Северна стена Ћима Гранде
Звонимир Блажина
1955. године
„Овде, у баладама и бајкама оплетеним Доломитима, који сваке вечери горе руменим пламеном, налази пријатељ високих гора свој најдубљи мир и најпотпуније остварење својих чежњи…“
Пре бих да овде причам о ма чему другом него о Цинама. Можда то отуд што не знам откуд би почео. А траже да причам баш о њима.
Данас сам захвалан оном непрослављеном писцу, који вероватно да није у животу стигао или успео да напише роман „који би узбудио свет“, али који је у низу топлих, искрених редака једног планинарског написа рекао: „Никаквог признања нема у том свету, нико не чека на циљу и нико на почетку. У великом ћутању стене креће се једино и непрекидно, игра. Сцена ове игре јесте бескрајно далеко и бистро ваздушно море, а као кулисе стрше у округ, у висине блиски и далеки врхови… Нигде немаде живот лепше и пуније да буде изнет до овде, где доживљај оштри и весели око, челичи мишице, управља ритмом пењућег тела и сваку спремност духа уздиже ка вишем.“
Са овим речима у себи и ми смо удисали ваздух под Цинама, ја и мој партнер – два човека, два разна позива, два доба старости и два матерња језика. А били смо једно и са истом жељом – прећи преко Цине, где је најстрмије.
Били смо се нашли онако као што се већ налазе људи у планини, пењући. Једна смер препењана данас, била је узајамна легитимација за сутрадан намеравану. И већ смо спавали главу уз главу у својим спаваћим врећама, напетих живаца и испрекиданим сном, под тананим платном једног те истог шатора, док није освануло, а онда, напоље. И то што пре. У таквој прилици нема места наговарању и преговарању: ко шта пожели, потрпа у ранац и гледа да тога ипак не буде превише. Ако се има, попије се топло, реда ради, и поздрава ради, дискретно се разбуде остали шатори и звоњава гвожђа и котрљање у мраку помереног камења лагано нестаје… „Оде навеза“, мисле још буновни они који су радије остали да преспавају свитање.
Знојави, под улазом, не мислимо на оштрину ваздуха него да нам „ови пред нама“ не одмагле сувише високо. Журимо и, у слободном пењању, стижемо после непуна два потега перлона на прво испостављено место осигуравајући под одсеком. Ту стена почиње да губи у висини, очито указујући да нема намеру да нас олако пропусти кроза се.
Две навезе Тиролаца, одмакле пред нама, мимоилазе се већ после прве дужине ужета и ова, спорија, остаје пред нама да нам целог тог дана буде пред очима као непогрешиви путоказ који смо сами усмеравали пред собом читајући им технички опис којим смо располагали. Њихов се, у виду истргнутог листа из неког италијанског стручног часописа, још у самом почетку, у лежерном вртложењу, споро одњихао доле до улаза. Са оном навезом остали смо у контакту све до раног поподнева када је киша почела, претећи са севера, да ваља облаке ка стрмим Цинама. Они су наставили са пењањем. Још за дужину две, а онда их је гром који је распалио у њиховој близини, отерао опет на сигурније тле, до испод завршних камина који се као у бесконачности вуку неких 200 метара над „италијанским биваком“.
Сем што сам на једном месту у пречици трећег потега испао у клатно као други на ужету, није се тога дана ништа догодило.
Бивак смо подигли негде пре пет часова на оскудној хоризонталној, једва пола метра широкој и нешто више од метар дугој полици, увучени у винил бивак врећу сразмерно топлу и комотну.
До дубоко у ноћ хранили смо се оним што нам је пријало: саламом, сиром, сардинама и алвом. А ситна киша, која је повремено долазила у заклон огромног превиса, није била ни издалека налик на ове пљускове, који и поред све неугодности коју са собом доносе пењачима везаним у биваку, даје и воде у обиљу.
Доломити – Ћима Гранде
Изузев попевки, невезаних прича и дрхтања, било је мало и сна, зачудо пред зору највише.
Запањило нас је обојицу када смо негде после седам кренули и под собом чули већ гласове свих који су нас током дана после мимоишли, гласове пењача бољих од нас, бржих од нас, без терета, „тркача“ званих, чистих, савремених екстремиста. Партнеру је у тим тренуцима било вероватно мило што је још врло млад и што једва ако се пењањем бавио годину-две. Мени је, међутим, било више него пријатно што сам за ово време пењања мирне савести имао пред собом да од неког форсирања у темпу пењања не бисмо имали никакве користи: Цимерјаковна у северној триглавској стени, Бројанов раз у Стенару, Дибонова под крајње лошим временским условима у Шипку, са Дибоновим Разом у великој Цини и Пројсрисом у Ћима Пиколисима, биле су једине смери у којима сам стигао да се како тако припремим за овај маркантни успон, после месец и по дана од како сам, са летос сломљене ноге, скинуо гипс. И партнер је знао за то. Зато си нисмо пребацивали. Безбрижно, лагано, али са напором, сигурно смо остављали под собом у наизменичном вођењу навезе дужину за дужином док нисмо избили до на руб литице.
Оно што нам је тога дана остало као најдуже у сећању, било је ипак мислим једино жеђ. Слеђене капи кише у дубоко урезаним влажним каминима, на које смо током пењања наишли, биле су, осим још једног смуљаног лимуна, једино освежење којим смо се окрепили до нашег повратка. А за 80 лира узавреле топле воде, обојене чајем без шећера, било је за мене једино „нешто“ што сам до сутрашњег поднева унео у себе.
Ту ноћ још преспавао сам гладан, на меком и топлом лежишту, у скупној соби под поткровљем Рифуђио Лаваредо, без друштва ближих знанаца. А онда сам отперјао да поделим срећу са онима који су чекали под северном Цином, у шаторима крај језера.
Волео бих да се ово прими за готово. Северна стена у Ћима Гранде, стена је као и остале. Стрмија је свакако од многих других по вредности једнаких њој, али јој је камен као сваки камен: хладан и неосетљив, као и код куће. И да није овог велелепног погледа, на ком се жаре очи, док се устремљују са оних замрлих камених слапова у њеном подножју, лутајући до на врх вртоглаво надвитог превиса, који се на 200 метара високо губи у облаку, не би било ничега значајног чиме би привлачила, сем једном једином привлачном снагом неописивих сразмера: именом Комичи Емилија. Несхватљиво је и мени, који сам је на срећу и своје задовољство оставио за собом, откуд је то. Можда… можда да сам најближи био одговору на то оног поподнева, кад сам у реци туриста, без пара у џепу, терао гужвом миланских улица, када сам пред неугледном спољшношћу миланске Скале, замишљао њезин унутрашњи сјај. У тим тренуцима био сам поносан на нешто посебно, на нешто, што сам и сам остварио и што није срамота да признам: ја мислим да је више певача прошло кроз миланску скалу, него што се икада упутило пењача у северну Цину. И да их се више вратило поражених већ са улаза те стене, него што су их икада виделе кулиса како са неуспеле аудиције силазе са дасака. И данас, када то знам, не трудим се више, него се осмехујем сваком од радозналаца који би ме запитао: „Та кога ђавола тражите пењући?“
То није више обично пењање.
И не сме да се мисли да је северна Цина, по првенственом успону навезе Комичи – браћа Димаи, изгубила не знам колико од своје вредности зато што се од првог успона на овамо нарогушила са до сада остављених неких 120 грбавих клинова. Човек на рачун њих добија само у времену и ништа на снази; иначе, она због тога још увек не престаје да буде „проблем“, значајан својом озбиљношћу. У недавно примљеној поруци од мог сапутника са овог успона, чуо сам и то да је крајем ове сезоне и у смеру Комичи – Димаи настрадало двоје напредних младих пењача из Беча. Под собом су већ имали првих шест тешких потега када су изгубили нерве и решили да обрну назад. При спуштању по ужету у „абзаил“, једном од њих закачила се виндјакна у карабинер на омчи импровизованом грамингеровом седишту и тако је остао да виси пуних 13 часова, а када је дошла помоћ био је већ мртав.
На срећу, његов партнер могао је да буде још спашен.
Повратак на Садржај