је био на караули пре Фрицка." И нешто одмах постаде јасно. Јер, Фрицко је пас, немачки овчар, коме је Стева наденуо име по немачком команданту града Београда из времена окупације. Посебно је дресиран за службу на граници. Управо смо били провели пола дана са њим, при успону на Волушницу и Попадију. Али је он све време ходао Стеви уз ногу, не обазирући се на нас. Мислим да нас је само толерисао, јер смо били у друштву граничара. Било је без видног утицаја и то што сам му једног, за њега критичног тренутка, мало помогао.

Наиме, Стева је на прилазу катуну на Волушници, пожелео да нам демонстрира Фрицкову упорност и безусловну послушност, па нас је повео преко једне кратке, али стрме и глатке стене, коју смо баш могли и да обиђемо. За нас, са гуменим "Вибрам" ђоновима на гојзерицама, није било тешко да се, помажући се и рукама, узверемо уз њу. Али за Фрицка, са малим површинама шапа и канџама које се на заривају у кречњак, она је била несавладива. Он је то знао и остао је да чека под њом. Али, ми не сиђосмо, већ га Стева оштром командом позва са стене к себи. Фрицко се погну, напреже, па пуном снагом полете у скок уза стену. Стиже до изнад половине, загреба узалуд канџама по стени, оста за тренутак у месту, па беспомоћно клизну натраг и преврте се. Ни на поновљене команди, Фрицко није успевао. Свакад би, над половином стене, загребао у месту, тихо зацвилио и кренуо натраг. Би ми га жао па, како сам стајао близу, сиђох још мало, до висине која му је била критична. Сачеках ту, да и по четврти пут загребе у месту, па га подухватих руком и изгурах изнад себе. Он зари предње канџе у земљу изнад стене и извуче се. Окрете се на тренутак и погледа ме право у очи. Али тако кратко, да ја сада не знам да ли је то било његово "хвала пријатељу", или прекор "лако је вама са гуменим ђоновима", или је, можда, само пожелео да види ко сам. Признајем, волео бих да је оно прво. Истина је, међутим, да се његово понашање према придошлицама, Бранку и мени, није променило.

Пас граничар не склапа нова познанства. Не спријатељује се. Не умиљава се, али и не лаје. Кад мора, само тихо зацвили да укаже на опасност. Не узима ни воду, ни храну, сем из једних руку. Не игра се са децом, не маше репом. Све ове особине, карактеристичне за псе, човек му је, дресуром у младости, заувек одузео и "оспособио га за службу". Те, он за друго и није. А када остари, па више није у пуној кондији, служба му престаје. Али, и живот.

Са оваквим сазнањем, мислим да је нормално да човеку навру многа питања. Ја упитах само: "Јесте ли и Бубија тако "пензионисали"? Одговор би војнички кратак, али, рекао бих, и са призвуком некаквог поноса и туге у гласу: "Не! Буби је храбро погинуо на задатку." И сада, у то вече, које је и до овог тренутка обиловало обостраним питањима, даља запиткивања постадоше неминовност. Посебно, када се имају у виду штури војнички одговори о њиховом животу и раду. Питали смо и сутрадан. И Стеву и друге граничаре. Па, сада је време да покушам да саставим фрагменте животне приче о псу Илегалцу.

Почео бих од ослобођења. Оног после рата што је за нас завршен 1945. године, а у овом крају је, можда, и буде потрајао. Тада се вратио живот у Дољу и Грбају, на пашњаке под Каранфилима и Попадијом, у катуне на Волушници, на Застану. Дођоше и младићи у сиво-маслинастим униформама, оним као некад, што мирисаху исто, да тај живот штите, да опет патролирају пограничном стазом, да саграде нову караулу у Грбаји. Ону, у којој је данас "доњи дом планинара". И то, недалеко од карауле некадашње Краљевиве Југославије, коју је непријатељ, у наступу неког ирационалног беса, минирао онда када у њој, већ одавно, није било никога. Саградише је, обојише маскирним бојама и уселише се у њу, да не морају свако јутро, још по мраку, из Гусиња. Али, кадгод би се тројка пред њом постројила да крене у обилазак, један би се пас овчар, крупан, али мршав и неуредан, провукао испред ограде од бодљикаве жице и стао уз ногу вође патроле. Није то био њихов "службени пас". Још нису таквог ни имали, па би овога, првих дана, отерали. Он би се, без каквог противљења, провукао натраг испод ограде и удаљио преко ливаде, онамо негде под ону пећину у стрмом обронку Волушнице, да нестане код развалина старе карауле. Али би, следећи пут, опет био ту. Уз ногу вође патроле, очигледно спреман да и он крене. Једном га и поведоше. И не покајаше се. Показало се да добро познаје стазе и путање овога краја. Као да је познавао и уобичајено кретање патроле. Ишао је испред ње, уредно је, својим заустављањем, унапред обавештавао да им неко долази у сусрет. На раскршћима стаза и путања, сачекивао је патролу да сазна у ком од могућих праваца треба даље ићи, итд. И све би добро, док нису покушали да са њим поделе своју ужину. А тада, штагод бацили испред њега, он не би узео. Следећи пут, понови се све исто и са другом патролом.

Онда војници упиташе сточаре није ли то њихов пас. Ови одговорише да су га виђали, да знају за њега, али да није њихов. Да личи на њихове овчаре, али да неће за овцама. Самотњак је. Не напада им ни стоку, нити чобанчиће, па и они њега не дирају.

Иза тога, догоди се оно пресудно. Направише му и ставише оковратник и поводањ од старог коњског улара, па поведоше у патролу самом пограничном стазом, што су дотле, због могућих инцидената, избегавали. И опет се не покајаше. Једног тренутка, покрај саме границе, пас затеже поводањ и полеже по земљи иза неког бусена, тихо цвилећи. Војници се намах без речи погледаше, осврнуше се око себе па, као под командом, попадаше у заклоне где је ко стигао. На време. Јер, ускоро наиђе она друга, тада не баш пријатељска контрола, својом стазом, са друге стране граничарске линије. Рискантни сусрет би избегнут. Састав, наоружање, опрема, време и смер кретања те патроле беху рагистровани. А сопствена патрола оста незапажена. И, војници заволеше пса. Очеткаше га, опраше и уредише га као правог. Пожелеше да он буде стално са њима. Али, испречише се Правила о унутрашњој служби. За њих, пас је био потпуни илегалац. Није ни постојао. Па га један од војника, тек свршени студент, и назва илегалцем. Можда због тога, што је и сам то био у неком од студентских домова.

Оваква ситуација на караули није смела да потраје, па се Стева одлучи да рескира свој годишњи одмор. Отпутова за Београд заједно са Илегалцем и оде у центар за дресуру паса на Торлаку. Потражи тамо своје другове из школе, исприча им причу о стању на караули и граници, о прекој потреби за псом граничарем и рече да је, ето, спреман да не иде на одмор, само да би прошао обуку са тим, таквим и таквим псом, који већ свашта зна и кога је, ево, довео. Али, одговор би категорички негативан: "Теби, Стево, никаква обука више није потребна. Већ је довољно имаш. А, твој пас је превише стар за то. Шарпланинце је и иначе тешко дресирати." Сва даља Стевина инсистирања и позивања на другарство из школске клупе, не помогоше. Пристадоше само да му пса испитају на полигону за обуку, тек да провере силну Стевину причу. Али, Илегалац "положи испит" без тешкоћа, па се сад и они заинтересоваше. Прегледаше прератну картотеку паса у центру, коју окупатор не беше уништио и нађоше картон са детаљним описом, свим мерама и "личним карактеристикама" Стевиног Илегалца. Нађоше да је прошао дресуру и да је, пред рат, упућен Команди пограничне трупе у Гусињу. Нађоше и да се одазива на има "Буби". Наметну се само питање без одговора, како је могао да преживи све протекле године не узимајући храну и воду ни од кога.

Одлучише се још и за последњу проверу. Изађоше мирно из канцеларије напоље, па наставише немарно разговор, не обазирући се на Илегалца, који је лежао у хладу на травњаку, стрпљиво чекајући онамо где су га били и оставили. После неког времена, Стева неочекивано и тихо позва: "Буби!" А Илегалац, као да је све време само на то чекао. Полете из места као метак, укопа се на став "мирно" пред Стевом и оста тако чекајући са концентрисаном пажњом следећу команду. Али, пса дресирају, а човека само подучавају, те људи не одолеше, већ, мимо сваког реда и правила, чврсто загрлише Илегалца, који то, од овога тренутка, више није био! ...